Bog i šeširdžija

Da je, kojim slučajem pre tri-četiri nedelje ukinuta „Teška reč“ a ne „Utisak nedelje“, da li bi to bilo dočekano sa olakšanjem a ne sa ogorčenjem i da li bi uopšte bilo ove frke koja nas prati u poslednje vreme, pa je tako i ovaj skup došao u ne može biti bolji čas. Pitanje je, razume se, retoričko, ali nije, bar se tako nadam, besmisleno.

Osnovno novinarsko moralno pravilo kaže: pišite istinu. To sam pouzdano utvrdio, jer sam pripremajući se za ovaj okrugli sto, dohvatio Priručnik za profesionalne novinare koji je pod nazivom „Etika novinarstva“ objavio izdavač Centar za profesionalizaciju medija, koji sadrži jedno pedesetak raznih novinarskih etičkih kodeksa i sličnih regula iz celog sveta, pročitao takoreći od korica do korica. Ali, svako ko je gledao „Rašomon“ – a svako je, zar ne, gledao taj veličanstveni Kurosavin film – zna kako je istina, što bi rekao Ajnštajn, relativna stvar. Neću, ne bojte se, da se bavim teorijom, ali mi se učinilo neophodnim da podsetim na „gabarite“, da se tako izrazim, zadatka pred kojim stoje medijski poslenici. Stoje kao Sizif pred onim kamenom, u dolji, ispod brda sa kojeg se upravo strmoglavio, da se malo našalim. U stvari, to i nije šala: jer mnogi će danas, na pitanje kakvo je stanje u novinarstvu Srbije, odgovoriti kao Olja Bećković – nikad gore.

Ali, kad smo već kod te figure sa Sizifom, može li novinarstvo samo uopšte da taj kamen istine (o jednom društvu u jednom društvu) izgura na vrh brda? Ne postavljam (sebi) ovo pitanje da bih abolirao medije, naprotiv, nego prosto zato što mi se čini da ako se samo njima, tj. nama, ostavi da sami guramo taj kamen, onda od tog posla nema ništa. Mogu li to novinari a da po strani stoje (sa rukama u džepovima, ako ih već i ne sapliću) profesori, lekari, poslanici, privrednici…

Može li NUNS, a da gleda SANU, ili BU, ili US, Skupštinu da i ne pominjem. Medijska etika je stalno u fokusu, i treba da bude, i prva i najviše, ali šta je sa lekarskom, advokatskom, profesorskom, poslaničkom… etikom. Na njih se potpuno zaboravilo.

Konačno, neko je rekao: „U demokratiji, najvažniji posao je posao građanina“. Mogu li građani da kupuju tabloide – da im, ne pominjem imena, mislim tabloidima, ne građanima – a da očekuju objektivno i istinito informisanje? Mogu li biznismeni da pristaju na tabloidno reketiranje i da se onda žale kako ih javnost ne razume? Ali zato vlast može mirno da spava kad se na protestu ispred jedne, pa druge, televizije pojavi brat bratu 200 ljudi.

Ne mogu svi da lažu a da novine pišu istinu. Pri čemu i „laž“ i „istinu“ treba uzeti i bukvalno i u prenesenom značenju.

Kad pogledate sve te etičke kodekse, u njima je sve predviđeno: i kolike poklone novinari (ne) smeju da primaju (u Njujork Tajmsu do 25 dolara, u Mondu do 70 evra) i odnos prema vlasti i zaštita privatnosti (naročito dece) i da naslov mora da odgovara sadržini teksta… I mogu novinarski sudovi časti da osuđuju koliko hoće – ma koliko to bilo važno i neophodno – to samo po sebi nije dovoljno i neće ojačati moral medija. Ta stvar se ne rešava kodeksom. Čak i da novinari nisu na ivici egzistencije.

Da bi to bilo rešeno, potrebne su dve stvari. Prvo je (kritička) javnost, drugo je (nezavisno) sudstvo. Prvo o prvom.

