„Zabijanje glave u pesak“ ili prezasićenost sadržajem: Zašto sve veći broj ljudi sve češće izbegava da prati vesti?

Profesorka Fakulteta političkih nauka, Aleksandra Krstić kaže kako ovo istraživanje pokazuje da se radi o prezesićenju medijskim sadržajem.

„Na svetskom nivou ima previše vesti i ljudi su svakodnevno izloženi najrazličitijim vrstama informacija, i jednostavno ne žele da čitaju tu količinu sadržaja koja im se svakodnevno servira“, naglašava Krstić.

Kaže da postoje i mediji koji na dnevnom nivou izbace između 300 i 400 različitih naslova.

„Onda se zapitate kako to publika pa čak i verni čitaoci nekog medija mogu da stignu da isprate pored svega onoga što im se svakodnevno dešava“, kaže Krstić.

Ističe da ovo Rojtersovo istraživanje šalje poruku tradicionalnim medijima, ali i svim ostalim platformama koje proizvode medijski sadržaj. Poruka glasi da treba više obratiti pažnju na kvalitet nego na kvantitet.

„Publika je u toj anketi rekla da bi volela da čita tekstove koji im pružaju određeni kontekst, koji tumače i objašnjavaju događaje i pomažu im da se snađu u svakodnevnom životu i moru najrazličitijih informacija“, priča Krstić.

Prema njenom mišljenju ne treba više da govorimo o novinarima kao onima koji samo informišu javnost, već oni treba da tumače stvarnost i da je sagledavaju u analitičkom smislu.

„To se ne odnosi samo na vesti koje se plasiraju kada je reč o krizama, ratovima, poplavama i nekim velikim strašnim događajima, već i u svakodnednim situacijama o kojima kao građanin želite da budete informisani“, naglašava Krstić.

Novinar Nedim Sejdinović takođe smatra da je razlog za slabo praćenje vesti način na koji se one serviraju i sam kvalitet tekstova i medjskog sadržaja uopšte.

On kaže da su optimisti verovali da bi nove tehnologije trebalo da budu odličan mehanizam koji može da učini da građani širom sveta budu bolje obavešteni i da na osnovu kvalitetnih informacija mogu da donose važne odluke.

Međutim, kako kaže, ispostavilo se da nije tako.

„Ispostavilo se da je internet istovremeno veoma podesan prostor za zloupotrebe i manipulacije svake vrste. I čini se da su upravo manipulanti, utilitarni proizvođači i promoteri lažnih vesti, prodavci magle, prodavci retrogradnih ideologija uspeli u mnogo većoj meri da iskoriste ovaj prostor – od onih sa dobrim namerama i idejama“, kaže Sejdinović.

On ovo naziva stravičnom kakofonijom od koje ljudi pokušavaju da pobegnu u „unutrašnje azile“.

„Ljudi se zatvaraju u svoje disperzivne svetove iz straha od spoljneg sveta i njegove ružnoće, što je upravo san autokrata i diktatora“, navodi Sejdinović.

Profesorka na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Tamara Dažamonja Ignjatović smatra da to što ljudi izbegavaju da prate vesti predstavlja određenu vrstu psihološkog odbrambenog mehanizma.

„To jeste odbrambeni mehanizam, ljudi se štite od loših vesti, uglavnom ako prate vesti one najčešće nisu dobre. Vode se time da ako ne znaju za nešto, to onda praktično ne postoji. Na taj način se štite, ali to je poput zabijanja glave u pesak“, kaže Džamonja Ignjatović.

Objašnjava da se ovaj mehanizam odbrane primenjuje kad se ljudi osećaju bespomoćno i ne mogu da utiču na to koliko će vesti da budu loše.

„Ako ništa ne možete da promenite vi onda zabijate glavu u pesak, to nije dobra strategija, ali je razumljiva sa stanovišta psihološke odbrane“, kaže Džamonja Ignjatović.

Potpredsednik Udruženja novinara Srbije Slobodan Ćirić je, komentarišući rezultate istraživanja Rojtersovog Instituta, citirao jednu crnohumornu definiciju vesti koja kaže da je „Vest samo ono što neko zeli da sakrije, sve ostalo je reklama“.

„Najčešće to što se želi sakriti nije baš dobro… Mislim da ljudi širom sveta, svesni sve neizvesnije (čitaj nuklearno-zarazno-staklenobaštanske…) budućnosti, svesno žele da na svaki mogući način izbegnu to što neko hoće da sakrije. Bojim se da ta naizgled delotvorna nesaznavanja mogu postati vrlo bolna kada dođu kao otrežnjenje! Vesti su deo naših života, ne možemo bez njih, sviđale nam se ili ne“, kaže Ćirić.