American women

Zašto je spoljni Dačić ispao ruski, a zašto Zorannah američki čovek, to je već filozofsko pitanje

Da nije najstarijeg lista na Balkanu i njegovih nedremanih istraživačkih novindžija nikada ne bismo, đuturumi dragi, ukapirali da su srpske podele u stvari – ruske podele. Kakav su to naslov moje oči jutros videle u Ljiljinom fanzinu. Evo kakav: „Ko je ruski, a ko američki čovek u Srbiji?“ Za laike i neupućene u misterije srpskog novindžiluka – naslov kao naslov, šala komika, ali meni se učinio kao krivična prijava. Jer, pogađate valjda, za Politiku i njenu glodurku sasvim je normalno, pa i poželjno, biti „ruski čovek u Srbiji“, dočim je biti američki čovek, nečovečno, nesrpski, i – uopšte – gnusno.

I – šta kaže Politikino istraživačko novinarstvo? Ako mu je verovati (a nije) ruski čovek je spoljni popečitelj Dačić, a američki čovek – ili je možda bolje reći american women – je popečiteljka Zorannah Mihajlović, ova dva „n“ i „h“ na kraju čisto radi „amerikanizacije“.

Zašto je spoljni Dačić ispao ruski, a zašto Zorannah američki čovek, to je već filozofsko pitanje. Dačić je – saglasno TANJUG-u i novindžijama – srdačno, radosno i sveslovenski dočekao velegosta Rogozina, što je sasvim u redu, protokol tako nalaže, a Zorannah – šta je uradila? Odbrusila Rogozinu – inače poprilično pomahnitalom u zadnje vreme – da on, Rogizin, gleda svoja, tj. ruska posla, a da nas Srbe (i ostale ovdašnje sapatnike) pusti da gledamo svoja. Meni se Zorannahin odbrus učinio kao baš onako, srpski, pa čak i lokalpatriotski odgovor na neprikrivene i dibidus nediplomatske pretnje uglednog gosta, ali se to Politici učinilo kao izdaja čijih – srpskih? – ma jok more – ruskih interesa. Da, da, tako je to u Politici (i srpskoj politici uopšte), ako nisi „ruski čovek“, onda si bezbeli američki, Srbiju ko jebe.

A šta je na sve to rekao Oco? Pojma nemam, iako ga – u trenucima nastajanja ovog teksta – gledam na kafanicinom televizoru, eno ga. Skocko se, mašna ko zapeta puška, svaka mu ka vladičina – pominje (kolko čujem) neke paradajze, pa ih začini s malo metafizike i sa mnogo „Ja“, mene stisla diskus hernija, nije mi no do čega, čak ni do plajpičenja Smajlovićke, pa se sve nešto pitam da nije možda bilo bolje da se ostvarilo Tomino snoviđenje, pa da smo postali ruska gubernija. Bog bi nas veselio, ne preterujem kad ovo kažem. Bolje bi nam – mada ne baš mnogo – vaistinu bilo. Jer u ruskim gubernijama, kakve god da su, baba sere su uvek baba sere, lelemudi su uvek lelemudi i – što je najvažnije – tamo nema američkih ljudi. Što reko Koba. Njet čelovjeka, njet problema.