Cenzura i dokazi

Nedavno je Johanes Han, komesar za evropsku politiku susedstva i pregovore o proširenju, kazao da su mu potrebni dokazi da u Srbiji postoji cenzura. Izgleda da Han radije veruje predsedniku Vlade Republike Srbije no žalbama na njega.

Svakako, dobro je što Vlada Republike Srbije, makar i naizgled, uživa poverenje u Briselu, ali se valja zapitati šta je to što čelniku srpske vlade donosi poene u EU, dok istovremeno Republika Srbija puževim koracima napreduje ka porodici evropskih naroda. Drugim rečima, kako to da je u Republici Srbiji sve tako sjajno (zanimljivo je da se i četvrtina punoletnog građanstva Srbije s tim slaže), a da još nije otvorila nijedno poglavlje pregovora o članstvu u EU? Da se, možda, ne radi o uobičajenoj (polu)kolonijalnoj taktici: hvalimo vladu dok rade posao za nas, ali im ne dajemo ništa što bi im pomoglo da stvarno unaprede svoju zemlju?

Da se ne radi, možda, o činjenici da je ova Vlada Republike Srbije „najkooperativanija” od svih, počev od 5. oktobra 2000, prema „rešavanju pitanja Kosova”? Dakako, potpisnik ovih redaka neće napadati „kooperativnost” u pomenutom pitanju, jer smatra da su mu generacije Srba pogrešno pristupale, te da je Kosmet izgubljen najdocnije u NATO agresiji 1999, i da je sada samo pitanje kako će se pravno taj činjenični gubitak uobličiti, a preostalim Srbima na Kosmetu život olakšati. No, obaveza je da se postavi pitanje da li rešavanje ovog problema jeste cena za sistematsko ograničavanje slobode govora u Srbiji. Ako je tako, a opravdana je bojazan da jeste, onda to svedoči o problematičnim temeljima na kojima je EU sazdana. Drugim rečima, neophodno ju je preutemeljiti kako bi, od jedne imperijalne i birokratizovane regionalne sile u službi globalne imperije SAD, započela približavanje demokratskom idealu i socijalnoj pravednosti, slušajući glas svojih građana i nacija.

Ako se načas vratimo slobodi govora u Srbiji, onda možemo komesaru Hanu preporučiti da, primerice, razgovara sa Oljom Bećković, ne bi li saznao kako to izgleda kada neko radi televizijsku emisiju četvrt veka, kako pod režimom Slobodana Miloševića tako pod različitim vladama u postpetooktobarskom režimu, sve do vlade Aleksandra Vučića, koja joj je, naposletku, onemogućila da se bavi poslom koji je obavljala u korist javnosti. Ako je neka vlada u Srbiji u toj meri beskrupulozna da onemogući emitovanje kultne televizijske emisije, kakva je perspektiva drugih novinara koji bi se za slobodu misli i govora, te dostojanstvo profesije borili? Svakako, Johanes Han bi mogao da porazgovara i s drugim istaknutim novinarima u Srbiji, pa i sa preostalim intelektualcima i opozicionarima. Mogao bi pogledati naslovne strane tabloida u Srbiji u poslednje dve i po godine, i uveriti se u besomučnu težnju Aleksandra Vučića da sve potencijalne političke protivnike, bilo iz opozicije bilo iz vladajuće koalicije, bilo njegovog SNS-a, kriminalizuje i drži ispod 10 procenata podrške.

Naposletku, Savet za borbu protiv korupcije sačinio je Izveštaj o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji. Preveden je na nemački, i dostupan je pripadnicima Evropske narodne stranke, pa komesar Han, evropski narodnjak, bez teškoća može s njim da se upozna. Tu može naći pregršt dokaza o političkoj kontroli sredstava masovnog opštenja u Srbiji. Ako, pak, želi da se upozna s konkretnim metodima uticaja na njihove vlasnike, oglašivače, urednike i novinare, potpisnik ovih redaka, koji ponešto zna o ovoj temi, vrlo će rado podeliti svoja saznanja s njim. Pre toga bi voleo da ih podeli i s ministrom kulture i informisanja u Vladi Srbije, ali sumnja da bilo koji od ove gospode ima sluha za probleme s kojima se novinari i javnost danas susreću u Srbiji. Naime, obojica za rečenu temu nadležnih ljudi, komesar Han i ministar Tasovac, kao i albanski lobista Danijel Server, koji se ničim neizazvan o ovoj temi izjašnjavao, megatrendlija Zoran Avramović i savetnik Tome Nikolića Oliver Antić, te vladini savetnici Toni Bler i Alister Kempbel, zadovoljni su slobodom govora i štampe u Srbiji.

Nego, da li, možda, o cenzuri svedoči činjenica da na televizijama nema ozbiljnih rasprava neistomišljenika o „Beogradu na vodi”, projektu koji osporavaju SANU i Akademija arhitekata Srbije, ili o prodaji „Telekoma”, koju osporava Akademija inženjerskih nauka Srbije? Da li je cilj da se građani drže u blaženom neznanju o životno važnim pitanjima? Naposletku, da li građani Srbije, EU na stranu, bez borbe pristaju na neograničenu izloženost politikantsko-propagandnim nasrtajima predsednika vlade i saradnika na zdrav razum?

Autor je docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu