Ako nam uzmu slobodu medija, izgubićemo sve druge bitke

Ilir Gaši o teškom stanju u kome se nalaze lokalni mediji u Srbiji

Pritisci na novinare danas u odnosu na nekada prije postali su manje opasni po život ali su i dalje podjednako efikasni, kaže Ilir Gaši, izvršni direktor Fondacije Slavko Ćuruvija, i dodaje kako su današnji pritisci čak efikasniji od metoda koji su primenjivani devedesetih.

Gaši godinama radi kao copywriter i kreativni direktor u advertising kampanjama, pet godina je bio u Beogradskom centru za ljudska prava, a pokrenuo je i vodio projekat U pravu si!, u okviru koga je pravljen i distribuiran sveobuhvatan vodič kroz pravni sistem Srbije.

Kaže da je studirao programiranje da bi izbjegao vojsku, a političke nauke zato što su ga zanimale, ali nikada nije završio fakultet. Prvi članak – recenziju PC igrice u časopisu Svet kompjutera – objavio je kada mu je bilo 14 godina, a 1999. godine je počeo raditi za tadašnji nedjeljnik Blic News.

Sada kao izvršni direktor Fondacije koja nosi ime po ubijenom srbijanskom novinaru, Gaši je govorio o pritiscima na medije nekada i sada, o slobodama i lokalnim medijima.

Fondacija Slavko Ćuruvija počela je sa radom krajem 2013. godine – zbog čega je osnovana i koji su njeni ciljevi?

Fondaciju su osnovali Jelena i Rade, sin i ćerka Slavka Ćuruvije, kako bi aktivirali važnu novinarsku zaostavštinu Slavka Ćuruvije u borbi za slobodu medija u Srbiji danas. Ciljevi Fondacije jesu podrška razvoju nezavisnog novinarstva, posebno istraživačkog novinarstva, razvoj lokalnih medija i obrazovanje mladih novinara i studenata novinarstva.

Slavko Ćuruvija snažno je kritikovao režim Slobodana Miloševića zbog čega je, između ostalog, osuđen na zatvorsku kaznu, a novine čiji je osnivač – Dnevni Telegraf – bile su zabranjene. Kako u poređenju sa tim vremenima danas izgledaju pritisci na novinare u Srbiji, ako ih ima?

Iako izgleda da su pritisci postali manje opasni po život novinara, oni su, rekao bih, podjednako efikasni ili čak efikasniji od metoda koji su primenjivani devedesetih. Tada smo, uprkos svemu, imali Dnevni telegraf i Evropljanin, Radio B92, Radio Indeks, Studio B i brojne manje lokalne medije koji su se uporno i hrabro odupirali ludilu. Danas, ekonomske ucene i politički pritisci, otpuštanja, verbalni napadi i pokušaji lične i profesionalne diskreditacije slobodnih novinara stvorili su klimu stalne i sveprisutne autocenzure, u kojoj se nacionalni mediji utrkuju da objave ono što misle da bi premijer voleo da pročita, a u podrum guraju sve ono što misle da bi moglo da ga oneraspoloži. Novinari, pak, pokušavaju da napipaju puls oglašivača i urednika, vodeći se devizom – „bolje da se ne zameram“. Rezultat? Osim nekoliko online portala i blogova i povremenih incidentnih ispada u slobodu medija u par tradicionalnih medija, u Srbiji se nema šta pročitati, a da se posle toga ne osećate otrovano.

Za ubistvo Ćuruvije iz aprila 1999. godine osumnjičeni su bivši pripadnici Službe državne bezbednosti, koji su uhapšeni tek početkom 2014. godine. Zbog čega se toliko dugo čekalo?

