Dobri vojnik Gašić

Upotreba sistema odbrane kao partokratskog zabrana nedopuštena je i za društva sa mnogo manje proklamovanih sloboda

Usred neprijatne rasprave sa Hrvatskom i krize koja komšijske odnose dovodi do pucanja i skoro otvorene mržnje, premijeru su i ovde osvežili staru muku. Zaštitnik građana je pisanim aktom zatražio smenu ministra odbrane.

Predsednik srpske vlade nije sklon kompromisima kad je u pitanju vršenje poslova vlasti. Ali za razliku od pre šest meseci, kad je posle katastrofe vojnog helikoptera ljutito presekao: „Ne dam svoje ministre”, sad je bio nešto mirniji. Rekao je da će videti i odlučiti.

Izvesno je da premijer ponovo „neće dati” Gašića. Kruševački biznismen i lokalni medijski gazda, koji je svoje porodične poslove razgranao svuda gde je to bilo moguće, nosi kafedžijski barjak koji nikako ne ide uz sistem odbrane: „Bata Santos”. Kafa je bila njegova prva poslovna ljubav, a Čarapani bar umeju da izaberu nadimak koji nije podložan promenama.

Radeći za grad, Bata je više radio za sebe, svoje firme, njihove ćerke i unuke. Sve to ne bi moralo da mu se uzme za zlo, ali je Gašić, navodno, trgovao uticajem i svoju političku moć realizovao kao unosan biznis, pa čak i udeljivao pare iz opštinskog budžeta preduzećima u vlasništvu familije.

Dok još nije bio ministar, ali i kad već jeste, Gašić je sve to opovrgavao, tvrdeći da mora da brine i o svojoj porodici. I on jako brine, jer je domaćin i porodični čovek, a da se pri tom nije lično mešao u tokove novca iz budžeta. Novac je tekao sam.

Premijer nikada nije javno obrazložio zašto je izabrao Gašića za ministra odbrane. Šta ga je preporučivalo, koja znanja ili dostignuća iz te ekstremno važne sfere, kako je tako ubedljivo pretekao sve moguće kandidate za taj resor? Kojim kvalitetima i idejama, kakvim programom?

Reklo bi se da je predsednik vlade prednost dao neupitnoj vernosti, a ne kreativnim moćima budućeg ministra, servilnoj odanosti prosečnog vojnika partije. Možda je Vučić tražio i našao kadrovski slabo tkivo odbrane, da u odbrani ne bi bilo otpora.

I nije ga bilo. Kod smanjenja ionako skromnih primanja pripadnicima vojske, ministar nije bio na njihovoj strani, pa je „slaba ličnost” srpske odbrane pomogla ideji o dodatnim restrikcijama u nemaštini. Nije mogao niti umeo da brani materijalne interese profesionalaca, zato što ih nije razumeo i zato što je čuvao svoje.

Ali, ključna drama njegove odbrambene karijere odigrala se u dva čina. Prvi je obračun Žandarmerije i pripadnika „Kobri” na Paradi ponosa. Vojni specijalci su se nekim čudom zatekli kao telesna straža premijerovog brata, a ministar je ignorisao zahteve da podatke o pozadini sukoba i pretvaranja vojnih snaga u privatno obezbeđenje dostavi na uvid nadležnom licu.

Drugi je afera sa helikopterom, koji je ministar podigao kao nenadležno lice, ignorišući proceduru i ulazeći samovoljno u lanac komandovanja kome inače ne pripada.

Ko zna šta je u pitanju: ministrovo neznanje ili opijenost onom vrstom vlasti koja mu je personalnom politikom udeljena bez valjanog obrazloženja. No, i to je nekako moglo da se zataška humanitarnim obzirima. Ministar je, na primer, imao najbolje namere, ma koliko one, kao takve, vodile u pakao. Sukob između visoke funkcije i minorne kompetencije nastaje neposredno posle toga. I to kad je javnost postavila pitanje odgovornosti za katastrofu: smrt sedam lica i uništenje letelice. U prvom saopštenju, koje je kasnije neko zgužvao, posada je optužena za sopstvenu smrt, uz navođenje visokog promila alkohola u krvi mrtvog pilota. Ipak se neko setio da je takva optužba sramna i nemoralna, pa ju je brzo povukao.

Tada je ministar Gašić dao antologijsku izjavu. Nije poznato je li to bila njegova kreacija ili je dobio precizne upute šta da kaže. Ali on je rekao da se „ne oseća nimalo odgovornim” za to što se dogodilo. I da mirno spava, pa da bi u sličnoj situaciji postupio isto.

Nije moguće da čovek, uz saznanje da se nalazi na čelu ogromnog sistema, najsloženijeg u državi, uopšte pomisli tako nešto. Bilo je časno da kaže kako je normalno da oseća odgovornost, da je njegova funkcija neuporedivo manje važna od izgubljenih života i da ga strašno muči savest. I da je odlazak sa dužnosti, koju nije najbolje razumeo, najmanje što može da učini.

Premijer, međutim, tada „nije dao” svog ministra, ali ne zato što je verovao u njegove sposobnosti, nego što je bio siguran u svoju nepogrešivost.

Danas još nema bilo kakve odgovornosti ni za zloupotrebu „Kobri” niti za tragično kidanje lanca komandovanja. Upotreba sistema odbrane kao partokratskog zabrana nedopuštena je i za društva sa mnogo manje proklamovanih sloboda. Zaštitnik građana je rekao svoje, a možemo i da pogodimo šta će reći zaštitnik Bratislava Gašića.