Dejan Vuk, tumač vlažnih snova

Na Kipru ne postoje divna stvorenja koja se predstavljaju kao politički analitičari, jer se tamo razložno smatra da građani nisu moroni kojima treba stručno tumačiti svakodnevne poteze vlade

Jedna od prvih stvari koja mi je – naviknutom na slugeranjski socijalistički, potom stoput gori Miloševićev novindžiluk – upala u oči po dolasku Kipar – šta upala, gotovo mi probola organe vida – bila je napadna ljubaznost, maltene strahopoštovanje, sa kojim se tamošnji državnici svih boja odnose prema novinama i novinarima.

Zlo bi bilo i naopako ako bi se neki tamošnji državnik drznuo da se na konferenciji za štampu obrecne na novinara ili da sateran neugodnim pitanjima izjavi da će „odgovoriti kad sever Kipra bude ponovo oslobođen“.

Takav bi svat – ako bi se pojavio – momentalno završio političku karijeru, a dešavalo se – mislim da sam o tome ovde već pisao – da političku karijeru završi i potpuno nedužan čovek čijeg su sina kiparski istraživački novinari optužili – i optužbu dokazali – za muljavinu sa nekom šasijom od jaguara i (inače legalni) uvoz delova.

Kvaka je bila u tome što je visoki sin uvozeći delove za postojeću šasiju eskivirao da plati (pozamašan) porez, pa je po principu kakav sin, takav otac, grešni otac – ni luk jeo ni luk mirisao – morao da rezignira.

Na Kipru štampa i te kako – ponekad i presudno – utiče na politiku i političare, za razliku od Srbije u kojoj stvar stoji dibidus obratno, što opet ne znači da su kiparske novine samofinansirajući bastioni novinarske nezavisnosti, on, ne, ima u njima i te kako i „političkih“ para, ali, eto, nekako su se izborile za pravo da budu poštovane i da deluju kao društveni korektiv i to naprosto svi prihvataju kao nešto što se nikada ne dovodi u pitanje.

Na Kipru takođe ne postoje divna stvorenja koja se predstavljaju kao politički analitičari, jer se tamo razložno smatra da građani nisu moroni kojima treba stručno tumačiti svakodnevne poteze vlade. Nevolja je u tome što politički analitičari ni kod nas ne postoje, nego se pod trogatelnim imenom „politički analitičar“ kriju telali i tumači vlažnih snova ove ili one političke čaršije. Među mnoštvom Vučićevih telala – to jest botova koji se predstavljaju pravim imenom i prezimenom – u poslednje se vreme naročito istakao takozvani Dejan Vuk Stanković, čiji sam otužni solilokvij o novinama (sa naglaskom na Danas) koje prekonoć, kao ona zla skadarska vila, poruše sve što Oco prekodan sagradi, pre neko veče pogledao u pinkovim minut-dva vestima, uturenim u pauzu vestern filma znakovitog naslova – „Brzi i mrtvi“.

Pretpostavljam da je Dejan Vuk naređenje da oplajpiči Danas dobio – ili pre će biti, naređenje sam sebi dao (treba zaraditi sendvič) – zbog Danasovog teksta o premijerovom bratu, u kome ja – i posle ponovnog čitanja – nisam pronašao ama baš ništa uvredljivo po visokog, ništa i inače nepoznato ovoj žalosnoj javnosti. Prekardaših pa da skratim. Ja razumem da se neko plaši senke, ali ne razumem potrebu da se senka veštački napravi, da bi se živelo u slatkoj strepnji.