Budućnost „Politike” – čitaoci akcionari

Kada bi čitaoci kupili akcije „Politike” bilo bi to investiranje u pravu, nezavisnu, objektivnu informaciju, u prevlast kulture nad tabloiziranom nekulturom

Tema ovog teksta je sudbina „Politike“ i pitanje: da li je moguće izmiriti nacionalno i privatno?

Istorija „Politike“ dugo je bila priča o nama, o deonicama naše istorije. Nosila je obeležja vremena, politike, uspona i padova, ali i nešto mnogo dragocenije. Iza prvih stranica, obojenih aktuelnim interesima različitih režima, skrivao se pravi mali dragulj. Bili su to zapisi o kontinuitetu, o uljudnosti, kulturi, ozbiljnosti, posebni kibicfensteri sa kojih se posmatrao svet i razlike u njemu. To je dar koji ne bismo smeli izgubiti pod udarcima neoliberalizma u kome se govori najrasprostranijim jezikom današnjice – jezikom interesa. Prava dilema se svodi na pitanje: kako investirati ne samo u interese, već i u dušu. Ravnoteža je već duboko narušena. Duša našeg vremena duboko je obolela. Tehnologija raste, a duša propada. Sve je više onih koji ostaju bez raznih oblika vlasništva, pa čak i prava na deo panzije; ostaju vlasnici ranjenog srca i sve dublje tuge. Vreme im je to dodelilo, nažalost, niko im tu vrstu nesreće oduzeti ne može. Ulicama umesto košave duva depresija. „Politika“ možda može, ako ne da pomogne, a ono bar da ublaži tugu i depresiju, da razmekša zamućeni rastvor ovog doba kada se vreme pretvorilo u nevreme. Kako je sačuvati?

Trag me je vodio u dva pravca. Jedan sam „prepisao“ od Slobodana Bogunovića koji je nagovestio mogućnost donošenja posebnog zakona o „Politici“. Drugi pravac mi je predočio moj drugar, dipl el. inž. Milanko Radić, s tezom o posebnom obliku akcionarstva.

Moje je bilo samo da ove ideje privedem kraju. Zamislimo sledeći scenario. Prodaje se većinski paket akcija „Politike“. Konkurišu privatnici, ali i država. Pretpostavimo, dalje, da iz ove vrste berzanskog dvoboja, država izlazi kao pobednik. Podržavila bi se „Politika“, ali samo u prvoj fazi. Potom država donosi poseban zakon u kome bi, između ostalog, pisalo da država prodaje svoje akcije u „Politici“ građanima Srbije, ali uz dva uslova. Prvo, da niko pojedinačno ne može kupiti više od određenog broja akcija, i drugo, da se akcije ne mogu preprodavati na tržištu već, kao nasledive, mogu da služe samo za upravljačke funkcije i učešće u dividendama. Akcije se ne bi mogle prodavati kako bi se sprečio tzv. krupni kapital da zađe iza leđa i pokupuje veći deo tih akcija, koncentriše moć i nametne redakciji svoj univerzalni jezik interesa. Ovim se donekle umanjuje ekonomska motivisanost za kupovinu akcija, ali tu motivisanost bi mogla nadomestiti volja vernih čitalaca „Politike” širom Srbije da sačuvaju nezavisan, objektivan i „’Politikinim’ duhom“ bogat list. Na ovaj način bi glas redovnih čitalaca „Politike“ ulazio u upravljačku strukturu lista i obezbeđivao „investiranje u dušu“, u pravu, nezavisnu objektivnu informaciju, u kontinuitet trajanja, u prevlast kulture nad tabloiziranom nekulturom, u izmirenje nacionalnog i privatnog. Ukoliko je danas država vlasnik većinskog paketa akcija u „Politici“, tad se procedura pojednostavlljuje, donosi se zakon i građanima prodaju akcije. „Politiku“ bi čuvali njeni verni čitaoci, a ne interesi partijskih, tajkunski ili krugova iz tzv. međunarodne zajednice. Bez ove vrste „renesanse“ list „Politika“ će postati samo još jedan interesni rijaliti u službi uske grupe vlastodržaca. U pomenutom zakonu bi se razradio sistem odlučivanja vlasnika, sitnih malih deoničara, njihovih predstavnika u organima i upravljačkim telima „Politike“. Ovde su moguće dve alternative. Prva je da vlasnici akcija po posebnom sistemu biraju svoje predstavnike u organe „Politike“, druga je, da se zakonom prenesu prava na upravni odbor „Politike“ sastavljen od nacionalnih institucija kao što je, primera radi, SANU i njoj slične ustanove. Na ovaj način bismo imali izvorni, nacionalni, dnevni list u rukama njenih vernih čitalaca. Izmirili bismo nacionalno i privatno, ili dobili bismo „svetsko, a naše“. „Politika“ ne bi bila državna, smanjio bi se pritisak međunarodne zajednice za privatizacijom medija, ali ne bi bila ni po volji užih interesa vlasnika kapitala. Bila bi građanski, slobodan, nezavisan, nacionalni list sa najdužom tradicijom, prepoznatljiv kao brend ovog dela Balkana.

Autor je bivši član Savezne vlade (u mandatu Milke Planinc)