Adekvatno! 17. maj, utorak

Stvarno mi se čini besmislenim da pišem nešto o Ratku Dmitroviću. To je pojava koju bih najrađe izbrisao iz sećanja. No, on je i dalje tu. Ne mogu se okrenuti prema prozoru, zagledan u nebeski horizont, i krošnje koje vetar mrsi, i da ga uklonim. Ne bi, uostalom, ni bilo fer prema kolegama koje je je ova spodoba prozvala preko medija. I sam sam, veoma aktivno, zajedno sa koleginicama i  kolegama: Hari Štajnerom, Nebojšom Popovim, Gordanom Logar, Gordanom Sušom,  Dragošem Ivanovićem, Sašom Nenadovićem… i mnogim drugim, učestvovao u pravljenju Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Mnogi od naših kolega više nisu među nama. Ne mogu biti “odsutan” i zbog uspomene i sećanja na drage kolege i prijatelje koji više ne mogu da odgovore. Da ima društvene mreže sa Onim svetom kako bi samo zagrmeo Nebojša Popov. Pa i Aleksandar Tijanić, sa kojim se često nismo slagali, a koji je takođe bio veoma aktivan na osnivačkoj skupštini NUNS-a, ne bi oćutao na oglašavanje ove saprofitske forme života spakovane kao novinar.

Bio sam novinar Politike u isto vreme kad je R.D. bio njen dopisnik iz Zagreba. U stvari, glavni, ozbiljan dopisnik bio je Radoje Arsenić, novinar koji je sve vreme ostao u Zagrebu i odatle pisao za Politiku. Naravno, nije mu bilo ni malo lako, ni jednostavno. Ali je izdržao. Naš “junak” se, međutim, transportovao na oslobođenu teritoriju posebnim sredstvom. (Čuo sam da je u pitanju bio vojni helikopter, ali ne mogu da tvrdim, nisam bio prisutan tokom ove važne operacije.) Kratko vreme je pratio ratna zbivanja da bi se ubrzo obreo u Beogradu kao zaslužni novinar. U isto vreme, kolega Milan Četnik, koji je bio dopisnik iz Knina, ostade u tom istom Kninu odakle je slao vrlo profesionalne izveštaje. Ne sećam se da je Milan Četnik, bez obzira na svoje prezime,  toliko srbovao iz Knina kao R.D. iz Beograda. Kad danas uporedim pisanje Radoja Arsenića i Milana Četnika iz Hrvatske sa onim što je pisao R.D. iz Srbije mogu samo da kažem: to je neuporedivo – informativno, stilski, sadržinski.

Ja sam u to vreme bio u kulturnoj rubrci Politike koja se, kao i spoljna rubrika, držala veoma čvrsto u odnosu na razne saprofite koji su nadirali sa svih strana. Vođstvo kuće je znalo za naše (ne)raspoloženje prema aktuelnoj Miloševićevskoj politici, ali nas je uglavnom puštalo da teramo po svome. Birali smo teme i sagovornike koji su davali mogućnost da se ostane častan i zdrave pameti. Povremeno bismo se zakrvili sa kolegama sa drugih rubrika zbog ostrašćenih i idiotskih tekstova. (Dok je postojao zajednički kolegijum utorkom ujutro.)

Kao novinar sam 1990-te prvo bio u Ljubljani, a posle mesec dana i u Zagrebu. Pisao sam o kulturnim dešavanjima u ovim gradovima. (Posle toga sam još bio u Skopju, a onda se sve raspalo.) U Ljubljani je bila sjajna izložba Jozefa Bojsa, a u Zagrebu izložba posvećena Stjepanu Radiću. Družio sam se sa piscima, novinarima i slikarima u ovim gradovima ne sluteći u šta će se uskoro sve pretvoriti. Tada sam upoznao kolegu R.D-a, u dopisništvu Politike. On se malo čudio što se baš sad bavimo kulturom, ali ja na to nisam obraćao pažnju.

R.D. nikada nije imao status dobrog, ozbiljnog i uticajnog novinara u Politici. Ko zna, možda je bio uticajan na generala Vasiljevića, premda mi je ovaj general delovao kao mnogo pametniji da bi mu R.D. nešto značio. Ništa u profesionalnoj biografiji R.D. ne pokazuje neki uzlet, neko epohalno otkriće, bar uzbudljiv intervju. Ravna linija. Upravo je to  linija kojom se najbrže penje!

