Dokle će nas premijer zajebavati?

Studija slučaja: Opasni zadaci i spektakularni uspesi

Opet se obratio, teško nama.

U ponedeljak uveče, gromoglasno najavljen, premijer Aleksandar Vučić održao je vanrednu konferenciju za štampu, posle kratke sednice Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Došao je očito nepripremljen i donekle zbunjen, videlo mu se na licu i po dugačkim pauzama između rečenica.

Dobro, to ste već svi videli nekoliko puta. Nešto drugo me tu zanima: kada će već jednom novinari, snimatelji i prateće osoblje početi da dobijaju posebne naknade za rad na opasnim zadacima? Pres-konferencije premijera Vučića, naime, spadaju u opasne misije u ovom našem nesrećnom zanatu, najopasnije otkada se više ne vucaramo po raznim ratištima.

Da vidimo koje opasnosti vrebaju novinare, snimatelje, fotoreportere (nešto manje) i ostale medijske ljude.

Kao prvo, Aleksandar Vučić viče, svadljiv je i ima pik na određene kolege novinare, tako da niko (osim omiljenih) ne zna kada će ga snaći Previšnji Gnev. Ovog ponedeljka pohvalio je nekog Vasilija i izgrdio nekog Đorđa koji ga ništa nije ni pitao; bilo je dovoljno što je tu. Koliko je taj zadatak opasan, svedoči i okolnost da se još niko nije usudio da se usprotivi, da premijera nazove „Aco“, kad se on njima obraća krštenim imenom, da izađe iz sale. On se stalno obraća u drugom licu množine („vi“ ovakvi, „vi“ onakvi), pazeći da ne precizira na koga misli – osim kad se okomi na određene medije sa optužbama da „mrze“ njega i porodicu mu.

Kao drugo, novinar koji se pomiri sa gore opisanim opasnostima izlaže se mogućim i verovatnim napadima nadobudnih koleginica i kolega ako slučajno postavi neko nepotrebno pitanje (Savamala i slično).

Kao treće – i najopasnije – sledi muka posle preživljene konferencije za štampu: šta izvestiti o nečemu konfuznom, nabusitom i neodređenom? Lako je onima iz elektronskih medija: oni puste snimak, pa neka publika rastabiri o čemu je tu bila reč; oni su „objektivni“, nepristrasni i udaljeni. Briga njih, pustili su šta je rekao i molim. Izveštači štampanih i internetskih novina treba ipak nešto da rastumače čitaocu, pogotovo nesrećnici iz nedeljnih novina (osim nekih). Ako izveste i rastumače kako misle da treba, u opasnosti su da se na njih okome premijer, njegovi trabanti i tabloidi i prateća logistička podrška na internetu i drugim mrežama. Na sledećoj pres-konferenciji ne gine im lično obraćanje, uvredljivo i ponižavajuće, ali još se niko nije pobunio i rekao premijeru šta ga spada. Takav je život, neće šut na rogatog, ne valja se to. Ima da trpe i ćute – ili da ih snađe neizbežno.

Vidimo, dakle, da je odlazak po novinarskom zadatku na konferencije za štampu našeg premijera – redovne, kako i vanredne (naročito) – posao opasan i rizičan. Zato bi trebalo te novinare i ostalo osoblje nagrađivati posebno i stimulisati nekom naknadom za pretrpljeni strah, ako ništa drugo.

Nije ovde reč o cenzuri, kao što nam je to lepo toliko puta objašnjeno – da cenzure nema. Ovde je reč o strahu, sasvim opravdanom i razumljivom.

Molim vas: zašto niko ne pita, na primer u ponedeljak, ovaj poslednji: ko je špijun CIA u Upravi kriminalističke policije; ko je bio njegova veza u ambasadi SAD, na šta se aludiralo nedavno u medijima; ko su „ravnogorci“ iz Zubinog Potoka koji Milu rade o glavi i jesu li to oni isti koji su pohapšeni u Crnoj Gori – ili nisu isti? Premijer viče, optužuje (pazeći da ne bude konkretan) sve za svašta, breca se na novinare; otvoreno naziva Zorana Čička agentom Intelidžens servisa i „julovcem“ pritom; ovo poslednje nije zamerka (pa Vulin je njegov!), ali je otežavajuća okolnost za ono prvo. Nema nikoga da mu kaže da je Čičak bio u SKPJ, a da u JUL nije hteo… Nema nikoga da ga pita na osnovu čega nekoga optužuje da je britanski špijun. Zašto britanski špijun nije bio uhapšen na vreme, kao sada američki?

I konačno: nema nikoga da premijera pita dokle će nas zajebavati svojim blesavim detonacijama, paranoidnim ispadima, nabusitim brecanjem i irelevantnim nagvaždanjima umesto konkretnih podataka.

Jedina dobra stvar je što je – iz nekog razloga – u ponedeljak na konferenciju za štampu doveo jednog tužioca, pa ga je tu i tamo pitao za savet. Trebalo je da to radi od početka, pa se ne bi ugruvao toliko puta; nadamo se da će i ubuduće voditi nekog tužioca kad nas bude davio svojim ego-manijačkim ispadima.

U ponedeljak uveče nismo doznali ništa, osim to o Čičku i da su nešto negde zaplenili i uhvatili neimenovanog špijuna (što smo znali i ranije) koji da je radio izvesno duže vreme (Stefanović dr Nebojša); dobro jutro, doktore, a što ga niste uhvatili ranije?

Ne brinite se: premijer je obećao spektakularne rezultate u mesecima koji slede. Možda tu bude i nalaz tužilaštva o Savamali, jer „predistražne radnje“ traju i dalje, celih šest meseci; mora biti da će svašta otkriti – ali sačekajte.