Cinik i šema

Uverivši se, po ko zna koji put, u besmislenost rasporeda emisija na programima većim od dva naša javna medijska servisa, setih se onog cinka koji je tragajući za najpotpunijim opisom ružnoće jedne dame, efektno poentirao stavom kako dotična ima prelepe crte lice, samo su iste pogrešno raspoređene.

Na RTS – o tome će danaske biti reči – ima odista dobrih emisija, ali su tako nespretno razbacane po kanalima i satnicama, bez reda i rezona, kao da su tuđe!

Dakle, programska šema. Vrlo ozbiljna i mnogo zahtevna rabota. Posebno kada je reč o javnom servisu. Kriterijumi za raspoređivanje televizijskih proizvoda tada moraju da budu primenjeni osnovnim zahtevima institucije od svenacionalne važnosti i uticaja. Gledanost ne sme biti odlučujući faktor!

Valja do svakog detalja znati šta se ima u sopstvenoj ponudi, to ukomponovati na optimalan način i pritom izbeći opasnu zamku da Prvi program konkuriše Drugom, a da zato, u tandemu i pojedinačno, budu zanimljiviji gledalištu od onoga što nudi mnogobrojna konkurencija.

Kriterijumi za raspoređivanje televizijskih proizvoda tada moraju da budu primenjeni osnovnim zahtevima institucije od svenacionalne važnosti i uticaja. Gledanost ne sme biti odlučujući faktor!

E, baš toga u obe RTS-ove šeme nema. Odlične emisije (naučni, obrazovni, dokumentarni, kulturni programi) bivaju obavezno zabunkerisani na manje gledanom, Drugom programu, a na Prvom, u udarnim terminima naročito, rep-rep-rep-repriziraju se bajate serije i defiluju poneki autori koji su dugogodišnjim radom potvrdili da su daleko ispod kvaliteta kakav je neophodan za rad na nacionalnoj televiziji.

Dva primera među mnogima, koji svojim kvalitetom i autorskim prilazom poslu, zaslužuju mnogo bolji tretman od onoga koji imaju.

„Sedam RTS dana“ (nedeljom, malo iza podneva na Prvom) jedna je od najdugovečnijih emisija. Verica Bradić – na više zahtevnih i kvalitetnih poslova – dokazano televizijsko lice, poslednjih nekoliko godina uređuje i vodi narečenu emisiju. I to je nešto sasvim novo, drugačije i bolje od svega viđenog. Pravi video-magazin. Najave programa za sledeću sedmicu samo su okvir za zanimljive priče sa neizlizanim gostima koji imaju šta mudro da odgovore na pametno postavljena autorkina pitanja.

Odlične emisije bivaju obavezno zabunkerisani na manje gledanom, Drugom programu, a na Prvom, u udarnim terminima naročito, repriziraju se bajate serije i defiluju nekvalitetni autori

Tatjana Manojlović i Svetlana Vukmirović (svakog drugog četvrtka iza osam na Drugom) u emisiji „Život i standardi“ predstavljaju žitija prava turobnih Srba još ostalih na Kosovu i Metohiji. Filmske vinjete o skromnim, teškim sudbinama ophrvanih ljudi, daleko od razuzdane gomile svojih sunarodnika – dembelana sa dve ili tri plate – veštih da sisaju naivne (?) i u Beogradu i Prištini, „patriote“ zaljubljene u novčanice, ma koje boje i mirisa one bili.

Minulog četvrtka beše priča o zaposlenima u (formalno) Srpskoj drami prištinskog Narodnog pozorišta, zapravo, ljudima razbacanim po celoj Srbiji. Posle petnaest godina potucanja, oni su dobili svoj krov, svoju scenu, garderobe, radionice… sve pri Domu kulture u Gračanici.

Metafora? Predskazanje? Uzbudljiva, nefrizirana kosovska priča, izvesno. Gledajte ovaj serijal.

Zanimljivo je da spomenute emisije nisu među onima koje se nude gledalištu na zvaničnom sajtu i teletekstu RTS. Da ne kvare, biće „lepe crte“ programske šeme.