Alaster Kembel: Pravo lice Princa tame koji je želeo da ubije Vučića, a danas rade zajedno!

Ugledni britanski novinar i nekadašnji ratni izveštač BBC iz Srbije Džon Simpson, osetio je na svojoj koži bes nekadašnjeg saradnika Tonija Blera, a njegovo pravo lice otkriva specijalno za čitaoce Newsweeka Srbija

Vest o saradnji srpske vlade i Alastera Kembela, nekadašnjeg savetnika za medije britanskog premijera Tonija Blera, dočekala je najpoznatijeg britanskog novinara Džona Simpsona u Istanbulu na putu za Bagdad.

„Ironija je sudbine da su nekadašnji smrtni neprijatelji Toni Bler, njegov medijski savetnik Alaster Kembel i Aleksandar Vučić danas poslovni partneri.“

A nema osobe koja bolje od Džona Simpsona zna obe strane medalje – tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. kao dopisnik britanskog BBC bio je jedan od retkih stranih novinara koji je odbio naredbu srpske vlade da napusti zemlju, u kojoj je, da podsetimo, sadašnji premijer Aleksandar Vučić bio ministar informisanja.
U isto vreme trpeo je oštre kritike Alastera Kembela da je potpao pod uticaj beogradske propagande da u ratnim Izveštajima previše pažnje posvećuje srpskim žrtvama i greškama NATO.

Teško da je tog proleća 1999. godine mogao i da pomisli da će taj isti Alaster Kembel šesnaest godina kasnije dolaziti u Beograd i podučavati piarove ministarstava Vlade Srbije, na čijem je čelu Aleksandar Vučić. U jednoj od svojih knjiga Simpson je na sledeći način opisao Kembela:

„Svoj kabinet pretvorio je u megafon iz koga trešte komande i uvrede. U tome je svakako bio uspešan jer su ga se mnogi plašili. Malo je verovatno, međutim, da će u budućnosti to biti dostignuće koje izaziva divljenje.“

Specijalno za čitaoce Newsweeka Srbija Džon Simpson podelio je neke od svojih impresija o čoveku koji je u medijskim krugovima ostao poznat pod nadimkom „princ tame“.

Šef i šegrt

Kako u javnosti, tako i privatno, Toni Bler je bio šarmantan i zabavan, a već prvih dana na vlasti uspeo je da transformiše celokupnu predstavu koju je nacija imala o sebi. Bilo je to značajno dostignuće, a za taj uspeh u velikoj meri bio je zaslužan Alaster Kembel.

Kembel je bio kompleksna figura, pošten, izuzetno hrabar i iznenađujuće promišljen. On je bio beskompromisni tiranin, kao i nekoliko njegovih prethodnika na poslu premijerovog predstavnika za štampu. Pa ipak, svako ko bi mu se usprotivio shvatio bi da je pokušaj bio vredan truda – bujica pogrda svaki put bi na kraju utihnula. Njegova iskrenost bila je često dopadljiva i retko je pribegavao učtivim i društvenim lažima. Ono što je mislio, to je i govorio. Po tome je bio retka zverka u novinarstvu i gotovo jedinstven među državnim službenicima.

Rat u Jugoslaviji

U eseju „Kontrola medija“ američki intelektualac i disident Noam Čomski opisuje kako je za šest meseci 1917. godine administracija Vudroa Vilsona pretvorila „miroljubivo stanovništvo u histeričnu ratnohuškačku svetinu koja je želela da uništi sve što je nemačko, raskomada Nemce ud po ud i krene u rat da spase svet“. To je, naravno, postignuto posredstvom štampe.

Prvi značajniji savremeni primer došao je do izražaja kad je izbila kriza oko Kosova 1998. Vlada američkog predsednika Bila Klintona uglavnom se trudila da ostane izvan ratova u bivšoj Jugoslaviji, a njena jedina intervencija svela se na nekoliko neefikasnih operacija bombardovanja. Kristijan Amanpur sa CNN postala je poznato ime zahvaljujući debatama o američkoj pasivnosti u vezi sa opsadom Sarajeva.