Naime, ključna odrednica, granični okvir, raison d’etre medija jeste – javni interes. Mnogo toga u radu medija – na ovo želim posebno da ukažem, jer mislim da je izvor velikih društvenih nerazumevanja i problema – dozvoljeno je ako je u javnom interesu. Ali, šta je to javni interes, kako se i ko ga utvrđuje? U načelu, javni interes se utvrđuje kroz demokratsku javnu raspravu. Javnost je, međutim, u Srbiji, kao što je poznato, malo lenja, inertna, apatična. Bolje rečeno, takvi su oni od kojih očekujemo da toj raspravi daju najveći doprinos, dakle oni koji čine tzv. društvenu, tj. intelektualnu elitu.

S druge strane, upravo toj (i takvoj) intelektualnoj eliti treba da zahvalimo, da se tako izrazim, za ovaj neviđeni uspon tabloida. Donedavno se govorilo o tabloidizaciji medija, danas je njihova moć narasla toliko da se već govori o tzv. tabloidizaciji države. Nekako ispada – tabloidi su krivi za sve.

Zanimljivo je, i rekao bih, simptomatično, da se uprkos tome vrlo često može čuti mišljenje – štaviše, ono čak i preovlađuje (i) među istaknutim poslenicima novinarske profesije – da tabloidi i nisu novine, i da to „tabloidno novinarstvo“ (i) nije novinarstvo u pravom smislu te reči. Po mom razumevanju stvari, međutim, tabloidi jesu novine; oni su, zapravo, glavne i najvažnije novine u Srbiji. Ne samo, pa ni pre svega, zbog tiraža, dakle zastupljenosti u (ne tako) širokim čitalačkim masama, nego zbog svog uticaja na politički i društveni život Srbije. Naime, tabloidi nisu novine svetine, to su novine elite. Puk (možda) daje masu, ali „sivu masu“ obezbeđuje inteligencija. Tabloidi su izraz potrebe i volje društvenih elita, one se njima služe za međusobne obračune, ali i za promociju sopstvenih interesa. To su, zapravo, novine tzv. opinion i desižn mejkera u Srbiji. Kakve elite, takvi tabloidi.

Drugo – sudstvo. Najveće teškoće na putu izgradnje, učvršćenja i poštovanja profesionalnih standarda bile bi mnogo lakše savladive kada bi funkcionisalo pravosuđe. „Ne laži“, „ne kradi“, nisu samo etičke nego i zakonske norme. Dakle, o pravilima društvenog, građanskog, života u krajnjoj instanci odlučuje sud. Međutim, sudstvo u Srbiji često (ili bar češće nego što bi smelo) javni interes svodi na interes vlasti, tj. još uže, na interes vladajuće garniture. To ima dvostruko pogubne posledice. S jedne strane, mediji koji rukovodeći se profesionalnom logikom, malo očešu ili načepe vlast, bivaju strogo kažnjeni. Sud ne štiti slobodu medija. S druge, pak, strane, pojedinci, bilo da je reč o pravnim ili fizičkim licima, koje su mediji neodgovornim i neprofesionalnim radom oštetili (materijalno ili moralno) ne mogu da se zaštite i ne mogu da dobiju satisfakciju. Sudovi ne štite ni slobodu građanina.

Mislim da iz ovoga proističe i odgovor na dilemu, ako je to uopšte neka dilema, postavljenu na početku.

Zato je u stvari ključno etičko pitanje za medije u Srbiji danas odnos prema vlasti. Štaviše, etičko pitanje je zapravo ontološko, tj. dozvolite mi na kraju da još malo filozofiram, pitanje samog bića medija: njihovog biti ili ne biti, bivstvovanja, opstanka. Nema opstanka sa gubitkom identiteta i integriteta.

Poslušnički mediji – bili oni tabloidni ili referentni – nisu mediji; to su PR agencije. A to je razlika – u čisto profesionalnom, ne u vrednosnom smislu – kao između boga i šeširdžije.

(Reč izgovorena na skupu „Medijska etika – od teorije do tegobne prakse, Nezavisno društvo novinara Vojvodine,
15.10.2014.)