Duboko blato posle oluje

Slučaj Svetlane Božić Krainčanić je do sada najočigledniji primer mnogobrojnih sukoba između direktora i menadžera medija, koji štite razne finansijske, političke i lične interese, i pojedinih novinara, koji bi da svoj posao obave kako valja. Novinari tu bitku, zasad, gube, i to je jedan od važnijih razloga zašto je medijska situacija u Srbiji takva kakva jeste. Dušan Mašić se ovim tekstom stavio na stranu – pobednika, kaže u odgovoru na tekst „Savršena oluja“ Zoran B. Nikolić

U subotu je Cenzolovka objavila tekst Dušana Mašića „Savršena oluja“ u kojem je sam ovaj portal, tačnije potpisnik ovih redova, kao autor teksta „Direktor Radio-televizije Vojvodine kaznio novinarku zato što je Vučića pitala o Šešelju“, za nešto optužen. Nije sasvim jasno za šta, jer se Mašić uglavnom izražava u insinuacijama i nedorečenostima, ali na to ćemo doći kasnije.

Na početku treba reći da je slučaj Svetlane Božić Krainčanić, o kojem je reč, samo do sada najočigledniji primer mnogobrojnih sukoba između, sa jedne strane, direktora i menadžera medija, koji štite razne finansijske, političke i lične interese i, sa druge strane, pojedinih novinara, koji bi da svoj posao obave kako valja. Prošao sam kroz mnogo redakcija u poslednjih petnaestak godina i često bio svedok ili učesnik takvih sukoba.

Novinari tu bitku, zasad, gube, i to je jedan od važnijih razloga zašto je medijska situacija u Srbiji takva kakva jeste. Mašić se ovim tekstom stavio na stranu – pobednika.

Autor iznosi niz problematičnih tvrdnji koje zaslužuju komentar, toliko njih da ćemo one manje problematične, zbog dužine teksta, morati da preskočimo. Negde na početku teksta Mašić piše:

Kako to da tim uticajnim ljudima iz senke nije palo na pamet da direktoru objasne celu istinu: da ne treba da se meša u nešto što nije njegov posao i za šta nije stručan?

„Direktor RTV Srđan Mihajlović je gledajući direktan prenos KZN shvatio da je njegova novinarka možda prekršila Kodeks i tražio od svih nadležnih da podnesu izveštaj.“

Prvo, odakle Mašić zna da je direktor tražio da ga nadležni izveste? Taj detalj nije nigde objavljen, koliko znam. Mašić ne navodi izvor ove informacije. Ako je RTV javna ustanova, kao što mu već u imenu piše, zašto ta javnost, kao vlasnik ovog medija, nije zvanično obaveštena o ovom detalju, ali potpuno neovlašćena osoba jeste? Ili možda Mašić u RTV ipak ima neku funkciju, za koju mi ne znamo?

Drugo, rešenje o privremenom udaljenju Svetlane Božić Krainčanić sa posla doneto je istog dana kada je konferencija za novinare u Vladi održana. Direktor je, kao što je potvrdio neobično dobro obavešteni Mašić, način na koji je postavljeno pitanje čuo odmah i, sad čujemo, tražio izveštaje. Izgleda da je insistirao da mu ti izveštaji budu poslati istog dana, jer ako su oni razlog za suspenziju, kao što Mašić objašnjava, a odluka o tome je doneta istog dana, ti izveštaji mora da su stigli odmah.

Zašto je uopšte to zatražio? Zato što je sam procenio da je Božić Krainčanić prekršila Kodeks RTV? Dakle, sve ovo jeste bila njegova ideja? U Mašićevom tekstu se veoma zgodno zaobilazi pominjanje veoma značajnog problema: Zašto se direktor, dakle menadžer a ne novinar, na bilo koji način meša u novinarski ili urednički posao? To je samo po sebi nedopustivo u bilo kojem mediju, a pogotovo na javnom servisu. Pritom je, po onome što znamo, ovde reč o osobi koja sa novinarskim zanatom i etičkim i profesionalnim standardima nije nikada imala nikakvog dodira.

Sasvim bi druga stvar bila, i niko samog direktora ne bi krivio za ovaj skandal, da je inicijativa za kažnjavanje novinarke potekla od nekog od urednika, ali to ni Mašić ne tvrdi.

„Ono što je interesantno jeste da prema dostupnim dokumentima niko od Svetlaninih programskih urednika nije našao za shodno da stane u njenu zaštitu“, kaže dalje Mašić.

