TV Mreža: U vrtlogu tabloidizacije (Video)

Ko je začetnik tabloidnog novinarstva i kada se žuta štampa pojavila u Srbiji? Koje metode obračuna sa neistomišljenicima koriste tablodini mediji? Kako smo od tabloidizacije medija došli do tabloidizacije države?

U emisiji govore: Snježana Milivojević, Antonije Kovačević,  Predrag Mihailović, Tamara Skrozza, Branko Čečen, Saša Janković.

Autori: Vesna Radojević i Maja Divac.

Proizvodnja: Produkcijska grupa Mreža, jun 2017.

[povezaneprice]

Senzacije, laka zabava i bizarne priče

Hoću krv, suze i znoj na naslovnim stranicama, jedna je od rečenica kojom profesori novinarstva započinju lekciju o Džozefu Puliceru koji je  svoje novine početkom dvadesetog veka uređivao vodeći se tom  devizom. Sa izdanjem novina Nju Jork Vrld (New York World) Pulicer se smatra začetnikom tabloidnog novinarstva. Novcem koji je ostavio osnovana je katedra za novinarstvo na Univerzitetu Kolumbija, a po njemu se zove  i najpoznatija novinarska nagrada koja se, od 1917, dodeljuje za izuzetna novinarska dostignuća.

Snježana Milivojević, profesorka FPN-a: „Istorijski, tabloidna šampa je kolevka moderne štampe. Ona je nastala u velikom dvoboju dve velike imperije, Pulicerove i Herstove – nastali su tabloidi koji su obeležili američku tabloidnu scenu, a u Evropi se tabloidna štampa vezuje nešto kasnije za drugu polovinu dvadesetog veka i njena kolevka je Britanija. A najnoviji talas tabloidizacije u Evropi se vezuje za period posle pada Berlinskog zida i pojavu tabloida u zemljama nekadašnje centralne i istočne Evrope.“

Peđa Mihajlović, glavni i odgovorni urednik štampanog izdanja Blica: ”Kod nas je vremenom, tabloid dobio neku pogrdnu notu. Najveće novine u Nemačkoj Bild, koje pripadaju takođe našoj kompaniji, su tabloid, ali su u isto vreme najuticajnije novine. Nemci kažu da imaju četiri „B“, Bundes liga, Bundesbank, Bundestag i Bild.

Kroz istoriju, talasi tabloidizacije koincidirali su sa velikim društvenim promenama, koje su štampu stavljale pred velike izazove. U takvim vremenima, mediji su se okretali potrazi za senzacijama, lakom zabavom i bizarnim pričama za masovnu publiku, objašnjava profesorka Milivojević.

Snježana Milivojević, profesorka FPN-a: „Tabloidna štampa je jedan od neželjenih ishoda komercijalnog medijskog modela i ona je nastala u modelu slobodne ili tržišno orijentisane štampe. Nastala je u nekoliko velikih talasa tabloidizacije koji su u poslednja dva veka zapljuskivali medijski svet. Njen uspon se uvek vezivao uz periode velikih kriza i uz periode narasle tržišne konkurencije, bilo zbog promene medijskih modela bilo zbog novih tehnologija, i mi upravo živimo  u jednom takvom vrtlogu.

Žuta štampa u Srbiji

Era srpske žute štampe počinje, početkom dvadesetih godina prošlog veka, osnivanjem lista ”Beogradski dnevnik”, a njeni začetnici bili su Krsta Cicvarić i Pera Todorović.

Posle drugog svetskog rata, odlike tabloidne štampe, kao što su krupni naslovi i fotografije i kratke vesti, imaju listovi Večernje novosti i Politika Ekspres, koji služe i za obračune sa političkim neistomišljenicima. Komentar objavljen u vreme bombardovanja, 5. aprila 1999. „Ćuruvija dočekao bombe“ u Politici Ekspres, najavio je ubistvo novinara Slavka Ćuruvije.

U drugoj polovini devedesetih godina osnivaju se polu-tabloidi Glas javnosti, Blic, Dnevni telegraf, da bi se od dvehiljadite do danas desetine novih našlo na kioscima.

