Ana Martinoli: Kod nas je radio kao eksperiment sa slušaocima – da vidimo koliko publika može da izdrži repeticije

Ana Martinoli je sedamnaest godina radila na Radiju B92 kao novinarka saradnica, producentkinja, a potom i direktorka programa. Kako kaže u intervjuu za Fairpress, i ona se, kao i još mnogo slušalaca u Srbiji, oseća razočarano kada je trenutno sve što može da dobije od komercijalnih radio stanica – „najbolja muzika sada” ili „najveći hitovi”. Govori o tome ko dominira domaćim etrom, a ko ga (ne)reguliše, gde se sada nalaze slušaoci nekadašnje kultne radio stanice, kao i može li se pojaviti neki novi inovativni i prepoznatljivi radio

Zajedno sa 14 medija, koji su u ovoj godini, burnoj za novinare u Srbiji, ugašeni u procesu privatizacije, posle 26 godina utihnuo je i Radio B92, ne zbog primene zakona o Javnom informisanju, već zbog poslovnih planova njegovih grčkih vlasnika. Njegovu frekvenciju zauzela je nova stanica Plej (Play). Reakcije razočarenja i gorčine usledile su u komentarima slušalaca na internetu, a In memoriam-e očovečenoj stanici sa imenom Devedesetdvojka pisali su i Teofil Pančić, Milan Vasić, Boris Dežulović. Kakve su preostale komercijalne radio stanice u Srbiji? „Bez jasne vizije i sistemski osmišljenog razvoja, čini se da je prestao da bude ono što radio kao medij mora biti – inovator, aktivista, mobilizator, epicentar kreativnosti i autentičnosti, brz, precizan, sadržajan, bogat idejama. Radio stanice postaju jukeboxovi koje slušaocima retko kad nude nešto više od predvidljive muzičke selekcije“,  napisala je u uvodnoj reči svoje knjige „Strategije programiranja komercijalnog radija – kako se pravi dobar radio“, objavljene u aprilu ove godine, Ana Martinoli vanredna profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ana Martinoli predaje na Katedri za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture od 2003. godine, kada je postala asistentkinja. Sedamnaest godina je radila na Radiju B92 kao novinarka saradnica, producentkinja, a potom i direktorka programa. Navodi da je, zahvaljujući tome što je bila deo ove medijske kuće od kraja devedesetih, naučila šta sve radio kao medij može, te da je to odredilo i njen dalji profesionalni razvoj. Kako kaže u intervjuu za Fairpress, i ona se, kao i još mnogo slušalaca u Srbiji, oseća razočarano kada je trenutno sve što može da dobije od komercijalnih radio stanica – „najbolja muzika sada” ili „najveći hitovi”. Govori o tome ko dominira domaćim etrom, a ko ga (ne)reguliše, gde se sada nalaze slušaoci nekadašnje kultne radio stanice, kao i može li se pojaviti neki novi inovativni i prepoznatljivi radio.

Što se tiče promene programa radija B92, kada je gradske postao nacionalna stanica, u serijalu koji ste snimili povodom 25 godina Radija B92, za Devedesetdvojku je rečeno: „kada je počelo sa dragi slušaoci, onda je počeo kraj“. Da li je to previše pristrasna i radikalna ocena da je to zaista bio početak kraja ili početak jedne nove faze Radija B92?

Martinoli: Period nakon petooktobarskih promena 2000. godine je apsolutno bila jedna nova faza, situacija se za radio B92 tada najradikalnije promenila. Mislim da kvalitet i identitet programa Radija B92 ne mogu da se posmatraju odvojeno od svega onoga što je tu stanicu okruživalo, u političkom, društvenom i kulturološkom smislu. To nikada više nije mogao da bude radio iz ‘96,’97,’99, kada je za vreme bombardovanja i prestao na kratko da postoji, ni iz ‘93, kada je to bila stanica koja je pokretala svoj kulturni centar, kada je imala vrlo jasnu aktivnost i angažman u kulturnoj i umetničkoj produkciji, kada su u njoj radili najprepoznatljiviji  i najuticajniji umetnici, jer okruženje nije više bilo isto. Posle 2000. godine uslovi su bili na jedan novi način kompleksniji, tržište je bilo drugačije, kao i podrška, finansijska, strateška. Radio B92 se tada našao praktično na početku neke nove trke, tržišne utakmice, u koju su utrčale stanice sa drugačijom pozicijom i programom. Nakon petooktobarskih promena, B92 je prestao da se obraća samo Beogradu, postala je nacionalna stanica, a neki ljudi tada prvi put počinju da slušaju B92. Dakle, znali su za to ime, za nasleđe i za revolucionarnu prošlost, ali nikada nisu slušali taj program i sada je trebalo tim ljudima program približiti i zadržati njihovu pažnju. Radio B92 se zato menja programski i određeni stepen komercijalizacije je bio neminovan. Međutim, to ne znači da je taj program tada postao banalan, vulgaran, jeftin, predvidiv, nego prijemčiv za širi krug ljudi. Bez obzira na visoko emotivan i strog  odnos koji je, posebno ta stara, originalna publika, imala prema stanici na početku njene transformacije nakon 2000. godine, smatram da je ponekad izostajala poštena i fer analiza svega onoga što je Radio B92 nastavio da radi. U svom prilagođavanju novonastalim okolnostima, Radio B92 do kraja ipak nije izneverio neke ključne principe na kojima je bio osnovan.