To pitanje treba postaviti policiji i tužilaštvu, kao i onima koji su bili na vlasti u proteklih 16 godina. Naravno, jasno je da je stvar o nedostatku onoga što obično zovemo „političkom voljom“ – ne znam da li je strašnije to što je do sada nije bilo, ili to što sad postoji, pa se nekako podrazumeva da treba da budemo veoma zadovoljni zbog toga. Pravo pitanje je šta je s našim institucijama, ako tako važna stvar zavisi od nečije volje, i šta će biti s našim institucijama kada „političke volje“ za to, ili za nešto drugo, više ne bude. Mislim da je veoma važno to što je suđenje najzad počelo – mada, treba reći, važno je i kako će da se završi. Još je važnije da svakodnevno insistiramo na uspostavljanju vladavine prava i demokratskih institucija i da ponašanje nosilaca i sprovodilaca vlasti manje zavisi od toga šta oni u datom trenutku smatraju politički oportunim, a više od onoga na šta ih obavezuju Ustav, zakoni i elementarne demokratske vrednosti za koje se deklarativno zalažu.

U kojoj fazi je suđenje i šta ga je do sada okarakterisalo?

Suđenje je počelo u junu, pročitana je optužnica, a potom su se o njoj izjasnila trojica optuženih, tvrdo negirajući učešće u ubistvu. Saslušano je i nekoliko svedoka – između ostalih, i Jelena Ćuruvija, Slavkova ćerka, kao i njegova prijateljica i jedini svedok ubistva, Branka Prpa. Takođe, na ročištima održanim početkom oktobra, govorili su i bivši službenici Državne bezbednosti. Ne mogu da komentarišem način na koji se suđenje sprovodi jer za to nisam stručan, a moj utisak iz medijske sfere je da je interesovanje medija za suđenje nedovoljno i loše fokusirano. Tretiraju ovaj slučaj kao nešto što se bavi dalekom i za nas potpuno nebitnom prošloću, i zanimljivo im je, kako izgleda, utoliko što tu i tamo mogu da dobiju neku pikanteriju o tome kako su funkcionisale službe bezbednosti devedesetih. Još ako postoji mogućnost da se ubistvo jednog novinara zbog onoga što je pisao nekako učini kontroverznim i malo zamuti – na primer, tako što ćete Slavka Ćuruviju dovesti u vezu sa stranim tajnim službama ili nekakvim stotinama hiljada dolara kojima je nestao trag – eto finog tabloidnog paketića za ugodno popodne uz šoljicu čaja. Izgleda kao da niko ne shvata da ovo suđenje, kao i njegov ishod, mogu imati ogroman značaj za slobodu medija u Srbiji u budućnosti. Ili shvata, ali svejedno ne želi time da se bavi.

Fondacija je nedavno organizovala Školu digitalnog novinarstva za novinare lokalnih medija u Srbiji. Iz čega se trening na Školi sastojao?

Desetonedeljni trening se sastojao iz četiri modula. Glavni je, naravno, digitalno novinarstvo, ali imali smo i osnove istraživačkog i analitičkog novinarstva i etiku i standarde novinarstva. Nismo želeli samo da obučavamo ljude tehničkim znanjima, već i da ih ojačamo u oblastima koje čine srž novinarstva i opravdavaju njegovo postojanje. Razlozi za pokretanje Škole jesu u tome što smatramo da, ako budućnost srpskog novinarstva uopšte postoji, ona jeste pre svega u Internet medijima – ne samo iz očiglednih tehnoloških razloga, već i zato što su mnogo jeftiniji, lakše i brže se prave i održavaju i teže ih je kontrolisati. Iz perspektive bilo kog, a posebno malog medija, to mogu biti ključni alati za preživljavanje i očuvanje slobode i zato očekujemo da u budućnosti Škola postane važna referenca u biografijama lokalnih novinara širom Srbije.

U proteklih 20 godina dosta novca međunarodnih organizacija je uloženo u edukaciju novinara i urednika na ex-yu prostorima. Međutim, ako posmatramo izvještavanje velikog broja medija, rezultati toga su slabo vidljivi – profesionalni i etički standardi su uglavnom potisnuti u drugi plan nauštrb politikanstva, senzacionalizma i propagande. Zbog čega je stanje takvo i kako se može mijenjati?

Šta god da ste naučili na nekoj radionici, ako ne možete da ga primenite kada se vratite u redakciju, vremenom ćete ga izgubiti. Nažalost, urednici su u Srbiji uglavnom probrani tako da iz refleksa pucaju na sve što ih makar i podseti na javni interes, novinarski integritet i kvalitetno novinarstvo. Ne samo da im to nije potrebno, već može da im napravi problem, a ovde niko ne želi probleme. Znam puno sjajnih novinara koji su dobili otkaz upravo zbog toga što su sjajni. Dok god takvi kriterijumi budu bili na snazi, neće biti bolje. Kada govorimo o promeni – možda sloboda jednostavno nije ostvariva unutar starih medija i u postojećim odnosima između vlasnika, urednika i novinara. Trebaju nam novi mediji, novi načini organizacije i nove ideje.

U tekstu „Prijatno popodne u poseti prijatelju iz provincije“ pišete o teškom stanju u kome se nalaze lokalni mediji u Srbiji. Je li opstanak lokalnih medija u ovakvim ekonomskim prilikama uopšte moguć?

Ako govorimo o opstanku koji ne ide na uštrb slobode medija – plašim se da zamišljam kako će lokalna scena izgledati za tri ili pet godina. Fondacija pruža različite vrste podrške lokalnim medijima, u budućnosti će je pružati na još više frontova i u većem obimu, aktivnije ćemo početi da se bavimo i ekonomskom održivošću lokalnih medija i radnim položajem novinara. Nadam se da će to doprineti opstanku nekih od njih, ali za opstanak i ozdravljenje medijske scene, potrebno nam je mnogo više od toga.

Jedan od projekata Fondacije je web stranica Cenzolovka.rs. Čime se Cenzolovka bavi i zbog čega je važno da jedan takav medij postoji danas u Srbiji?

Cenzolovka.rs je „medij o medijima“ koji izveštava o svim događajima i procesima od značaja za slobodu medija, pre svega u Srbiji, ali i u regionu i na međunarodnom planu. Pokušavamo da ponudimo kvalitetne analize tih događaja i procesa, na način da šira javnost razume šta se zapravo dogodilo i zašto je to uopšte važno za sve nas. Javnost u medijskoj sferi učestvuje isključivo kao skup konzumenata, ne i kao aktivna javnost zbog koje mediji i postoje, čiji interes treba da štite i koja to od medija mora da traži. Mislim da je to tako pre svega zbog ogromnog razočarenja koje ljudi osećaju prema medijima – uzrokovanog posmatranjem spore i bolne propasti nezavisnih medija iz devedesetih, kao i postojećim kvalitetom sadržaja u mainstream medijima. Drugi razlog je veoma nizak stepen medijske pismenosti. Cenzolovka teško može da reši bilo koji od tih problema, ali može da doprinese rešenju tako što će dnevno nadzirati medijsku situaciju u Srbiji i o njoj obaveštavati sve do kojih na bilo koji način može da dođe. Ako je potrebno da vučemo ljude za rukav na ulici, i to ćemo da radimo. Cenzolovka je okupila neke zaista odlične autore – mahom iskusne novinare koji više nisu imali gde da pišu, jer su želeli da pišu slobodno. I to je za mene veoma tužna činjenica – da uspeh koji smo postigli većim delom dugujemo tome što smo slobodni, a drugi nisu.

Prije rada u Fondaciji, bili ste koordinator u kampanji Bitka za porodilišta. Da li „bitka za slobodne medije“ može biti jednako uspješna?

Kad smo već u polju ratne terminologije, u engleskom postoji dobar izraz za situaciju u kojoj se nalazimo – fighting an uphill battle. Ja ga zamišljam u slici: šašica umornih, prokislih vojnika pokušava da se uzvere uz blatnjavu padinu ispresecanu rovovima sa šiljcima, na čijem vrhu se nalazi dobro utvrđeni zamak prepun vojske koja ih gađa strelama, poliva ih vrelim uljem i odvaljuje kamene blokove na njih. Ukratko, dosta dobrih razloga da se povučete – i baš takav je život novinara u Srbiji. Stvar sa ovom bitkom je u tome što ne smemo da se povučemo, jer jednom kada nam uzmu slobodu medija, izgubili smo i sve druge bitke. Samo će se još jače utvrditi i tek onda im nećemo moći ništa. Ne znam da li možemo da pobedimo, ali znam da ne smemo da prestanemo da se borimo.