Antonije Kovačević, bivši urednik listova „Naše novine“, „Alo“, „Gazeta“, „Kurir“: ”Ono u šta su se nažalost izrodili tabloidi i što imamo nekih posledjih sedam, osam godina, to je  apsolutno da su svi do jednog, i to ne samo tabloidi nego i ostali mediji, ostala dnevna izdanja koja su se pretvorila u tabloidna štiva,  u službi režima, na  manje ili više upadljiv način, neko to radi sofisticirano kao Blic, a neko to radi banalno kao što to radi Informer” 

Svake pokretnute dnevne novine, u novom milenijumu, su u stvari bile tabloid.

U godinama iza nas, i to najčešće u vreme izbora, nastajale su ali su i nestajale tabloidne novine kao što su Nacional, Identitet, Sutra, Gazeta, Press, San, Naše novine.

Peđa Mihajlović, glavni i odgovorni urednik štampanog izdanja Blica: ”Iz nekog razloga političari u Srbiji smatraju da je zgodno imati medij. Ako pogledate tu istoriju poslednjih petnaestak godina najviše medija je nastalo neposredno pre izbora, trajalo dok je trebalo i ugasilo se posle izbora. Neki čak nisu uspeli ni da opstanu do izbora zbog neisplativosti.“

Krajem 2007, uoči predsedničkih izbora, u razmaku od samo nekoliko dana, pokrenuta su tri tabloida: „Sutra“, „Alo“ i „Gazeta“. Do danas, preživeo je jedino „Alo“. Tamara Skrozza ukazuje da su u poslednjih sedamnaest, osamnaest godina u industriji žute štampe uglavnom ista imena.

Tamara Skrozza, novinarka i članica Saveta za štampu: „Apsolutno je jasno i logično da su isti ljudi pravili tabloide dvehiljaditih i danas i potpuno je jasan njihov put od nekadašnjeg Nacionala itd. do današnjih Aloa, Kurira, Srpskog telegrafa. Vi ste u startu imali novine koje su finansirane iz politčko tajkunskih izvora sa određenim političkim i biznis idejama i ciljevima. Uticaj tabloida je rastao pa su porasli i apetiti samih tabloida, ali i apetiti onih ljudi koji stoje iza njih. Tabloidi su, po mom mišljenju, uvek bili jezivi, ali su tadašnji Kurir i Nacional male mace u odnosu na ovo što danas rade Informer, Srpski telegraf,  Kurir i Alo čak.“

Ovakvoj ulozi tabloida dodatno je pogodovala i netransparentnost nad vlasništvom medija. Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije objavljenom 2015, od 50 analiziranih medija kod 14 je utvrđeno u potpunosti ili delimično netransparentno vlasništvo, dok je kod 13 medija vlasništvo formalno transparentno, ali se u javnosti kao vlasnik tih medija percepira neko drugo lice.

Takav slučaj bio je sa tabloidom Press za koga su mnogi govorili da ga je osnovao Dragan Đilas, a da ga finansira Miroslav Mišković. Vlasnik Delte to je konačno i priznao krajem 2012. godine kada je objavio da prestaje sa finansiranjem ovog beogradskog tabloida.

Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo: „Mi sada imamo čitavu novu struju tabloida čija je uloga čini mi se jednako opasna kao ovih vulgarnih tabloida, a to su glasila tipa Ekspresa u kojima se stvari spinuju na način koji daje mnogo inteligentniji okvir za vrlo štetne poteze vlasti ili poslovnih ljudi. Vrlo sličnu stvar je radila Politika i radi još uvek, koja čini da postoji nekakav pluralizam tamo, posebno komentatora i na neki način to jeste tačno, ali kada vidite kako nameštaju osnovno informisanje u svojim izveštajima, kako foliraju istraživačko novinarstvo, na način koji je, bilo kome ko zna nešto o tome mučan.“

Posle 2000. u skladu sa demokratskim principima, nove vlasti popuštaju stegu u kojoj je Miloševićev režim držao medije i donose liberalniju regulativu. Međutim, paradoksalno, slobodu medija i otvaranje tržišta najviše su iskoristili tabloidni mediji. Oni postaju sredstvo za beskrupuloznu političku borbu, za jačanje moći i uticaja, za plasiranje poželjnih informacija, kao i za kriminalne obračune.

Tabloidni mehanizmi obračuna

Obračun sa neistomišljenicima, blaćenje ljudi na osnovu izmišljenih podataka, spinovanje javnog mnjenja zarad interesa određene političke ili ekonomske grupacije, uvođenje prostakluka i vulgarnosti u javni diskurs Srbije, falsifikovanje istine, zastrašivanje i uzbunjivanje javnosti  – samo su neke tehnike rada domaće tabloidne štampe.