Šta je Kembel rekao povodom dolaska u Srbiju i o želji da dođe ponovo, pogledajte OVDE.

List San, kome su Kembel i njegove kolege davale sve veću prednost u odnosu na tradicionalno laburistički Miror, istupao je odlučno za akciju NATO. San je pisao i radio gotovo sve što bi Blerova vlada mogla da poželi. Upozorio je britanski narod na to da bude spreman na moguće žrtve.

Jedan od naslova glasio je „UDRI PO SLOBI“, a u podnaslovu je pisalo: „Naši momci se bore zajedno sa NATO protiv srpskog kasapina.“ Niko nije sumnjao u hrabrost pilota, ali su operacije izvršene te noći u Beogradu okarakterisane kao neuspele. Međutim, to nije bilo rečeno čitaocima listova kao što je San, koji je, možda u odbranu informativne mašinerije Alastera Kembela, odlučio da ne pošalje dopisnika u Beograd. Umesto toga, San se trudio da uzburka emocije Britanaca.

Izveštavanje iz Beograda

U početku je samo šačica zapadnih novinara ostala u Beogradu da izveštava o ratu. Ponekad im je pretila opasnost od lokalne srpske policije i bili su suočeni sa mogućnošću da ih srpska vlada protera iz zemlje. Pa ipak, bili su ostavljeni na miru i mogli su da izveštavaju onako kako su hteli. Bilo je predviđeno da televizijske izveštaje pregleda srpski cenzor, iako se u praksi ovo ograničenje lako zaobilazilo. Osim toga, izveštaj je mogao da se pošalje mobilnim ili satelitskim telefonom bez ikakvog uplitanja sa strane. Nije postojao sistem u skladu sa kojim bi zapadnim novinarima bili dodeljeni Vladini pratioci i mogli ste slobodno da se krećete svuda po Beogradu i periferiji, sami i kako ste hteli.

Te okolnosti bile su verovatno nepoznate Alasteru Kembelu i drugima iz mašinerije u Dauning stritu. Oni su bili zauzeti obaveštavanjem listova kao što je San o nacističkim osobinama Slobodana Miloševića i njegovog režima, u šta su verovatno i sami na kraju poverovali. Dvanaestog aprila 1999. godine BBC je objavio izveštaj o uticaju bombardovanja na moral stanovništva. U njemu se mogao čuti glas naroda dok je novinar nasumično zaustavljao prolaznike u jednoj od glavnih beogradskih ulica.

„Nekada smo voleli sve što je sa Zapada. Sada vas mrzimo.“
„Sada smo svi za Miloševića, iako ga ranije nismo voleli.“
„Vi Britanci ste glupe sluge glupih Amerikanaca.“

Neki bi svoju izjavu propratili pljuvanjem. Takve stvari nisu nimalo odgovarale Blerovoj vladi. Oni su shvatili da kampanja bombardovanja ne deluje onako brzo kao što se očekivalo i počele su da ih brinu podele unutar NATO. Možda su se takođe plašili da će Britanci početi da gledaju na obične Srbe kao na ljudska bića slična njima. Efekat satanizacije počinjao je da bledi. Alaster Kembel i dvojica njegovih saradnika iz Dauning strita krenuli su u akciju, sugerišući u kuloarima i na marginama brifinga za novinare da sam naivno naseo na priče Miloševićeve propagandne mašinerije, kojoj su izgleda pripisivali istu sofisticiranost kakvu su sami posedovali.

Jedan od Kembelovih ljudi nabacio je da su Srbi podmetnuli izveštaču BBC ljude sa kojima će da razgovara, a on to ili nije shvatio ili je odlučio da ipak napravi intervju iz razloga u koje dotični zvaničnik Dauning strita nije želeo da ulazi. Drugi zvaničnik, možda i sam Kembel, rekao je jednom političkom dopisniku da je izveštaj BBC bio otvoreno prosrpski.

