Cilj novinara: tačno i smelo informisanje o onome što vlast želi da sakrije

Razgovor poljskog pisca Kazimježa Brandisai ruske pesnikinje Ane Ahmatove: „Poljak joj se požalio: sva njegova dela – sva, do poslednjeg – bila su zabranjena. Ahmatova ga je, međutim, prekinula: ’Da li su vas hapsili?’’Nisu.’’Da li su vas, možda, isključili iz Saveza pisaca?’’Nisu.’’U tom slučaju, zbog čega se zapravo žalite?’ Ahmatova je, očigledno, bila iskreno začuđena.” („Fiziognomije”, Žika Bogdanović, Ateneum, 1998.)

Ovih dana se prečesto ponavlja opšte mesto: cenzura je danas u rukavicama, ne može se jasno uperiti prstom u nalogodavca, nemamo dokaze, a ipak se čini da se suzbijaju drugačija mišljenja. Kao da ne znamo kako cenzura funkcioniše. Otvoreno cenzurisanje bilo bi kontraproduktivno jer bi ogolilo slabost moćnika, a ovako je relativno tiho sredstvo osiguravanja moći. Radi se o starom paradoksu: ,,Cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje”, pisao je Danilo Kiš.

Ta naklapanja o skrivenoj cenzuri ne uzimaju u obzir da je Olja Bećković na gostovanju kod Danice Vučenić otvoreno rekla da su joj svakog petka javljali da premijer nije bio srećan njenim izborom gostiju. Cilj novinara je tačno i smelo informisanje o onome što vlast želi da sakrije. Takvo novinarstvo praktikuje poslednji dobitnik Pulicera Glen Grinvald, koji se suprotstavio najmoćnijoj vladi na svetu. Međutim, na ovdašnjim konferencijama za štampu i u medijima slabo ko sledi tu novinarsku religiju. Novinari ne postavljaju nezgodna pitanja sa klicom koja može da podrije moć onoga kojem su postavljena, a to bi trebalo da bude rezon d’etrnovinarske profesije. ,,Pitanja su zabranjena”, rekla je Olja u emisiji ,,Jedan na jedan”.

Ta naklapanja o skrivenoj cenzuri ne uzimaju u obzir da je Olja Bećković na gostovanju kod Danice Vučenić otvoreno rekla da su joj svakog petka javljali da premijer nije bio srećan njenim izborom gostiju.

Dodatan ciničan pristup komentatora je bavljenje načinom vođenja neke emisije (Oljine, Sarapine). Oni kao da ne uviđaju da je u ovom slučaju to savršeno nebitno, tema nije stil emisije, već smanjivanje prostora za javnu raspravu. Bežanje od te teme u opis novinarskog stila nekoga ko više ne radi je kukavičluk i svođenje diskusije na nivo ličnih opservacija.

Dalje, argument da B 92 ima grčkog vlasnika, koji kao i svaki privatnik slobodno odlučuje u skladu sa tržišnim interesom, predstavlja nerazumevanje tržišta (ili cinizam). Tržište je sve samo ne slobodno i sprega kapitala i politike je upravo u medijima očigledna i u svetu. Kako onda može da bude validan argument o poslovnoj odluci (pa još hitnoj, ucenjivačkoj) u slučaju naše Srbijice?

No, buntovnika baš i nema među intelektualcima, osim nekoliko žena. Zato sam tekst počeo dostojanstvenom heroinom Ahmatovom. Verica Barać se istrajno i hrabro borila protiv tajkunsko-političkih moćnika dok su ti napori krunili njeno zdravlje. Dana Popović je na ovim stranicama argumentovano, pa još zabavno i uz spisateljsku lakoću, rasturila tezu Nebojše Stefanovića. Naravno, tu su Brankica Stanković i ,,Insajder”. Tu je i glavna urednica ovih novina. Sa druge strane, vrhuška se priprema za impotentnu vojnu paradu mačizma i dolazak Putina, dok se dele čokoladice u autobusima: ,,čokolade i igara”.

Ne treba da čudi što EU ne diže glas – vlada ispunjava njihove zahteve, te im je trenutno nevažna sloboda medija. Evropska unija nije kritikovala ni Tadića u početku.

Ponavljam da je vaš lični stav o ovim ženama nebitan za temu slobode govora, jer je još od Džona Miltona sloboda govora upravo sloboda da se čuje. Sloboda govora je sloboda razmene ideja, a ideje upravljaju našim životima. Ideje, i one nepopularne, opasne, antiestablišment – njihov prostor za iskazivanje najjače treba braniti. Naši vajni liberali to često zaborave.

Ne treba da čudi što EU ne diže glas – vlada ispunjava njihove zahteve, te im je trenutno nevažna sloboda medija. Evropska unija nije kritikovala ni Tadića u početku. Na slobode i ljudska prava moćnici se pozivaju kada su u interesu moći i znaju da su to prazne ideje koje zamagljuju jezive klasne razlike floskulom da evropski put nema alternativu.

Sužava se prostor za debatu da ,,političke životinje” ukrste stavove, da kritikuju. Polemike su po svojoj prirodi emancipatorske, jer omogućuju gledaocu da upozna različite poglede na svet. Tu širinu omogućuju i odluke autora emisije, pa na primer, u ,,Utisku nedelje” samostalan prostor dobijaju prevashodno poznate političke face, ali je zato jednom prilikom jedini gost bio, široj publici manje poznat, pokojni teoretičar filma Ranko Munitić.

Međutim, sve dok nema gulaga, cenzura nije parališuća za stvaralaštvo, nema mesta žaljenju, da se vratim na surovi i hrabri odgovor Ahmatove. Treba da nastavimo sa peticijama, argumentima, solidarnošću, ali bez intelektualne lenjosti i straha. Uvek možemo da iznađemo način da delujemo, pogotovu danas jer su javni prostori interneta, društvenih mreža, ulica i trgova još uvek relativno slobodni. Ako otvorimo prostor za govor, možda nam se desi da neko za promenu kaže i nešto izuzetno pametno, a to nikako nije u interesu autoritarne vlasti.