Snježana Milivojević, profesorka FPN-a: „Tabloidi govore jezikom kojim uvek govore populisti i radikalni političari. Tabloidi ne podižu kritičku sposobnost javnosti, ne podižu mogućnost da razumeju svet u kome žive, nego emocionalizacijom i pojednostavljivanjem i snažnim pritsikom da se identifikujemo za ili protiv pre nego što i znamo zbog čega smo za ili protiv, stvaraju jednu agresivnu i zapaljivu atmosferu u društvu.“

Posle dvehiljadite tabloide su osnivali i uređivali i ljudi bliski mafiji, tajnim službama, pa i sami pripadnici kriminalnih grupa. Zastrašujuća moć ovakvih medija  demonstrirana je tokom 2002 i 2003. Tabloidni listovi Nacional, Identitet, Svedok sprovodili su najmonstruozniju kampanju protiv tadašnjeg premijera Zorana Đinđića. Cilj je bio da javnosti nametnu sliku Đinđića kao čoveka koji zloupotrebljava svoj položaj, koji je umešan u nezakonite poslove i korupciju, i koji je čak i sam član mafije, čime je stvarana atmosfera u kojoj je kasnije bilo prihvatljivo i njegovo ubistvo.

Sa promenom vlasti 2014. pojedini tablodini listovi se stavljaju u funkciju najjače političke stranke, a tabloidni način izveštavanja seli se i u elektronske medije, pa se sada može govoriti o sinhronizovanim medijskim napadima na pojedine ličnosti i ideje. Napad na nepoželjene osobe ili organizacije najčešće kreće iz dnevnog lista Informer, da bi priču potom preuzeli i elektronski mediji kao što su Pink, Studio B, televizija Hepi. Potom ista osoba ili organizacija postaje i glavna tema konferencije za štampu u Nemanjinoj 11.

Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo: „Možda je najdrastičniji bio primer ombudsmana Saše Jankovića koji je napadnut tako mučki i na tako odvratan način da ja koji volim tabloide i pratim ih u svetu, nisam upamtio. Možda je bio u Azerbejdžanu gde je naša koleginica Kadidža Ismailova završila u zatvoru, a sada je u kućnom pritvoru. Možda sam tamo video gori primer kada je na duplerici jednih novina objavljen naslov „Kadidžina jermenska majka mora da umre“.“

Zbog kritike rada vlasti i kontrole istražnih postupaka povodom slučaja prebijanja premijerovog brata Andreja Vučića na paradi ponosa 2015, tadašnji zaštitnik građana, Saša Janković, proglašen je ubicom. Na naslovnoj strani Informera mesecima je objavljivana njegova fotografija uz pitanje da li se oseća odgovornim za smrt prijatelja koji je tragično nastradao početkom devedesetih. Iako je ovaj slučaj  bio završen pre više od dvadeset godina, provladini tablodi su u cilju diskreditovanja Jankovića, danima objavljivali dokumenta za koja je bilo jasno da potiču iz MUP-a.

Saša Janković ukazuje da su mu se, kao zaštitniku građana, mnogi obraćali za pomoć zbog napada koje su i sami trpeli iz tabloidne štampe.

Saša Janković, zaštitnik građana 2007-2017: ”Ja viđam ljude koji su visoko obrazovani, sa istim tim tabloidima pod miškom dođu kod mene u kancelariju. Bivši predsednici vlada, ministri, gradonačelnici su dolazili kod mene sa tim tabloidima i rekli vidite šta mi rade. Ja im kažem – pa da, samo kad ste vi bili na vlasti vi ste to radili nekim drugim ljudima.

Pored opozicionih političara i stranaka, česta meta tablodinih prljavih kampanja su i novinari i mediji koji se bave istraživačkim novinarstvom i otkrivanjem korupcionaških i kriminalnih afera. Kako bi diskreditovali informacije koje takvi mediji objavljuju, provladini tabloidi proglašavaju novinare za „saradnike mafije“, „narko dilere“, „teroriste“, „špijune“.

Baš to se dogodilo uredniku portala Krik, Stevanu Dojčinoviću, nakon najave da će njegova redakcija istraživati poreklo imovine funkcionera. Dojčinović je proglašen za mafijaša, sadomazohistu i saradnika stranih obaveštajnih službi.