Opet, kome su ti dokumenti dostupni? Nama nisu, a nisu ni Svetlani Božić Krainčanić. Ako Mašiću jesu dostupni, ako ih je zaista video, a nije samo čuo od nekog da takvi dokumenti postoje, onda je njegova profesionalna dužnost da ih obelodani. Ako je o tome samo čuo, onda bi morao da kaže od koga je to čuo. Ako iz nekog razloga ne može da razotkrije svoj izvor, onda bi trebalo da na ubedljiv način objasni koji je to razlog. On bi bar, kao iskusan novinar, trebalo da zna da se novinaru nikad ne veruje na „majke mi“.

Veoma nezgodna posledica ovakvog načina iznošenja informacija jeste to što kada kažemo „urednik taj i taj je u izveštaju napisao to i to“, onda taj urednik može da se javi i da kaže da to, na primer, nije tačno. Kada se ne navede ime autora izveštaja, onda niko ne može da se javi i da to demantuje, jer ne zna da li se ova tvrdnja odnosi na njega ili na nekog drugog.

Ovako Mašićeve tvrdnje ostaju na nivou manipulacije, čija je posledica unošenje razdora i nepoverenja u redakciju RTV, jer zaposleni više neće znati ko tu šta javlja direktoru. Stvara se atmosfera koja nikako nije pogodna za profesionalno obavljanje novinarskog posla.

Dalje Mašić piše:

„Naprotiv, konstatuje se kršenje svega i svačega, pre svega člana 3 Etičkog kodeksa RTV, čime se direktoru ostavlja samo jedna mogućnost – da strogo kazni svoju urednicu.“

Ovde nam, opet, nedostaje jedan bitan deo slagalice da bismo dobili jasnu sliku šta se desilo. Da li je direktor, naime, kada je tražio te izveštaje, rekao (ili je to, ne daj bože, čak ostalo zabeleženo u nekakvom pisanom, službenom obliku) „Napišite šta mislite o ovom postupku novinarke“ ili „Napišite da li je prekršen član 3 Kodeksa“?

Mašićeve tvrdnje ostaju na nivou manipulacije, čija je posledica unošenje razdora i nepoverenja u redakciju RTV, jer zaposleni više neće znati ko tu šta javlja direktoru. Stvara se atmosfera koja nikako nije pogodna za profesionalno obavljanje novinarskog posla

Jer, ako je taj zahtev imao ovu drugu formu, onda je direktor zloupotrebio svoj položaj da utiče na ono što će njegovi podređeni napisati i tako sam sebe doveo u tu „neželjenu“ poziciju da mu je preostala samo jedna moguća odluka.

A kasnije se u tekstu kaže da se ispostavilo da ta jedina mogućnost nije bila baš jedina i da je neko (Mašić? Neko drugi? Više njih?) ipak uspeo da direktoru objasni da nije sve tako loše i tako mu omogućio da ignoriše te izveštaje koje ranije nije imao mogućnost da ignoriše. Zanimljivo. A kako to da tim uticajnim ljudima iz senke nije palo na pamet da direktoru objasne celu istinu: da ne treba da se meša u nešto što nije njegov posao i za šta nije stručan?

Sad dolazi najproblematičniji deo Mašićevog teksta:

„Svetlana ima puno pravo da veruje da je nepravedno kažnjena i da je svoj posao radila u skladu sa profesionalnim načelima. Siguran sam da bih i ja isto tako postupio u datoj situaciji. Međutim, i direktor RTV Mihajlović ima pravo da misli kako je u ovom slučaju povređen famozni član 3 Kodeksa kuće za koju oboje rade i da je izrečena primerena kazna.“

Dakle, koliko je njeno „nije“, toliko je i njegovo „jeste“? Neće biti, kao što sam već objasnio. Uostalom, Mašićev tekst je objavljen u rubrici „Mišljenja“, a ja do kraja teksta nisam uspeo da shvatim šta on misli – je li Svetlana Božić Krainčanić prekršila Etički kodeks RTV ili nije?

A evo i dela kojim se osećam lično pogođen:

„… vest se raznim kanalima prenela do ljudi kojima je stalo do slobode medija i profesionalnog novinarstva u Srbiji, među koje ubrajam i sebe. Za razliku od prethodnih slučajeva kada bismo odmah jauknuli ko Damjanov Zelenko, ovoga puta pokušava se drugačiji pristup, tj. da se kroz razgovor sa direktorom ukaže na neprimerenost kazne i pronađe kompromisno rešenje. Čitav proces traje duže nego što smo želeli, bez prisustva javnosti…“

A potom:

„Kako do željenog dogovora nije došlo, priča naravno izlazi u javnost. Istim kanalima kojima je i držana van očiju javnosti dok se pokušavalo doći do prihvatljivog rešenja.“

Dakle ovako: priču je u javnost iznela Cenzolovka, tekstom koji sam ja napisao. Za ovaj slučaj sam čuo od kolega, pa smo ubrzo Svetlana Božić Krainčanić i ja uspostavili direktnu komunikaciju, jer su ovakve priče upravo razlog za postojanje Cenzolovke, medija na kojem radim.

