Boli me Bata

Premijer ima stanovit problem: ne razlikuje prijatelje od šlihtara, ne razlikuje ministre od šlihtara, ne razlikuje glasače od šlihtara, ne razlikuje internet komentatore od šlihtara, a ne razlikuje ni novinare od šlihtara

Kada je pre tri godine kao gradonačelnik Kruševca Vučiću dodelio Vidovdansku plaketu, Bata Gašić je rekao: „U Kruševcu su živeli najveći i najbolji Srbi svih vremena. Tada ih je predvodio knez Lazar, a danas Aleksandar Vučić“ – objasnio je Bratislav i posle toga, logično, postao ministar odbrane, pošto je ocenjeno da ako neko ume da uoči reinkarnaciju Cara Lazu među milionima Srba, ume valjda da razlikuje i minobacač od kalašnjikova, tenk od buldožera, desetara od zidara i atomski zdesna od atomskog sleva.

E sad, ne zna se tačno ko je bio ministar odbrane tokom Kosovske bitke, ali bi tu funkciju garantovano odlično obavljao Bratislav G., da se recimo rodio 1367. godine u Kruševcu, i negde pred polazak na Gazimestan Vidovdansku plaketu dodelio Caru Lazaru, uz reči: „U Kruševcu su živeli najveći i najbolji Srbi svih vremena. Sada ih predvodi knez Lazar, a već za 600, 700 godina će ih predvoditi Aleksandar Vučić. Čovek car!“

Jedini problem bi nastao zbog neobične žilavosti Bate Gašića: on bi garantovano uspešno preživeo Kosovski boj, ali bi teško preživeo Kosovsku devojku.

Zamislite Batu kako šeta po Kosovu polju tokom after partija, nailazi na onu gospođu sa slike Uroša Predića koja poji ranjenike u klečećem položaju, i da bi razgalio sumornu atmosferu među ubedačenim vitezima, kresne foru iz bogate kolekcije sopstvenih fazona: „Volim Kosovke devojke koje ovako lako kleknu“.

Tok istorije krenuo bi sasvim drugim tokom da je Kosovska devojka dovatila mač Orlovića Pavla i proburazila Batu Gašića od učkura do grla bijela, ko što bi svaka pametna žena u savremenom svetu zalepila šamarčinu Bati Gašiću da joj je ovaj rekao da obožava osobe ženskog pola koje lako kleknu.

Da je onaj dan u Trsteniku koleginica Zlatija ustala i zviznula Batu mikrofonom, sve bi bilo drugačije: dokazala bi se ugroženost vlasti od novinara, koji, eto, ne prezaju da jednog ministra odbrane oplajpiče mikrofonom po labrnji.

Stvar je, međutim, izmakla kontroli, pa sad premijer stupa na scenu u epizodi: „Boli me Bata“.

Boli ga Bata što mora da smeni Bratislava, a boli ga Bata i što se novinari, najgori čovekovi prijatelji, ko neki šamani motaju oko zgrade Vlade svako četrnaesto veče. I kao što Bata voli novinarke koje lako kleknu, premijer voli sve žurnalističke pregaoce koji lako legnu i prave se mrtvi, tako da ga trenutno najviše nerviraju novinari koji se lako usprave.

I zato je juče izjavio da neće da podilazi nikome, pa ni novinarima, već traži novog adekvatnog ministra odbrane, koji valjda mora da bude veći ekspert za podilaženje njemu lično od Bate Gašića. Za koga svaki put naglasi da je njegov prijatelj. Iako bi svaki razuman nekome ko ga uporedi sa Carom Lazarom, a prijatelj mu je, prijateljski rekao: „Sine, koja si ti šlihtara!“

Premijer ima stanovit problem: ne razlikuje prijatelje od šlihtara, ne razlikuje ministre od šlihtara, ne razlikuje glasače od šlihtara, ne razlikuje internet komentatore od šlihtara, a ne razlikuje ni novinare od šlihtara. Iako tu vrstu ljudi, popularne šlihtare, provale i deca osnovnoškolskog uzrasta.

Okružen tom šliht menažerijom širokog dijapazona, čije podilaženje prevazilazi granice poznatih galaksija, premijer Vučić deluje nekako usamljeno: kad jednog dana otkrije da je šliht samo jedna privremena kategorija, biće mu kasno.