Za planiranje rušenja vlasti, tabloidni mediji bez ikakvih osnova optužuju ne samo predstavnike civilnog društva, političare i novinare, već i strane diplomate. Leta 2016. Informer je za nameru destabilizacije vlasti, pored novinara, optužio i ambasadore Majkla Devenporta i Kajla Skota. Osam prozvanih novinarai javnih ličnosti su zbog tog teksta tužilli ovaj list. Međutim, do danas nisu dobili odgovor od tužioca u kojoj fazi se nalazi ovaj postupak.

Tamara Skrozza, novinarka i članica Saveta za štampu: „Da vas podsetim, rušenje ustavnog poretka je krivično delo za koje je propisana zatvorska kazna do 40 godina robije, dakle to je najviša zatvorska kazna i vas neko na naslovnoj strani označi kao takvog. Pa moja prirodna reakcija je bila da će tužilaštvo reagovati. Istražiće da li ja rušim ustavni poredak ili ga ne rušim, da li smo nas desetoro u nekakvoj uroti. Naravno, ništa se nije dogodiilo.“

Saša Janković, zaštitnik građana 2007-2017: „Ako na nizu naslovnih strana osvane čovek kao ubica, da li sopstvene žene, da li svog prijatelja, da li ko zna koga, ili kao neko ko vrši državni udar. Ne postoji način, sredstvo kako se ta neistina, ako je neistina, a ne može biti istina sve dok sud ne utvrdi to, ne postoji način kako se ta istina može izbrisati iz svesti ljudi jer mi ipak ne funkcinišemo po prinicipu dok ne vidim presudu to za mene nije tako, dakle utiču stvari na nas, utiskuju se u naše pamćenje.“  

Jedna od omiljenih aktivnost srpskih tabloida jeste i histerično pozivanje na rat sa susedima. Model je poznat od ranije, slične napise građani su imali prilike da čitaju i pre više od jedne decenije.

Poslednjih meseci tabloidi opet intenzivno zastrašuju javnost sa najavama rata na Balkanu, ali i u samoj Srbiji.

Po pisanju ovih listova, u rat protiv Srbije kreće Albanija, koju podržavaju Turska, Hrvatska, Soros i američka obaveštajna služba, dok je na srpskoj strani jedino ruski predsednik koji nam u zaštitu nudi rusko oružje!

Za uzbunjujuće tekstove koji mogu biti osnov za širenje panike, do  sada niko nije odgovarao, niti su reagovale nadležne institucije.

Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo : „Mislim da novinari Informera ne zastupaju građane nego zastupaju interesnu grupu na čijem vrhu je premijer i to ih čini zapravo samo jednom propagandnom grupom koja zlouptrebaljava ono što bi trebalo da bude uloga medija. Tako smo mi doveli medije do toga da moraju da se takmiče sa tim grozotama, koje zaista privlače pažnju ogromnog broja našeg nepismenog stanovništva jer pedeset odsto stanovništva u Srbiji nije u stanju da ponovi sadržinu pasusa koji su pročitali ili je nepismenije od toga.“

Osim što uzbunjuju javnost i blate nedužne ljude, postoje indicije da tabloidi svoju moć umeju i dobro da naplate.

Reket i ucena su, kažu naši sagovornici, javna tajna srpske medijske scene. Svojevremeno je i bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas u jednom intervjuu rekao da su tabloidi tražili od njega milion evra kako bi prestali da pišu o njemu i o njegovim poslovima.

Tamara Skroza objašnjava kako se takvi „mutni poslovi“ mogu prepoznati u samim tekstovima tabloida.

Tamara Skrozza, novinarka i članica Saveta za štampu „Knez Petrol je velika, moćna firma. Informer je ove godine imao na naslovnoj strani priču o tome da gazda Knez Petrola ima miione i ne plaća struju. Nije prošlo ni mesec dana Informer je objavio duplericu na kojoj se kaže  gazda Knez Petrola sam ore svoje njive. On je tu već predstavljen kao super heroj i tu je apsolutno jasno da je došlo do nekog dila. Ne može se ništa dokazati i to je odgovor na pitanje zašto se takvi slučajevi nikada nisu našli pred pravosudnim organima.“

Zanimljivo je da se, po pisanju Istinomera, pojedini visokotiražni tabloidi, kao Informer ili Srpski telegraf, od ove godine finansiraju i iz opštinskih kasa, što ne bi bio nikakav problem da se ove novine umesto izveštavanja u interesu javnosti ne bave propagandnim protežiranjem lokalnih vlasti.

Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo: „Izvor novca je država koja i dalje nastavlja da kanališe novac prema svojim omiljenim medijima, na vrlo skriven način kao što smo videli na primeru Pink-a, ali znamo i neke stvari u vezi sa Informerom. Postoje dilovi za koje mi ne znamo i nikada nećemo saznati jer ako vam treba jedan mediji koji će na tako beskompromisan način da zastupa vaše interese i da se bavi najprljavijim poslovima kojima vi kao poltičar nećete da prljate svoj imidž, onda ćete uložiti  novac da to održite jer je to izvanredno sredstvo.“

S obzirom da sve manje građana kupuje dnevne novine i da je cena dnevnih listova u Srbiji veoma niska, postavlja se pitanje kako opstaje dnevna štampa

Antonije Kovačević, bivši urednik listova „Naše novine“, „Alo“, „Gazeta“, „Kurir“: ”Za te pare vi ne možete novinaru da date pristojnu platu, tako da su novinari i u većoj meri urednici i vlasnici medija ti koji su prinuđeni da sklapaju prljave dilove sa poltičkim partijama na vlasti ne bi li preživeli”.

Naši sagovornici ukazuju da se novac ciljano „upumpava“ u podobne medije koji su onda u prilici da cenu novina spuste ispod tržišne.

Antonije Kovačević, bivši urednik listova „Naše novine“, „Alo“, „Gazeta“, „Kurir“: „Na osnovu toga što ste u dosluhu sa režimom dobijate odgovarajući novac od javnih ustanova, od ministarstava.“

Peđa Mihajlović, Blic: „Često da bi kao medij opstao moraš da budeš podoban, ne mislim samo u smislu da budeš za nekog, nego dovoljno je samo da ne budeš protiv, da budeš korektan i da možeš da računaš na određen deo medijskog kolača kada je reč o marketingu i oglašavanju. Oglašavanje opada danas oko trideset odsto svake godine u štampanim medijima, na sajtovima ne raste dovoljno da bi to nadomestilo, s druge strane televizije jedu najveći deo tog kolača i sve to uvezano tera ljude na očajničke mere da bi preživeli.“

Od tabloidizacije medija do tabloidizacije države

Tabloidni način informisanja se iz štampanih proširio i na deo elektronskih medija, što je otvorilo put tabloidizaciji čitavog javnog prostora, koji koriste i predstavnici države. Umesto kroz institucije svoju politiku sprovode kroz tabloidne medije.

Na fenomen tabloidizacije države već godinama upozorava i institucija Zaštitnika građana.

Tako se u godišnjem izveštaju za 2013-u konstatuje da se: “srozava poverenje grđana u insitutucije i sugeriše im se da istinska društvena moć ne leži u institucijama već u neformalnim centrima moći koji su u stanju da “upravljaju javnošću”.

Primeri za tabloidizaciju države su brojni: osobe se proglašavaju krivim u tabloidnim medijima a ne na osnovu sudskih presuda; snimci službi bezbednosti se koriste za medijsku diskreditaciju, a ne za procesuiranje; izvršna vlast svoje odluke i buduće poteze najavljuje kroz tabloide umesto u državnim institucijama. Sigurno najupečatljiviji primer ove prakse je kada tabloidni mediji bez ikakvih sankcija uzbunjuju javnost tvrdnjama o državnom udaru i ratu.

Saša Janković, zaštitnik građana 2007-2017: „Ta tabloidizacija države je u stvari sada na sceni, gde država ne ostvaruje svoje ciljeve preko državnih organa već preko svojih tabloida. Zato imamo konferencije za štampu na kojima se građanima predstavljaju rešenja problema, dakle na konferencijama za štampu, a ne kroz presude, ne kroz rešenja inspekcije, ne kroz akte državnih organa.“

Tablodina šampa svakodnevno krši zakon i novinarski kodeks, a broj prekršaja se iz godine u godinu uvećava, potvrdili su rezultati monitoringa samoregulatornog Saveta za štampu. U 2016. osam dnevnih listova prekršilo je Kodeks novinara u hiljadu i po slučajeva više nego tokom 2015. Po broju prekršaja prednjače Informer i Srpski telegraf.

