Banana u uhu

Čisto sumnjam da se u Srbiji bilo ko protivi ideji da Rusija kupi neki medij

Šta se dobija spajanjem „Ruskog ekspresa“ i „Politike“. „Ruska Politika ekspres“, eto šta. Na takva tabloidna razmišljanja naveo me je intervju sa šefom „Ruskog ekspresa“ u Srbiji, stanovitim Jevgenijem Baranovim, objavljen u – „Politici“, a da gde bi drugde.

A šta je to „Ruski ekspres“? Iz intervjua doznajemo da je to nekakav medijski centar koji se bavi i „organizovanjem kulturnih manifestacija, poput prikazivanja ruskih filmova“. U trenutku mi se javilo da se „Ruski ekspres“ verovatno bavi i nekim drugim poslovima, ali sam te primisli odbacio kao nedostojne zakletog protivnika teorija zavere. Nije mi, međutim, promaklo da Baranov – bar što se tiče fleksibilnosti u razmišljanju i pristupu stvarima – ima podosta sličnosti sa mojim omiljenim književnim likom, Ostapom Ibrahimovičem Benderom, Baranov se, naime, „Politikinom“ novinaru požalio da je „prisustvo ruskih medija u Srbiji minimalno“ i da „rusko državno prisustvo tek počinje da se stvara“. Rusima, glagolji nadalje Baranov, naprosto ne daju nijedan srpski medij. Ruski mediji, tvrdi Baranov, nailaze na zid. I pročaja.

Cinik bi rekao: Šta će Rusima mediji kad su tu već „Politika“, „Večernje novosti“, „Pečat“ i Đole Vukadinović, koji je sam po sebi gigantska medijska kuća?

Cinik bi rekao: Šta će Rusima mediji kad su tu već „Politika“, „Večernje novosti“, „Pečat“ i Đole Vukadinović, koji je sam po sebi gigantska medijska kuća? Ali ostavimo komediju po strani. Čisto sumnjam da se u Srbiji bilo ko protivi ideji da Rusija kupi neki medij, ruske pare jednako vrede kao i svake druge, samo podozrevam da bi Rusija da te medije dobije na mukte ili da ih kupi budzašto, kao što je, na primer, kupila NIS, koji je, u neku ruku, takođe medijska kuća.

Rusija bi, takođe, bolje postupila da je na mesto šefa „Ruskog ekspresa“ postavila neku ličnost delikatniju od Baranova, koji je – da kažemo – čovek stereotipa, prve lopte i koji se ponaša kao da je Srbija ruska dalekoistočna gubernija. Da nije tako, Baranov svakako ne bi sebi dozvolio da sa pozicije „komentatora ruskog Prvog kanala“, Srbiji osiono deli lekcije na temu – šta da se radi.

„Za državu poput Srbije“, mudruje Baranov, „u ovakvim je situacijama (sukob Rusije i SAD) „najbolje da jasno sagleda svoje interese, da izmeri razloge svojih odnosa sa jednom i sa drugom stranom i da ima mogućnost da sluša sa oba uva“. „Nemoguće je“, kaže Baranov, „doneti ispravnu odluku ako vam je u jednom uhu banana.“ Šef „Ruskog ekspresa“ svoju propagandu, predvidivo (i providno) potkrepljuje podsećanjem na bombardovanje, ističući da je Kijev, za razliku od Beograda, neoštećen, što bi, nagađam, trebalo da presudno utiče na srpske vlasti da konačno izvade bananu iz uha.

I na neprijatno pitanje novinara Biblije, otkuda u Rusiji ogroman broj nerešenih ubistva novinara, Baranov je imao benderovski odgovor: „Šta znači – ubistva? Pre bih rekao pogibija. Ginu na frontu. To je deo posla.“ Bujrum, đuturumi.