Još su mi u pameti reči R.D-a, od pre nekoliko meseci,  gde optužuje Filipa Davida zbog nezahvalnosti prema Srbima koji su mu za vreme Drugog svetskog rata sačuvali porodicu. To je toliko odvratno i sramno da imam snažno osećanje transfera blama. I taman potisnem te niske, zlobne i pokvarene reči, taj izliv primitivne i iskompleksirane mržnje, kad on opet počinje da izvaljuje. Ne brblja  on sam za sebe. Toliko je uveren da je pametan i vispren da mora da se zavrti na sve četiri strane i da razglasi svoje otkriće: članovi NUNS-a su ljubitelji Hrvata i ustaša.  Ni manje, ni više. On samo sačeka trenutak da istrese iz sebe nekakav jed, jal i kal, da prokune druge i drukučije, da da konačanu ocenu i zaključak. O svakom. Pod uslovom da taj nije na vlasti. Što je manje u milosti vlasti on je nemilosrdniji. To je naprosto refleksno ponašanje.

Znam dobro kome se danas obraća R.D.

Onim istim koji hoće da rehabilituju: Nedića, Dražu i Ljotića. Okreće se prema onima koji bi ne samo da rehabilituju nego i da izmene celu istoriju. Tako bi se na istoj strani našli: ustaše i partizani, esesovci i partizani, balisti i partizani, pripadnici handžar divizije i partizani. Video sam na Mrakovici, negde 1995. godine, kako je izgledalo ovo obeležje. Mnoga imena poginulih na spomeniku bila su izbrisana. Na tom je dugačkom spisku i 27 mojih prezimenjaka. Tamo su i imena mojeg dede i babe. Odmah sam shvatio da su polupana hrvatska i muslimanska imena, kao i neka istaknuta partizanska. Pitao sam oca koja je  stoka ovo uradila, a on, skrušeno, stideći se: četnici iz Prijedora. Mome je ocu tada bilo osamdeset godina.

Kome bih danas, ili bilokada, trebalo da objašnjavam kakav sam, i koliki, Srbin? Je l Ratku Dmitroviću, tom snalažljivom i okretnom, “patrijoti” koji je od svoga patriotizma napravio profesiju?

Kakva su to uopšte razimišljanja da li neko voli više ovu ili onu naciju? Meni je to potpuno nerazumljivo. Kako se to uopšte neke nacije vole? Napravi se nekakav prototip, neki model, fotorobot, pa: ili se odmah zaljubiš ili odmah zamrziš? Ne vidim nikakav razuman razlog da se vole ili mrze celi narodi. Narod kojem pripadaš, jer su te tvoji majka i otac u njemu stvorili, narod čijim si jezikom progovorio, narod o čijoj si prošlosti i istoriji učio i upoznavao se, narod čijom si zemljom putovao i otkrivao tajanstvena i divna mesta, upravo onako kako se detinjstvo čini tajanstvenim i divnim, zar tome narodu ne pripadaš bez zaljubljenosti ili mržnje? Jednostavno pripadaš. Čak i onda, pogotovo onda, kad si nezadovoljan i nesretan jer se u ime naroda kojem pripadaš čine zločini, gluposti i pokvarenosti zbog kojih osećaš stid i bol. Čudna je stvar pripadnost. Neki put si ponosan, a neki put se stidiš zbog onoga šta sve sopstveni narod  može da uradi. Kao i sopstveni prijatelji.  Pristojan čovek dobro zna kada se, i kako, može govoriti o sopstvenim osećanjima. Prostaku to nikada nije jasno.

Celog života sam pripadao svetu književnosti, jeziku, čitanju i pisanju. Na mene su podjedanako uticali Bulgakov i Tomas Man, Harms i Pol Oster, Kavafi i Kolakovski. Ako bih morao da se izjasnim o naciji kojoj se istinski divim to bi bila  nacija pisaca, zemlja književnosti, a ne ona klasična nacija sa svojom istorijom, jezikom i ljudima. Ali kad volite zemlju književnosti onda vam je bliskost i poznavanje raznih naroda i njihovih istorija. To razumevanje je uslov bez kojega ne biste mogli da razumete nijednu knjigu. Kao i da je napišete.

 

Kakvo je uopšte ovo vreme u kojem bezvredni ljudi na istaknutim mestima mogu da zagađuju i truju celo društvo?

Setio sam  Saše Nenadovića, jednog iz plejade NUNS-ovih novinara, kako je imao sjajan odgovor na pitanje: kako je. U onim devedesetim, kada je Ratko Dmitrović jahao na pomahnitalom konju mržnje i samopromocije, Saša je odgovarao kratko i mirno: adekvatno!  Upravo tako se i ja danas osećam.

 

1. A ovo je fotografija posečenog drveta u našem dvorištu. Drvo je posečeno ni zbog čega. Nikome nije smetalo osim što je samoniklo. I poseče ga komšija kreten pre neko veče. Više nemam snage da se borim sa svim što me okružuje.