Datum je 12. april 1955, a mesto je Univerzitet Mičigen. Američka i svetska javnost nestrpljivo iščekuju konferenciju za štampu doktora Džonasa Solka i rezultate kliničkih ispitivanja nove vakcine protiv dečje paralize (poliomijelitisa). Poslednja epidemija poliovirusa u Sjedinjenim Državama dogodila se samo tri godine ranije, kada je obolelo 58.000 ljudi. Tada je preminulo njih 3.145, a umerenu ili trajnu paralizu zadobilo je čak 21.269 osoba, mahom dece i mladih. A tokom višegodišnje faze kliničkih testiranja, probnu vakcinu dobilo je više od milion školske dece. Solk je prvo vakcinisao sebe, i svoju ženu i decu.
Dakle, oko 500 ljudi nalazi se u amfiteatru Univerziteta Mičigen, od kojih su njih 150 – novinari. Prenos uživo emituje se i po bioskopskim salama, za oko 54.000 lekara širom zemlje. Kafane, restorani i robne kuće preko zvučnika takođe prenose radio-program saopštenja. Suđenja i sportske utakmice se obustavljaju kako bi ljudi slušali ove medicinske rezultate.
Medijsko izveštavanje o vakcinama pokazalo se i kao opasno po javno zdravlje u društvu. I ne radi se tu samo o tabloidnom reklamiranju antivakcinaša već se radi i o šatro uravnoteženom novinarstvu koje insistira na nekakvim „dvema stranama“ u „debati“ (Aleksej Kišjuhas)
I, naučna presuda je nedvosmislena: vakcina deluje! Euforično i frenetično, ljudi aplaudiraju, grle se i ljube. Crkvena zvona se oglašavaju širom zemlje, fabrike zaustavljaju pokretne trake, a lekari, učitelji i roditelji plaču od sreće i zadovoljstva. Rečima očevidaca, bilo je to kao da se završio rat.
A kao da i jeste: okončan je rat sa jednim opakim i podmuklim mikrobom. Okej, rat je tada zapravo tek počinjao, ali se (sa)znalo da će ljudska vrsta da prevlada na kraju. Tako je i bilo.
Dečja paraliza je i definitivno iskorenjena iz Amerika 1994, iz Kine 2000, a iz Evrope 2002. godine. I danas opstaje još samo u Pakistanu i Avganistanu, sa raspalim sistemima javnog zdravlja i talibanima koji bogorade protiv vakcinacije.
Uzgred, pronalazač vakcine protiv dečje paralize, spomenuti Džonas Solk, namerno je odbio da patentira ili zaštiti svoje otkriće. Izračunato je da je ovako „propustio“ zaradu od najmanje sedam milijardi dolara. Kada su ga novinari upitali ko je vlasnik patenta za vakcinu, odgovorio je:
„Pa, valjda svi ljudi na svetu. Ne postoji patent. Možete li patentirati Sunce?“
Premotajmo vreme do 2020. godine i uporedimo ovaj slučaj sa današnjim dobom. Pre samo 65 godina javnost je sa velikom nadom iščekivala rezultate kliničkih i naučnih ispitivanja, i sa radošću i oduševljenjem ih prihvatala.
Ovakve scene kolektivnog zadovoljstva sada su gotovo nezamislive. Javni diskursići o vakcinama danas su prenapučeni strahom, anksioznošću i teorijama zavere. Pronalazač vakcine protiv rotavirusa (koji ubija oko 200.000 dece godišnje) i istaknuti zagovornik vakcinacije, Pol Ofit, danas od „antivakcinaša“ svakodnevno dobija – pretnje smrću. Dok je Ajzenhauer Solku dodelio predsednički orden, Tramp je predsednik koji drobi protiv vakcina.
I nije jedini. U proseku, danas jedan od petoro ljudi širom sveta veruje da „vakcine izazivaju autizam kod inače zdrave dece“, a dodatnih 38 odsto ljudi „nije sigurno“ da li je to istina ili ne. Zamislimo samo masovni otpor ili bunt zbog namere da se, radi kliničkog ispitivanja, potpuno nova vakcina ubrizga u tela milion dece. Kontrast ili jaz između sredine 20. i početka 21. veka dubok je poput korumpiranih džepova balkanskih političara. Šta se to, dođavola, dogodilo u međuvremenu?