Čime bi  onda vlasnici mogli da opravdaju potpunu promenu formata,  gašenje radio B92 i osnivanje radio stanice Play? B92 je bila i vrlo slušana stanica, kako kažete, koja se i dalje veliki delom držala svojih osnovnih vrednosti i programskih ciljeva.

Martinoli: Svakako je činjenica da je to, skoro do samog svog kraja, bila druga najslušanija radio stanica u Srbiji i svakako jedan od dva najjača radijska brenda u zemlji. Međutim, kada pričamo o radiju B92, mislim da tu postoje dve perspektive, jedna je perspektiva vlasnika, a druga je perspektiva slušalaca. Svaki vlasnik će vam reći da je njegov osnovni motiv da ostvaruje profit i da pravi novac od svoje stanice. Naravno, vlasnik bi mogao da govori u svoje ime, a ja ću da pričam u svoje. Mislim da je B92 bila stanica koja je imala programske i tržišne vrednosti da opstane, da se dalje razvija i da za svog vlasnika donese i zaradu, kao i uticaj na tržištu. Taj potencijal novog vlasnika nije zanimao i on je odabrao lakše rešenje, a to je pretvaranje stanice u mp3 plejer. Iz perspektive slušalaca, mislim da je izgubljena  jedna stanica koja se veoma brinula, između ostalog, o javnom interesu i o složenijim potrebama slušalaca, koje značajno nadilaze samo zabavne potrebe da slušamo isključivo popularnu muziku.

Čini se da je time izgubljena baš ta lojalna publika i poverenje, što radio stanica najteže stiče?

Martinoli: To je tačno. Radio B92 je bio jedna od retkih komercijalnih radio stanica koja je mogla da se pohvali lojalnim auditorijumom. Dakle, slušaoci koji su slušali B92 nisu slušali tu stanicu godinu-dve dana, već su je slušali pet-deset -dvadeset i pet godina, koliko je ona postojala. Činjenica je da sa nestankom radija B92 i osnivanjem stanice Plej, ta publika u najvećem delu sasvim sigurno nije ostala na toj frekvenciji. Veliko je pitanje gde su ti slušaoci otišli i ono što je, zapravo, problem,  jeste to što na tržištu ne postoji stanica koja će zadovoljiti  potrebe slušalaca kao što su vesti, govor, debata, autorski muzički programi.  Sad vidimo da i Studio B prolazi kroz jednu transformaciju koja je uzrokovana promenom vlasnika, tako da je sve manje zahtevnijih programskih sadržaja na tržištu i svi mi koji želimo malo ambiciozniji radio program nemamo gde da zadovoljimo svoje potrebe. Ja govorim pre svega o komercijalnim radio stanicama, jer je javni servis  posebna priča.

Kako biste komentarisali to što REM (Regulatorno telo za elektronske medije) nije učinio ništa povodom toga što je B92 potpuno promenio program, dakle, ostala je ista dozvola i frekvencija, da li je to sporno?

Martinoli: Mislim da je sporna činjenica to što mi, u ovom trenutku, a ni godinama unazad, nemamo jasnu strategiju razvoja tržišta. Dakle, ne bih se sada bavila konkretno reakcijom u slučaju radija Plej, ali bih se bavila time kako se desilo da je naše radio tržište jedno od najzagušenijih u regionu, jer imamo ogroman broj stanica, a  ono je istovremeno neverovano jednolično, homogeno, programski neizazovno. Dakle, imamo ogroman broj stanica kojima je dodeljena dozvola da koriste javno dobro, a sa druge strane, veoma su male programske razlike među njima. Ja ne vidim šta je tržište dobilo, u kvalitativnom smislu, nastankom radio stanice kao što je Plej, ne vidim da su tu bili u fokusu interesi slušalaca. Mi imamo četiri komercijalne muzičke radio stanice – Radio S, Hit radio, Indeks radio i sada Plej, koje su, uz male varijacije u muzičkom formatu, programski skoro identične. Mislim da čak i iz perspektive stanica nije dobro da postoji toliko sličnih stanica na tržištu koje je finansijski dosta slabo, kao što je naše, pa da se one nadmeću za vrlo malu količinu novca koja postoji. Mislim da su to, zapravo, pitanja za REM. Šta su oni nama kao slušaocima hteli da poruče kada su rekli – na tržištu ima prostora za još jednu muzičku stanicu kao što je Plej, jer je pre nje to mesto zauzimala stanica sa drugačijom programskom i uređivačkom koncepcijom koja je slušaocima nudila nešto mnogo kompleksnije. Takođe, posebno je pitanje jasnijeg podsticaja i zahteva u odnosu na stanice da slušaocima moraju da ponude programski složenije i bogatije sadržaje, ukoliko žele da dobiju dozvole za emitovanje.