Toni Bler je izjavio u Predstavničkom domu da izveštač BBC radi „po instrukcijama i uputstvima srpskih vlasti“, što je bila dvostruka neistina. Izveštač BBC je posle toga poslao imejl Alasteru Kembelu preteći da će ga lično tužiti ukoliko mu se ne izvini – što je ovaj odmah učinio, veoma ljubaznim i velikodušnim izrazima. Izvinjenje je nekoliko dana kasnije objavio Sandej telegraf.

U svojim memoarima Kembel citira nezvaničnu izjavu Tonija Blera, koji je bio besan na novinara BBC (odnosno mene, autora ovih redova):

„Kakav neverovatan seronja. Misli da može da se razmeće kritikama kako mu se prohte, ali kada mu neko uzvrati, onda je to napad na civilizaciju kakvu poznajemo.“

Međutim, već u sledećoj rečenici pravi razlog Blerovog negodovanja postaje jasan: „Toni Bler je rekao da ako ne pobedimo u ovome, onda to označava pad vlade, i ne samo naše.“

Pristup istini

Novinari u Beogradu, a uskoro ih je bilo mnogo, zagorčavali su život NATO, a posebno predsedniku Klintonu i Toniju Bleru. Nekoliko britanskih političara, pod uticajem poređenja između Miloševića i Hitlera, smatralo je da novinari treba u potpunosti da stanu uz vladu. Robin Kuk, sekretar za spoljne poslove, savetovao je britanskim novinarima da napuste Beograd zbog toga što Srbi kontrolišu njihov rad. To, naravno, nije bilo tačno.

„Oni moraju da odluče da li su spremni da prihvate cenzuru koja ih sprečava da saopšte istinu o onome što se dešava na Kosovu.“

U slobodnom društvu funkcija novinarstva nije da se brine da li će nešto možda biti nezgodno za vladu. Vlade, uključujući vladu Tonija Blera i Alastera Kembela, često imaju potpuno drugačiji pristup istini: one je vide kao nešto što treba koristiti selektivno da bi se potkrepila određena politika. U redu, ali posao novinara ne bi trebalo da se sastoji u tome da im pomažu. U slobodnom društvu uloga štampe je da kaže narodu šta se dešava što je poštenije moguće i da dozvoli građanima da sami donesu svoj sud.

Loš novinar

Pošto je Alaster Kembel bio novinar dobar deo života, nije mnogo poštovao novinare i novinarstvo. Iz iskustva je znao koliko su često bili traljavi i skloni kopiranju u svom poslu. Mora se reći da sam Kembel nikada nije bio posebno blistav novinar, iako je bio vešt s rečima i umeo da skuje dobru frazu. Piter Oborn, njegov biograf, napisao je da je kao politički urednik Dejli mirora objavljivao neverovatno malo zaista kvalitetnih tekstova. Umesto toga, prema Obornovim rečima, Kembelov pravi talenat ležao je u tome da svoj uticaj i veze iskoristi za dobrobit firme.

Iako kao sin veterinara potiče iz srednje klase, sebe je smatrao pripadnikom radničke klase, a kada je došao u Kembridž, atmosfera izveštačene letargije više klase bila mu je nepodnošljiva. Uvek je bio oštrog pera i nije se ustručavao da kritikuje čak ni premijera Džona Mejdžora, koga je u jednom članku u listu Tudej nazvao „komadićem zelene salate koji se predstavlja kao premijer“. A pošto nije imao dlake na jeziku, i privatno je bio gotovo podjednako uvredljiv. Nakon što je napustio Dauning strit, ljudi bliski Kembelu govorili su da je postao uzdržanija, smirenija osoba, oslobođena mnogih od svojih demona. Ipak, u poređenju sa ranijim predstavnicima za štampu, bio je glasniji i agresivniji, a istovremeno nekako sitniji i slabiji. Njegovi memoari, zanimljivi i uzbudljivi na početku, pošto čitalac ima utisak da prisluškuje tuđe razgovore kroz ključaonicu, brzo postaju dosadni i deluju isprazno i gotovo ponižavajuće – kada vam se kaže da premijer i njegov glavni saradnik koriste izraze kao što su „mekušac i drkadžija“, „glupa pizda“ i „uobraženi seronja“, nemate previše poštovanja ni prema jednom od njih.

 Foto: Profimedia