Onaj neposredni uzrok antivakcinaškog pokreta bio je u naučnoj prevari – odbačenoj, lažnoj i prevarantskoj studiji o vezi između autizma i MMR vakcine (bivšeg) lekara Endrua Vejkfilda iz 1998. godine. Koji je za tu odurnu izmišljotinu primio pola miliona funti od advokata koji su bili poželeli da tužakaju farmaceutske kompanije.
Po pisanju Njujork tajmsa, Aleksandra Kuzmanović iz Svetske zdravstvene organizacije (i očigledno list šuma i gora naše zemlje ponosne) zato ima zadatak da se povodom koronavirusa ne bori sa pandemijom, već sa – infodemijom. To jest, sa epidemijom lažnih informacija po društvenim medijima
Lična pohlepa i etička beskrupuloznost jednog čoveka rezultirala je u smrtonosnim epidemijama malih boginja širom sveta. Meta-analiza iz 2014. godine, koja obuhvata ukupno 1,25 miliona dece, kao i nedavno objavljeno istraživanje (2019) na čak 650.000 dece i nakon deset godina praćenja, pokazuju i dokazuju da nema nikakve veze između vakcina i autizma. Ali, džabe.
Zamisao o opasnosti od vakcinacije raširila se poput šumskog požara ili – društvene pandemije. I zalepila se za globalnu i domaću javnost kao smrt na babu.
Međutim, oni stvarni uzroci za uspon antivakcinaškog i/ili zaveraškog pokreta mnogo su dublji od jednog dubioznog i naručenog, nenaučnog istraživanja. Uzrok je bio i ostao i u izdašno nekritičkom, neodgovornom i senzacionalističkom izveštavanju masovnih medija. Priča o usponu antivakcinaštva po svetu zato je krajnje fascinantna u smislu načina na koji dezinformacije i teorije zavere postaju deo popularne imaginacije planete. Biće da imamo bolesti koje prouzrokuju mikrobi, ali i bolesti koje prouzrokuju virusi u masovnim medijima. I usput nismo naučili ništa, jerbo se doslovno ista priča ponavlja i u slučaju najnovijeg koronavirusa u Kini.
Počelo je sa „viralnim“ dezinformacijama. Snimcima Azijatkinje kako konzumira supu od slepog miša, a što rasistoidno prenose mnogi svetski i domaći tabloidi. Ubrzo je otkriveno da je snimak zapravo iz 2016. godine, i sa ostrva Palau na Pacifiku a ne iz Kine, ali šteta je već bila načinjena.
Zatim, naširoko se šeruju konzervativni blogovi o kineskim doktorima koji su „stvorili virus“ kao „biohemijsko oružje“. Na drugoj geopolitičkoj strani su oni koji za virus optužuju mrske Amerikance i „farmakomafiju“ koji na ovaj način vode nekakav „biološki rat“ protiv privredno konkurentne Kine. Upravo o tome u Srbiji izdašno drobe i Večernje novosti, Informer, Alo, i B92, pa i voditelji onog „Mentalnog razgibavanja“.
A stvarno „mentalno razgibavanje“ bilo bi u prostom treningu – zdravog razuma. Jer, prvo, istinska biološka oružja mnogo su smrtonosnija od koronavirusa. Drugo, pandemije je preteško kontrolisati, zbog čega od njih štetu trpe sva društva i sve ekonomije sveta. Ali, hej, koga briga za zdrav razum ukoliko je u igri još jedna prilika da medijski cipelarimo neprijateljski Zapad nasuprot prijateljskoj Kini, zar ne?
Srećom, portali poput Talasa i Raskrikavanja objavljuju odlične analize koje, pa, raskrinkavaju te zaveraške budalaštine. Ali, biće da one nisu toliko „viralne“. Po pisanju Njujork tajmsa, Aleksandra Kuzmanović iz Svetske zdravstvene organizacije (i očigledno list šuma i gora naše zemlje ponosne) zato ima zadatak da se povodom koronavirusa ne bori sa pandemijom, već sa – infodemijom. To jest, sa epidemijom lažnih informacija po društvenim medijima.
Komotnim medijskim rasipanjem „jezivih“ i „mračnih“ „teorija (zavere)“, olako kao što krave rasipaju balegu po livadi, pre svega se promoviše sledeća antinaučna zlomisao: da se virusi i prateće bolesti namerno „proizvode u laboratoriji“. Na toj se tački po svojoj zvučnosti ove opake ideje jednače sa spomenutim zaverašima oko vakcina, autizma i „farmakomafije“.
