Čemu, uopšte, Ministarstvo informisanja?

Ugledni novinar, koji je gotovo 40 godina radio u Tanjugu, podseća na slavne dane te agencije, kao i na njena sramna posrnuća, na potrebu očuvanja i Tanjuga i privatnih agencija, ali pre svega na ponašanje Ministarstva, koje se „nije mešalo u svoj posao“, isključivo se pozivajući na zakon i trudeći se da opravda svoje postupke

Novinska agencija Tanjug se ugasila. Posle blizu tri četvrti veka postojanja (što je redak jubilej i za države mnogo duže novinske tradicije), zaposleni u Tanjugu su  godišnjicu – umesto na prijemu – dočekali na ulici.

Dok su u hladno jesenje jutro radnici u obližnjem parku čistili opalo lišće, okupljanje pred sedištem agencije ličilo je na sprovod.

Pa i bio je sprovod za upravo preminulu nacionalnu agenciju.

Umesto da objasni šta je Ministarstvo kulture i informisanja činilo ili nije činilo da spreči takav ishod, ministar Ivan Tasovac se, zajedno sa svojim pomoćnikom Sašom Mirkovićem, jedino svojski upinjao da opravda sebe.

Ministarstvo nema pravo da se meša u svoj posao?

Čuli smo tako da mu je savest mirna jer je samo sprovodio zakon. E moj ministre, zakone su imali i nacistička Nemačka i Pinočeov Čile. Kako iz toga proizlazi, nije dovoljno samo postojanje zakona. Važno je, valjda, i kakvi su zakoni i kako se sprovode i, najzad, kakve su njihove posledice.

Pa sa vašim se baš niste proslavili, jer već pozamašnom broju od više od hiljadu novinara koji su ostali bez posla sada će se pridružiti i par stotina zaposlenih u Tanjugu.

E moj ministre, zakone su imali i nacistička Nemačka i Pinočeov Čile. Nije dovoljno samo postojanje zakona. Važno je, valjda, i kakvi su zakoni i kako se sprovode i, najzad, kakve su njihove posledice

Kada već toliko naglašavate poštovanje zakona, zbog čega ste novinare u Tanjugu i bivše zaposlene (jedine uistinu ožalošćene) lišili čak i novca za ukop, odnosno besplatnih akcija, na šta po zakonu takođe imaju pravo?

Objašnjenje da je rukovodstvo Tanjuga odgovorno za izostanak pravovremenog zahteva može se uvažiti, ali ne i uveravanje da Ministarstvo nije dužno da nadgleda kako se obavlja privatizacija medija.

Nismo se time bavili, kaže ministar, jer država – takođe po zakonu – nema prava da se u to meša. Da li ministar time hoće da kaže – da čovek ne veruje svojim ušima – kako Ministarstvo informisanja nema pravo da se meša u svoj posao?

Ministar Tasovac i njegov pomoćnik Mirković ne samo da ne vide nikakvu svoju odgovornost već očekuju i pohvale za to što su revnosno sprovodili medijsku strategiju koja je, kako kažu, ne samo dobila plebiscitarnu podršku kod kuće već i zaslužila pohvale Brisela.

Privatizacija nacionalne agencije nije isto što i privatizacija mlina

Čak i da zanemarimo pojam plebiscitarnog, koji nas – podsećanjem na neke godine – prožima lakom drhtavicom, uveravanja da je u Evropi u potpunosti isključen udeo države u vlasništvu nad medijima – nisu istinita. Poznato je, naprotiv, da mnoge evropske agencije, uključujući italijansku ANSA i francusku AFP, uživaju pomoć države.

Dopisnici Tanjuga su prvi izvestili o padu Sajgona, kraju Vijetnamskog rata, vojnoj intervenciji na Kubi, rušenju Čaušeskua, kao što su bili pouzdan izvor informacija o događajima koji su potresali svet, o kineskoj „kulturnoj revoluciji“ ili o borbi za nezavisnost afričkih naroda

Zbog čega? Ne svakako zbog ganutljivosti, već zbog toga što države koje drže do sebe zaključuju da je korisno da sačuvaju nacionalnu agenciju.