O tome da li će priča biti objavljena i kada odlučivala je, koliko je meni poznato, samo jedna osoba – Svetlana Božić Krainčanić. Mislim da je to sasvim prirodno, pošto se radilo o njenoj koži. Direktora sam pokušao da dobijem pre nego što sam pustio tekst, ali nisam uspeo, kao što sam i napisao u tekstu.

U Mašićevom tekstu se veoma zgodno zaobilazi pominjanje veoma značajnog problema: Zašto se direktor, dakle menadžer a ne novinar, na bilo koji način meša u novinarski ili urednički posao? To je samo po sebi nedopustivo u bilo kojem mediju, a pogotovo na javnom servisu

Koga, dakle, Mašić optužuje za ove žalosne zakulisne kalkulacije koje opisuje, mene ili Svetlanu Božić Krainčanić? Doživljavam to kao optužbu jer, što se mene tiče, a koliko sam razumeo takav je i njen stav, nema tu o čemu da se pregovara i nema prostora za kompromis. Šta, kao „Đura će da ti oprosti što te je tukao“? I šta znači „prihvatljivo rešenje“, da se istina sakrije od javnosti? Zašto? Takav postupak smatrao bih nečasnim i podlim.

Koliko sam razumeo, mada možda grešim jer Mašić piše tako da ga ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep, on u takvom ponašanju ne vidi ništa sporno.

Ali na kraju, sve to je manje važno. Mnogo je važnije da je odluka Srđana Mihajlovića nesumnjivo protivzakonita i da se stoga ne može ničim braniti niti pravdati. Direktor RTV je prekršio član 49 Zakona o javnom informisanju i medijima, koji kaže:

„Novinaru ne može prestati radni odnos, umanjiti se ugovorena zarada ili ugovorena naknada za rad, niti se na drugi način staviti u nepovoljniji položaj zbog toga što je u javnom glasilu objavio istinitu tvrdnju ili izneo mišljenje, kao ni zbog toga što je svoje mišljenje izneo van medija kao lični stav.“

Sloboda postavljanja novinarskih pitanja je neophodan prethodni uslov za dobijanje informacija i formiranje mišljenja, pa ako novinar ne sme biti kažnjen zbog informacija i mišljenja, još manje sme biti kažnjen zbog postavljanja pitanja.

A što se tiče „treće strane“, odlika svih profesionalnih i društveno odgovornih novinara jeste da nastoje da ustanove koja to legitimna pitanja različiti segmenti društva, uključujući tu i organizacije civilnog društva, žele da postave nosiocima javne vlasti, i da potom ta pitanja postave u njihovo ime. Još je bolje ako novinar bez uvijanja kaže odakle potiče to pitanje, jer mu tako daje na legitimitetu. Tačka.

Mašić sve ovo, uveren sam, odlično zna, pa se postavlja pitanje zašto i u čije ime pokušava da odbrani neodbranjivi postupak direktora Mihajlovića. To do kraja teksta nismo saznali. Umesto toga dobili smo samo najžalosniji krunski kvaziargument: da, avaj, od ovoga korist ima samo Aleksandar Vučić.

Kako ja vidim novinarstvo, a znam da to viđenje dele mnoge koleginice i kolege, pa i Svetlana Božić Krainčanić, nije naše da budemo protiv ili za bilo kojeg političara ili javnog funkcionera, već da javno ukažemo na njihove neprihvatljive, štetne i nezakonite postupke, ma kojoj političkoj opciji da pripadaju ili ne pripadaju. Nema tu „naših“ i „njihovih“, niti a priori dobrih i loših.

Šta mi imamo, kao profesija i kao društvo, od „dobrog“ i „našeg“ Srđana Mihajlovića, ako se on ponaša na isti način kao Aleksandar Vučić i njemu slični?

Uostalom, ako nešto dugoročno ide Vučiću u korist, onda su to tekstovi poput Mašićevog. Jer, to je pokušaj da se, zarad odbrane jednog čoveka, oblate višegodišnji napori celog kolektiva RTV, koji se trudio da stvori nešto najbliže javnom medijskom servisu što u zemlji poput Srbije uopšte može da postoji.