Naširoko se šeruju konzervativni blogovi o kineskim doktorima koji su „stvorili virus“ kao „biohemijsko oružje“. Na drugoj geopolitičkoj strani su oni koji za virus optužuju mrske Amerikance i „farmakomafiju“ koji na ovaj način vode nekakav „biološki rat“ protiv privredno konkurentne Kine. Upravo o tome u Srbiji izdašno drobe i Večernje novosti, Informer, Alo, i B92, pa i voditelji onog „Mentalnog razgibavanja“
Narativ je praktično identičan: zli i naopaki ljudi nas namerno truju zarazama kako bi zaradili nekakvu kintu. Ali kada je to tačno „naučna laboratorija“ postala nešto zlo i naopako? I zašto je ova naivna i banalna priča iz loših filmova (anti)naučne fantastike baš toliko popularna, seksi, rasprostranjena i nadasve – viralna?
Pa, zato što je psihološki privlačnije i mentalno utešnije verovati da čovečanstvo ipak ima nekakvu kontrolu nad stvarnošću, pa i nad zaraznim bolestima. Zbog čega stvarnost onda i nije baš toliko rizična, zarazna i opasna. Neka je i američka vlada organizovala napade 9/11, ali je bar u pitanju vlada, a ne hrpa nasumičnih zlikovaca o kojima nismo ni razmišljali pre septembra 2001.
Ili, neka nas izmaštani zlotvori i sistematski truju i razbolevaju, ali samo da u tom procesu postoje bar neka prokleta namera, plan i smisao ljudskih aktera – a ne jedino nekakvi nevidljivi virusi. Dakle, medijski sipajte sve, sve, pa i najveće budalaštine, umesto one proste prirodne slučajnosti i nepodnošljive nasumičnosti u disanju vazduha i dodirivanju kvaka. Blistavim rečima Karla Sejgana, iza svake teorije zavere krije se dete koje sisa prst i sakriva se iza majčine suknje.
Teorije zavere u vezi sa lečenjem, bolešću i zdravljem toliko su medijski viralne i zato što je u pitanju i jedno krajnje emotivno pitanje. Malo šta proizvodi više bojazni, zebnje, straha, uznemirenosti, anksioznosti i uopšte brige i zabrinutosti od našeg zdravlja i zdravlja naše dece. A medijske informacije tretiramo posve drugačije kada se nalazimo u stanjima koja su nabijena emocijama. Tada smo mnogo osetljiviji, i mnogo manje suvisli i racionalni. Zatim, izuzetno traljavo i pod izuzetnim uticajem medija razumevamo opasnost i rizik, pa i od bolesti, o čemu smo već drobili na Cenzolovci.
Najzad, medijsko izveštavanje o vakcinama pokazalo se i kao krajnje opasno po javno zdravlje u društvu. I ne radi se tu samo o tabloidnom i društveno neodgovornom reklamiranju antivakcinaša već se radi i o šatro uravnoteženom novinarstvu koje insistira na nekakvim „dvema stranama“ u „debati“, čak i ukoliko ona to nije. I BBC-jev ugledni dokumentarni program „Horizon“ svojevremeno je „balansirano“ izveštavao o argumentima vakcinaša i antivakcinaša. Povodom koronavirusa, Večernje novosti tako „balansiraju“ između zaveraša i nezaveraša, dajući ravnopravni prostor dvojici penzionisanih epidemiologa, uz lažni naslov i zaključak da su po tom viralnom pitanju – „virusolozi podeljeni“.
A u pitanju je jedan veštački ili lažni balans koji zapravo iskrivljuje naučne istine i, naprosto, činjenice. Slično je i sa drugim društveno (ali ne i naučno!) kontroverznim temama, poput globalnog zagrevanja ili teorije evolucije. Ukoliko bismo želeli odistinski „balans“, na jednoj strani medijske debate u nekom TV studiju ili po stranicama novina, treba nam jedan naučnik koji negira teoriju evolucije ili globalno zagrevanje i – otprilike oko tri hiljade naučnika sa one druge strane.
Javni diskursići o vakcinama danas su prenapučeni strahom, anksioznošću i teorijama zavere. Pronalazač vakcine protiv rotavirusa (koji ubija oko 200.000 dece godišnje) i istaknuti zagovornik vakcinacije, Pol Ofit, danas od „antivakcinaša“ svakodnevno dobija – pretnje smrću
Srećom, u antivakcinaškoj nevolji, BBC je vremenom „apdejtovao“ svoje zvanične preporuke o tome kako tačno „balansirano“ izveštavati o naučnim i nenaučnim tvrdnjama. A mi, i naši javni i tabloidni servisi?
