A sad malo i umetnost

Verujem da je svakome jasno da u „slučaju Goran Jevtić“ ne raspravljamo o privatnoj tužbi roditelja jednog maloletnika iz Sombora o obljubi koju je poznati glumac nad njim navodno izvršio: to je predmet za policiju i, ako se optužnica ikad podigne, za tužilaštvo.

Tema je medijski linč koji je list Blic sproveo nad Jevtićem, najavljujući ovu optužbu, u broju od 22. oktobra, u kao umrlica oivičenom tekstu na više od polovine naslovnice (toliko u srpskim medijima nije dobio čak ni Putin), a onda je razrađujući i na prve dve unutrašnje strane, onima koje su u mirnodopskim okolnostima posvećene najvažnijim političkim pitanjima u državi.

O karakteru ovakvog novinarstva je, međutim, već dovoljno rečeno u pravovremenim protestima Udruženja novinara Srbije i Nezavisnog udruženja novinara Srbije: grubo kršenje profesionalnih i etičkih normi u obliku nepoštovanja pretpostavke nevinosti, narušavanje prava osumnjičenog na privatnost, ugrožavanje bezbednosti pojedinca, senzacionalizam…

Tabloid podiže tiraž i zarađuje novac tako što samo u štampanom izdanju kamenuje poznatu ličnost, a na osnovu senzacionalističkih optužbi koje se tiču ovde još uvek tabuiziranih i/ili intrigantnih tema (seksualno opredeljenje) i onih koje su stvarno uznemirujuće (pedofilija)

Zbog toga se kao glavna tema postavlja jedno drugo pitanje: zašto i kako se ova grozota desila i šta nam ona signalizira o stanju u našem društvu?

Glavni razlog je očigledan: tabloid podiže tiraž i zarađuje novac tako što samo u štampanom izdanju kamenuje poznatu ličnost, a na osnovu senzacionalističkih optužbi koje se tiču ovde još uvek tabuiziranih i/ili intrigantnih tema (seksualno opredeljenje) i onih koje su stvarno uznemirujuće (pedofilija).

Uzgred, sve i da ima nekakvih osnova za ove optužbe, one ne mogu da se odnose na pedofiliju jer je granica seksualne zrelosti (i odgovornosti) i po našem zakonu niža od granice punoletstva, a u medijima se pojavio podatak da je dotični maloletnik stariji…

Ipak, čak i ako niste žrtva paranoje, srpske endemske bolesti, pitate se se da li je moguće da je profit i jedini razlog za ovako mučki napad. Teorije o mogućoj (političkoj) pozadini celog slučaja ubrzo su se proširile po društvenim mrežama i svode se na Jevtićev politički stav, na činjenicu da je on u nekoliko navrata, u intervjuima, direktno prozivao aktuelnu vlast i njenog neprikosnovednog lidera.

Da li su nekoliko kritičkih izjava u medijima i jedna satirički obojena uloga zaista suštinski, skriveni razlog za medijski linč jednog glumca?

Ono što je ovde, međutim, još značajnije bar za mene kao čoveka pozorišta jeste to da Jevtić nije prozivao vlast samo u medijskim nastupima, već, pre svega, u svom umetničkom radu, u ulozi Živke u Nušićevoj Gospođi ministarki u Pozorištu „Boško Buha“, a u režiji Tanje Mandić Rigonat.

I ovaj se argument mogao da pročita i to prevashodno u reakciji samog Jevtića i njegovog advokata Vladimira Horovica.

Osvedočena, dobro poznata ljubav advokata Horovica prema pozorištu nije, međutim, bila dovoljna da bi on tačno locirao ono što je društveno provokativno i/ili subverzivno u ovoj predstavi. Scenski znak da sve ženske uloge u predstavi igraju muškarci a za rediteljkin koncept je najbitnije to što Živku igra muškarac uopšte se ne odnosi na pitanja seksualnosti.

U toj se advokatskoj reakciji, naime, nudi tumačenje da je optužba za obljubu istospolne osobe povezana s tim što Jevtić igra ženski lik u Gospođi ministarki.

Ovo rediteljsko rešenje, koje glumac razmaštava i razigrava, dobija smisao na samom kraju predstave (cinik bi rekao da je dotle bilo komički geg koji je sam sebi svrha): kada poražena Živka preti publici da će se kad-tad vratiti, Jevtić napušta i pol i komički žanr lika, opet je u svom polu i odgovarajućoj odeći, deluje vrlo ozbiljno i preteće.

Nemoguće je, dakle, dokazati jasnu vezu između Jevtićevih javno, u medijima i sa scene iznetih stavova, i medijskog kamenovanja koje je doživeo.

Rodne inverzija u podeli uloga dobija tako jasno značenje „političke travestije“, opasnosti da nam se isti likovi vrate kroz nekoliko godina u samo naizgled drugom obliku.

Kad se tome doda i prepoznatljiv pokret s dodirivanjem vrhova prstiju, onda tobalna metafora političke travestije dobija i dimenziju u potpunosti razgovetne lokalne aluzije.

Da li su nekoliko kritičkih izjava u medijima i jedna satirički obojena uloga zaista suštinski, skriveni razlog za medijski linč jednog glumca?

Na prvi pogled ovo tumačenje deluje preterano, a izvesno ne može da se dokaže. Ali, teško mogu da se dokažu i optužbe za ugrožavanje medijskih sloboda konkretno, slobode izražavanja pa to ne menja sveopšti osećaj da nam se dešava upravo taj, zastrašujuće opasan društveni proces.

Da nije reč o „zaveri“ političih protivnika vlasti, svedoči i nedavni izveštaj Evropske komisije u kome se prepoznaje, diplomatski ali sasvim jasno „pogoršanje uslova za puno ostvarivanje slobode izražavanja, zabrinjavajuća tendencija samocenzure u medijima“.

Nemoguće je, dakle, dokazati jasnu vezu između Jevtićevih javno, u medijima i sa scene iznetih stavova, i medijskog kamenovanja koje je doživeo.

Ali, to ne menja činjenicu i to je ovde najvažnije da se ovako nešto nije dogodilo bilo kojoj javnoj ličnosti za koju postoje stvarne ili iskonstruisane senzacionalističke optužbe, nego baš onoj koja je glasno i jasno kritikovala vlast.

Tako se ovaj slučaj nadovezuje na slične, u poslednje vreme nagomilane slučajeve ugrožavanja slobode javnog izražavanja, u rasponu od prestanka emitovanja kultne političke emisije Utisak nedelje Olje Bećković do najavljenog povlačenja i Suzane Trninić, te neizvesne sudbine emisije Kažiprst.

Ona što je pak posebnost, „slučaja Goran Jevtić“, a koja unosi i dodatnu strepnju, jeste to što se sindrom ugrožavanja slobode izražavanja po prvi put širi s medija i na umetnost… Da li je sledeći sindrom autoritarnog društva i samocenzura u umetnosti?