Staranje o nacionalnoj agenciji svakako ne oslobađa Ministarstvo obaveze da sačuva one privatne (u našem slučaju Fonet i Beta) koje – s pravom – zahtevaju ravnopravne uslove na novinskom tržištu. Rešenje možda treba tražiti u preraspodeli poslova u kojima nijedna agencija ne bi bila privilegovana, a ne u ukidanju bilo koje od njih.

Kada ministar kaže da je – kada je o Tanjugu reč – sve urađeno po zakonu, on gubi iz vida da privatizacija nacionalne agencije nije isto što i privatizacija mlina.

Posebno u slučaju Tanjuga, jedne od retkih institucija koje s pravom mogu da nose epitet „svetska i naša“.

Od informativne velesile do režimskog glasila

Otkako je osnovan 1943. godine, u bezmalo tri četvrti veka, bio je jedna od vodećih svetskih agencija – posle američkih Asošijeted presa i Junajted presa, ruskog TASS-a, kineske Sinhue, britanskog Rojtersa i francuskog AFP-a – ali ispred mnogih drugih agencija i većih i značajnijih zemalja.

Dopisnici Tanjuga su prvi izvestili o padu Sajgona, kraju Vijetnamskog rata, vojnoj intervenciji na Kubi, rušenju Čaušeskua, kao što su bili pouzdani izvor informacija o događajima koji su potresali svet, o kineskoj „kulturnoj revoluciji“ ili o borbi za nezavisnost afričkih naroda.

Sve u svemu, Tanjug je na svojim vrhuncima bio informativna velesila koja je svuda bila uvažavana.

Kada se već govori o dometima i zaslugama Tanjuga, pošteno je, takođe, da se prizna da je agencija devedesetih godina, u vreme raspada Jugoslavije – kao i mnogi drugi mediji – doživljavala čak i sramna posrnuća.

Ne sme se takođe smetnuti s uma da je Tanjug od svog osnivanja bio državna agencija s jasno omeđenim ograničenjima, ali je, uprkos svemu, uspeo da u svetu sačuva ugled visokoprofesionalne agencije.

Da li će medije strani vlasnici učiniti boljim?

Kada, otuda, ministar podseća kako je ovih dana imao preča posla na zasedanju Uneska, da li mu pada na pamet šta bi mu danas značila jedna takva agencija?

Sudeći po nipodaštavajućim izjavama, očito ne.

Stiče se, naprotiv, utisak da gašenje nacionalne agencije doživljava više sa olakšanjem nego sa brigom

Stiče se, naprotiv, utisak da gašenje nacionalne agencije doživljava više sa olakšanjem nego sa brigom. Kako mu, ipak, može biti svejedno da li će medijskim prostorom gospodariti domaći ili stranci?

Da li zaista veruje kako će bivši direktor CIA Petreus koji – kao brašno – kupuje ovdašnje medije, na isti način braniti interese Srbije kako bi to činila jedna nacionalna agencija?

Sada već postoje mnoge knjige iz kojih se ministar može obavestiti da posedovanje mehanizama kojima se oblikuje javno mnjenje, čak i sama svest građana, nije nimalo bezazleno.

Da je sada već deo ustaljenog metoda koji je još Orvel nagovestio antologijskom rečenicom: „We shall squeze you empty and then we shall fill you with ourselves“ („Istisnućemo vam svest i u prazan prostor utisnuti svoju“).

Postoji li, najzad, ijedan razlog da se veruje kako će smetlište, u kakvo se danas pretvorilo srpsko novinarstvo, strano vlasništvo učiniti boljim?

Zar ministar ne primećuje da čak i ribe beže od stida kada ih umotaju u papir tabloida?

Ako ministru, kako sam kaže, zakon ne dozvoljava da se meša u svoj posao, tada ostaje još samo jedno pitanje, koje možda nije „po zakonu”, ali je apsolutno legitimno: čemu tada Ministarstvo informisanja?