U medijima o(p)staju ona uzbudljiva privlačnost i neodoljivi šarm dobre priče. Vodeća glasnogovornica antivakcinaša tako je postala atraktivna Plejboj zečica Dženi Makarti, na koju je mnogi konzument medija bio reagovao posve erektivno, ejakulativno i uzbuđeno generalno. MILF Makarti je naprosto bila posvedočila o sledećem: vakcinisala je dete i došli su kući. Dete je dobilo temperaturu i zatim je prestalo da govori i proglašeno je autističnim.
A u pitanju je bio školski primer post hoc ergo propter hoc („posle ovoga, dakle, zbog ovoga“) logičke pogreške. Ali ko još razume latinski jezik i seća se gimnazijskih udžbenika iz logike? Odmah ju je podržalo na desetine hiljada roditelja sa sličnim potresnim sudbinama. Svaka dobra (medijska) priča ima svog heroja, svoju žrtvu, i svog krivca. U ovoj su roditelji heroji, deca žrtve, a krivac je – famozna „farmakomafija“. I, iznova je utešnije i mentalno lagodnije optužiti globalnu zaveru nekakvih bogataša i moćnika, a ne turobnu nasumičnost i zastrašujuću slučajnost ljudske genetike.
Dobra priča za medije zato jeste ona o zaveraškom virusu iz laboratorije, jer prokleti bili ti pametnjakovići u belim mantilima, đavo ih odneo. A tek je to ona o odvratnim Amerikancima i njihovom biološkom oružju sproću bratskih Kineza. Ili pak ona rasistička o prokletim Kinezima koji odvratno jedu pse i mačke, slepe ili redovne miševe. A ponajviše je to priča da su nekakvi misteriozni moćnici planete ti koji su naše dete učinili bolesnim, gripoznim ili pak autističnim – a ne jedna nasumična lutrija epidemiologije i prirodne selekcije.
Međutim, prisetimo se onda i podjednako dobre priče sa početka ovog teksta o iskorenjivanju dečje paralize u Sjedinjenim Državama i svetu, od pre samo šezdesetak godina. One o doktoru Solku koji je odustao od sedam milijardi dolara radi javnog zdravlja čovečanstva. Nije li to i uzbudljivo i seksi poput antivakcinašice Dženi Makarti? Naš medijski i društveni milje nekada jeste bio aplaudirao naučnim i medicinskim prodorima – tim danas toliko mrskim lekovima, praškovima, tabletama, antibioticima i vakcinama. Vratimo javno poverenje u nauku, medicinu i znanje u društvu, umesto utešnih nadrilekarskih i zaveraških priča u našim medijima. U suprotnom, samo širimo nove viruse i mentalne zaraze.
Vakcine i koronavirus: Virusi medija i viralne teorije zavere
„A u pitanju je bio školski primer post hoc ergo propter hoc („posle ovoga, dakle, zbog ovoga“) logičke pogreške.“
Nije posle ovoga, dakle zbog ovoga, već posle TOGA, dakle zbog TOGA. I nije logičke pogreške, nego logičke GREŠKE. Možda deluje kao nebitna razlika, ali zapravo je jako bitno. A to da se uči iz logike, uči se, ali jako šturo i to samo kao jedna lekcija. Poznavanje logičkih grešaka treba da bude najvažnija stvar u školskom programu. Izvor – Predrag Stojadinović; Direktna reč – razmišljanje za neupućene.
„Medijsko izveštavanje o vakcinama pokazalo se i kao opasno po javno zdravlje u društvu. I ne radi se tu samo o tabloidnom reklamiranju antivakcinaša već se radi i o šatro uravnoteženom novinarstvu koje insistira na nekakvim „dvema stranama“ u „debati“ (Aleksej Kišjuhas)“
„Debate nisu dizajnirane da odrede istinu. Debate su dizajnirane da odrede ko je bolji govornik, efektivno ko je bolji obmanjivač u principu. Znači ko je bolji u ubeđivanju publike da je pozicija koju on zastupa ispravna. Znači nije poenta da se vidi da li je neka pozicija ispravna ili nije, nego je poenta da se pozicija po svaku cenu odbrani.“ – Predrag Stojadinović; „Debate me ne zanimaju“ – YouTube.