Ćirilični PDV

Blaga vest da bi PDV na novine mogao biti smanjen sa deset na pet odsto, a na oglašavanje sa dvadeset na deset, izazvao je pravu euforiju u redovima srpskog novindžiluka, ali je – da li je uopšte moglo biti drugačije – izazvao još jednu srpsku podelu. Dmitrović, recimo, Ratko, nosilac pompezne titule „generalni direktor kompanije Novosti“ i neimenovani „čelni ljudi“ Politike momentalno su u toj blagovesti ugledali svoju šansu i pokrenuli akciju da novine „koje se štampaju na ćirilici“ dobiju dodatne pogodnosti, to jest da u celosti budu oslobođene poreza

„Osim što neguju ćirilicu“, blagoizjavio je Ratko, „reč je listovima koji pišu o ozbiljnim temama. S obzirom na to da nisu podlegli tabloidnom žurnalizmu, odrekli su se i jednog dela tiraža, pa se nadam da će to naići na razumevanje vlade.“

Stotinama smo puta ovde pisali o sklonosti ovdašnjih „patriota“ da svoj patriotizam unovče i da se – kad god je to moguće – uzdignu iznad zakona. Ostaje nam da se nadamo da im, ovoga puta, zakon neće izaći u susret.

Ja se pak nadam – i to razložno – da će i Dmitrović i „čelni ljudi Politike“ umesto oslobađanja od poreza dobiti Crven Ban u mesto za Crven Ban i predviđeno. Stotinama smo puta ovde pisali o sklonosti ovdašnjih „patriota“ da svoj patriotizam unovče i da se – kad god je to moguće – uzdignu iznad zakona. Ostaje nam da se nadamo da im, ovoga puta, zakon neće izaći u susret. Mada… Ko zna. Novosti i Politika su dobili podršku Milorada Vučelića, a Vučela je poznat po tome što se ne bori za izgubljene stvari. Koji će se to zakon, pitam ja vas, usuditi da ustane protiv Vučelinog trogatelnog vapaja, poslušajte ga samo: „To (ćirilica i latinica) nije ni političko ni ideološko pitanje, već – pitanje svih pitanja.“

Kao da je, Bože me prosti, progovorio blaženoupkojeni Ćosić, kome se svašta može prebaciti, ali ne i to da je izbegavao poreske obaveze. Nije nepoznato da je „otac nacije“ redovno – i među prvima – izmirivao svoje dugove prema državi, pa ne vidim razlog da njegovi ahbabi, obožavaoci i izmećari budu izuzeti od te obaveze.

Možda bih se i ja saglasio sa idejom da se ćirilična štampa oslobodi poreza, ako ni zbog čega, a ono zato što takozvani Nino Brajović, još jedan ćirilični akcijaš, inače gensek UNS-a, tvrdi da „tekst pisan ćiricom zauzima 20 puta veći prostor nego latinicom“, možda bih se kažem, saglasio, ali podozrevam da se pokretači akcije – dilberi i dilberke dobro poznati po tome da kad dobiju prst odmah posegnu za celom rukom – ne bi zadovoljili oslobađanjem od poreza. Izađe li im se u susret, vrlo brzo će poželeti da svi oni koji pišu ćirilicom imaju određene privilegije u odnosu na one koji pišu latinicom ili koji su – pu, pu, pu, daleko bilo – latinične veroispovesti. Osim toga, onako lično, mislim da su Politika, Novosti i Pečat vrlo dobro zalivani rasadnici duhovne bede, orijentalnog čemera i malograđanštine i da bi im – kao takvima – porez trebalo u najmanju ruku udvostručiti.