10 GODINA NG-a SRBIJA: Igor Rill, čovek koji živi novinarsku bajku

Malo je ljudi kojima u mom poslu zavidim. Pre svega, zato što ovaj posao nije ni iz daleka toliko bajkovit, koliko vam se čini dok ste mladi i neiskusni. Igor Rill je izuzetak. Njemu zavidim. Zato što on živi i radi u bajci. I pri tom, njegova bajka je potpuno realna. On je već deset godina urednik časopisa Nacionalna geografija (National Geographic) na srpskom jeziku. Zavidim mu čak i dok sedimo zajedno i neobavezno razgovaramo. Treba da mu postavim i prvo pitanje. Kako mu je, posle uređivanja 121 izdanja časopisa koji je, valjda, najugledniji u celom svetu

To počinješ intervju?

Da.

U mom slučaju, moram reći da mi je fenomenalno. Prosto zato što mi je data mogućnost da živim svoj san: Da budem na mestu glavnog urednika Nacionalne geografije (NG) već 10 godina i da se nadam da ću biti na istom mestu i posle druge decenije.

Da li si, za ovih deset godina upoznao nekoga ko stoji iza ideje Nacionalne geografije u svetu?

Stekao sam zaista mnogo prijatelja među kolegama i koleginicama na svim meridijanima. Ono što mnogi ne znaju je da Nacionalna geografija kao časopis izlazi na mnogim tržištima, ali u okviru različitih kompanija. Međutim, bez obzira na to ko stoji iz NG-a na lokalnom tržištu – svi mi (koliko god to bilo nekome ofucano) zaista funkcionišemo kao velika porodica. Zahvaljujući tome ti se pruža i mogućnost da saznaš nešto novo.

A da li postoji nešto za čim žališ u ovih deset godina?

Postoji: Žao mi je što ne mogu da zapamtim svaki broj Nacionalne geografije, a voleo bih.

Poznato je da je Nacionalna geografija časopis koji se ne baca. Kakav osećaj budi ta činjenica kod tebe?

Osećaj ponosa. Veoma mi je drago kad mi čitaoci pošalju fotografije svoje kolekcija NG-a, kada znam da su neki od njih, u vreme kada smo počinjali da izlazimo u Srbiji, tek završavali osnovnu školu, a sada se radi o ljudima koji su završili fakultet, zaposlili se, osnovali porodicu. Nadam se da će tu svoju ljubav prema ovom časopisu preneti i na svoju decu.

Nacionalna geografija se zasniva na dominantno globalnom sadržaju, dok je manji broj tekstova lokalne autorske prirode. Koliko je teško uređivati te dve celine i pomiriti ih?

Kada je reč o uredničkom radu na prevedenim tekstovima – najviše pažnje posvećujem tome da ton izvornog teksta bude što sličniji srpskom jeziku uz naravno – poštovanje naučnih odrednica. Tu nije reč samo o prevođenju već i o konceptu, koji je isti za celo društvo NG i porodicu časopisa koji izlazi na 40 jezika. To me, na neki način, čini i ambasadorom Nacionalne geografije, na šta sam veoma ponosan. Lokalne priče su, opet, poseban izazov, jer se moraju raditi u maniru i kvalitetu koji zadovoljava izrazito zahtevne svetske standarde.

Da li su neki sadržaji iz Srbije preneti u drugim izdanjima ili u matičnom izdanju Nacionalne geografije?

Hrvatske kolege su preuzele nekoliko naših priča, tajvanske kolege su takođe pokazale interes za neke od njih, ali je to veoma komplikovano i retko se dešava da matično izdanje preuzme nešto sa „lokala“.

Koliko portal Nacionalne geografije donosi popularnosti štampanog izdanja?

Voleo bih da portal doprinosi više, ali nažalost mlađi naraštaji su postali instant generacije, koje očekuju da im sve bude dostupno na jedan „klik“ i zadovolje se sadržajem na portalu, dok zaboravljaju na kvalitet i značaj koji im može doneti čitanje štampanog izdanja. U svakom slučaju, portal ima svoj važan deo u edukaciji i promociji časopisa.

