Za mlade TV i novine gotovo da ne postoje. Informišu se na internetu, za koji misle da više produbljuje nego što suzbija nasilje

Mladi se informišu preko društvenih mreža i preko portala, dok televizija i novine za njih gotovo da ne postoje. U tradicionalnim medijima nema ni sadržaja za mlade niti mladih sagovornika, kaže se u istraživanju KOMS-a i naglašava da mladi misle da internet više produbljuje nasilje nego što ga suzbija

Društvene mreže kao izvor informisanja koristi 59,5 odsto mladih, 36 odsto posećuje informativne portale, dok televiziju (4%) i novine (1%) mladi retko koriste, kaže se u Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih u Srbiji za 2023. godinu, koji je danas predstavila Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS).

Ipak, većina mladih (63%) smatra da ume da prepozna lažnu vest, a 36 odsto njih kaže da donekle prepoznaju. Sa vestima i informacijama koje su lažne ponekad se susreće 31 odsto, a često 66 odsto mladih, što je za deset procenata manje nego prethodne godine.

One koji prate politička dešavanja najviše interesuju teme korupcije i kriminala (43,7%), zatim nacionalne teme – Kosovo, situacija u regionu, spoljna politika Srbije (41,7%), pa ekonomske teme – zapošljavanje, investicije i slično (36,3%), nefunkcionisanje demokratije u Srbiji (36,1%) i životna sredina sa 35,3% (uz ozbiljan pad sa 53,4% u odnosu na prethodnu godinu).

Mladi Beograđani se informišu na Instagramu i Tviteru

Istraživanje je vršeno i na fokus grupama, pa je grupa iz Beograda prenela da se najviše informiše na Instagramu i Tviteru, a mnogo manje preko tradicionalnih medija, što su za njih i onlajn portali. Samo nekolicina čita štampu, odnosno nedeljnike. Oni gotovo da ne prate televiziju, osim što ponekad isprate uživo događaje poput protesta ili sportskih mečeva.

Kažu da se trude da prate medije različitih profila i da informacije proveravaju iz više izvora. To se može pripisati činjenici da je razgovor vođen sa budućim medijskim radnicima i politikolozima. Istakli su da im je zbog buduće profesije važno da uđu i u „blato” kako bi znali šta se oko njih dešava.

Na društvenim mrežama, koje navode kao izvore informisanja, većina mladih provodi tri do četiri sata dnevno, a neki čak i ceo dan, koriste telefon i za učenje i za posao. Na mrežama prate aktivnosti onlajn medija, organizacija civilnog društva, novinara i aktivista.

Teže vizuelnom prikazu tačnih informacija u kratkoj formi. Kažu da kada im je neka tema važna ‒ produbljuju je dalje. Istraživanje pokazuje da zbog stresa koji im izaziva veliki broj informacija ‒ mladi selekciju prave tako što prate samo ono što ih zanima.

Naglasili su nedostatak adekvatnih sadržaja za mlade u tradicionalnim medijima. Oni prepoznaju potrebu za omladinskim medijima usmerenim na kvalitet i primećuju nedostatak mladih novinara. Žele da ima više mladih sagovornika u medijima i misle da je važno da se mladi uključe i kao stručnjaci, pošto godine ne bi trebalo da budu merilo stručnosti.

Učesnici ističu potrebu da medijska pismenost postane integrisana u već postojeće predmete obrazovnog sistema, kao što su građansko vaspitanje i srpski jezik. Cenzuru vide kao veliki problem, a internet kao sredstvo koje olakšava probijanje te blokade.

Mediji su učesnici u sajber nasilju, smatra većina mladih sa fokus grupe, a kao primer navode tragedije koje su se desile početkom maja u Srbiji i neodgovorno izveštavanje. Uprkos tome što prijavljuju nasilje na internetu, smatraju da internet više podstiče nasilje nego što ga suzbija. Glavni problem za njih je to što ne postoji odgovornost jer su u pitanju anonimni profili.

Mladi iz Šapca žele čitavu vest na društvenoj mreži, a ne na portalu

Diplomirana novinarka koja je bila učesnica fokus grupe u Šapcu, kao izvore informisanja navela je Betu, RSE, Vajs internešnl, podkaste i njuzletere. U ovoj grupi su saglasni da mladi retko koriste njuz aplikacije i sajtove, već žele da dobiju potpunu informaciju na samoj društvenoj mreži.

Deo učesnika je rekao da nikada ranije nije čuo izraz „medijska pismenost”, da im nije potpuno jasno šta podrazumeva. Učesnici kojima je pojam medijske pismenosti poznat dolazili su iz oblasti koja se u manjoj ili većoj meri bavi medijima.

Jedan deo je smatrao da za uvođenje medijske pismenosti u formalno obrazovanje nedostaju stručni kadrovi, te da bi se to sprovodilo „reda radi” i kako bi se ispunio fond časova. Drugi smatraju da medijska pismenost treba da se integriše u druge različite predmete, te da treba koristiti realne primere – kako je jedna učesnica navela, ukoliko je u pitanju lažna vest u vezi sa menstruacijom, idealno bi bilo da se o tome govori na času biologije i kaže šta je ispravno.