Tablodni mediji najčešće krše pravo na privatnost i pretpostavku nevinosti, pravo na dostojanstvno ličnosti, krše prava dece i maloletnika, objavljuju neistinite i diskriminišuće informacije, što sve može biti osnov za podnošenje tužbe sudu.

Za ovakve prekršaje Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa skoro simbolične kazne u iznosu od 50 do 150 hiljada dinara, dok su za elektronske medije, koji šire govor mržnje i krše prava maloletnika, predviđene veće kazne koje se kreću između 500 hiljada i 2 miliona dinara.

S druge strane, za objavljivanje lažnih vesti koje mogu izazvati paniku, krivični zakonik predviđa zatvorsku kaznu od 6 meseca do 5 godine.

Tamara Skrozza, novinarka i članica Saveta za štampu: ”Ja mislim da bi pravosudni organi apsolutno trebalo da reaguju na ono što tabloidi objavljuju naprosto što ono što oni objavljuju ima direktne posledice na život konkretnih ljudi. To nisu samo priče koje su objavljene sa nekakvom političkom pozadinom, to su priče koje vrlo direktno ugrožavaju bezbednost i urušavaju dostojanstvo i profesionalni integritet ljudi o kojima se izveštava.

Oni koji su se našli na udaru tabloida, poput Branka Čečena, smatraju da zakon ne nudi mogućnost adekvatne pravne zaštite.

Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo: „Kod nas je sistem takav i u zakonodavstvu ali posebno u sudskoj praksi koju je ova vlast izmenila, čini mi se da su oni ključno uticali na to, da su kazne male, da ne možete da tužite tabloid ako je objavio nešto o bilo kojoj grupi osoba, bez obzira da li je to organizacija ili neka grupa osoba, nego samo fizičko lice može da tuži.“

Visoke kazne za britanske tabloide

Za razliku od nedodirljivh tabloida u Srbiji, koji ne odgovaraju za kršenje zakona, ili su za to sankcionisani zanemarljivim iznosima, tabloidi u Britaniji plaćaju visoke kazne kada ugroze nečiju privatnost i povrede nečiji ugled.

Dobro je poznat slučaj Mardokovog tabloida Njuz of d vrld (News of the world), koji je ugašen 2011, nakon što je otkriveno da su novinari tog lista godinama objavljivali informacije do kojih su dolazili prisluškivanjem mobilnih telefona glumaca, političara, fudbalera, pa čak i nekih članova kraljevske porodice. Neke od žrtava prisluškivanja dobile su obeštećenje veće i od šesto hiljada funti.

Ovaj do tada nezabeleženi skandal u britanskoj štampi, samo nekoliko godina kasnije dobio je još dramatičniju reprizu, ovoga puta telefone slavnih prisluškivali su novinari tabloida koje izdaje Miror Grup (Mirror Group). Ova medijska kompanija je, oštećenima do danas isplatila preko 52 miliona funti. Među poznatima koji su bili žrtve skandala su i glumci Hju Grant i Elizabet Harli, koja je obeštećena sa više od 260 hiljada funti.

Poruke za kraj

Tamara  Skrozza, novinarka i članica Saveta za štampu: „Ja imam utisak da ćemo mi jednog dana kada se budu pisale antologije tabloida, kada se budu pisale istorije ovog našeg vremena lako doći do mehanizma na koji su reketeriani političari, do mehanizma na koji je ostvarivan političko-tajkunski interes, do svega  onoga što je visoka politika isprepletema sa tablidima, ali nikada, na žalost nikada, nećemo moći da izmerimo pa ni da napravimo svedočanstvo o pogubnom, o tragičnom uticaju koji su takvi mediji, ako ih uopšte možemo medijima zvati uticali na život običnih ljudi.“

Dozvolivši da tabloidni pogled na svet bude dominantan, Srbija je postala zemlja urušenih vrednosti i  morala, urušenih institucija. Zemlja u kojoj se umesto odgovorne državne politike nude jeftin senzacionalizam i izmišljene afere. Da bi se ovakvo stanje promenilo potrebna je snažna akcija u kojoj će učestvovati odgovorni mediji, građani i odgovorna država.

Ako želite bolje društvo, recite NE tabloidima, i za početak prestanite da ih čitate!