(snimak je vlasništvo National Geographic i postavljen je na YouTube-u)

Poznato je da Nacionalna geografija ozbiljno tretira pripremu i da radi na promociji svog globalnog sadržaja bez obzira na medij kroz koji se predstavlja. Na TV kanalu NG uskoro počinje da se emituje serija Mars o misiji osvajanja Crvene planete. Novembarski broj NG-a je posvećen toj temi…

Doneta je odluka da se Nacionalna geografija kao brend vrati na svoje polazište i nadam se da će u budućnosti biti sve češće situacija da se tema meseca obrađuje kako u štampanom izdanju tako i na televiziji. Menadžment NG-a je rešio da ne ide u trku sa Diskaverijem i sličnim kanalima već da radi ono što radi najbolje: Da pravi prave istraživačke priče.

Šta Srbija može da ponudi globalnom NG tržištu, što bi bilo interesantno?

Sećam se da sam, na pokretanju NG rekao da je Srbija mali, ali najvredniji biser Balkana koji itekako ima šta da ponudi NG-u i ostatku sveta. Tu pre svega mislim na kulturu, a ne na geološke fenomene kao što je Đavolja varoš jer – kad smo kod nje – ona nije jedinstvena. U svakom slučaju, treba se boriti protiv predrasuda i samozavaravanja. Kad to uradim onda ide ovo drugo.

Kako je došlo do toga da uopšte pošalješ svoj CV na konkurs za glavnog urednika ovog časopisa?

Ja sam „inficiran“ Nacionalnom geografijom pre 35 godina, kada sam imao svega nešto više od „deset leta“. I ta čitava priča, koja okružuje moj sadašnji posao je vezana za tri geo-lokacije: Čikago, Sombor i Beograd. Preko Čikaga sam se upoznao sa NG-jem, Sombor je mesto gde sam odrastao i primao primerke NG, a Beograd je mesto mog rođenja i mesto u kom eto, sada radim kao glavni urednik.

Srećnim sticajem okolnosti moja supruga je saznala za konkurs i javila mi. Znao sam da je to šansa koju ne smem da propustim.

A kako si se osećao kad si saznao da si „primljen“? 

Trebalo mi je deset minuta oporavka od naleta pozitivne energije koji sam imao kada sam saznao da ću biti glavni i odgovorni urednik. Nisam se osećao kao da sam dohvatio zvezde, ali su mi definitivo bile nadomak ruke.

Kako se osećaš danas, kada je ipak štampano izdavaštvo u krizi?

Tu možemo da se vratimo na početak: Osećam se bezbrižno, jer je reč o kolekcionarskom izdanju. Mislim da takvi časopisi najmanje pate u eri digitalizacije. Kada će u Srbiji da se desi ta promena fokusa zavisi od mnogo činilaca.

Šta je potrebno da bi se čitaoci u Srbiji vratili „papiru“ umesto ekranima?

Pre svega mora da se uspostavi stabilno društvo. Jer, mi smo još uvek nedovršena zajednica. Permanentna i agresivna edukacija budućih naraštaja je neophodna stvar u Srbiji. Država mora da  podigne opšti obrazovni nivo, a sadržaji (medijski, kulturno-zabavni pre svega), moraju da se vrate na koliko – toliko pristojni nivo. To nije recept za uspeh, ali je prvi korak.

Ni u okruženju nije mnogo bolje, mada zemlje nekadašnjeg austro-ugarskog okruženja imaju različite čitalačke navike u odnosu na zemlje nekadašnje Otomanske imperije.

Da, ali je Otomanska imperija podarila velike filozofe, pesnike i pisce svetskoj kulturi i radilo na pismenosti!

Nije u pitanju suprotstavljanje Austro-ugarske i Otomanske imperaije.

Pitanje je koliko mali narodi poput nas percipiraju sebe i koliko žele da promene, a rade na tome i podižu obrazovanje. Nacionalna geografija ima svoju obrazovnu funkciju i ja na toj funkciji insistiram i već deset godina radim na tome.

Šta nas čeka u 11. godini tvog urednikovanja, posle ravno 121 broja na kom si ostavio svoj pečat?

Znam jedan mali deo budućnosti, jer nisam vidovit. Ono što ćemo moći da čitamo su veoma zanimljive naučno-popularne priče koje se tiču svakodnevice, ali i budućnosti.

Decembarski broj Nacionalne geografije nam donosi priče o isceliteljskoj moći vere – sjajna i duboka priča i odlično obrađena tema. U januaru ćemo se baviti polnim identitetom.