Džejmi Oliver ne želi da bude hipsterski kuvar

Ako kuvarski mediji budu nastavili da promovišu predusretljivog kuvara kao rok zvezdu, prizor Olivera koji se glupira sa bundevom na zemaljskoj televiziji biće prilično lep kontrapunkt

Vodim dubokoumne razgovore sa Džejmijem Oliverom o razlici između prodornosti televizije i gledanosti nečega na Jutjubu. On otvoreno govori o medijskoj industriji i upravo je upotrebio reč „platforma“. Dvaput, zapravo. Oba puta u pravilnom kontekstu.

„Petnaest godina sam se emitovao u udarnom terminu u gomili zemalja širom sveta i nikad nismo dobijali nikakve egzaktne podatke“, kaže mi on. „Oduvek smo imali kanal na Jutjubu, ali smo mislili da je to sranje i nismo ga razumeli. Radimo ga ozbiljno tek tri i po godine, iako poprilično naginjemo muškom gledalištu i uzrastu otprilike između 25 i 27 godina.“

Kao poslednja na redu da intervjuiše Olivera tokom jutarnje sesije sa novinarima, sedam s njim u separe u prizemlju Fiftina, njegovog slavnog restorana u Istočnom Londonu. Pre nego što je uopšte predstavljen, Oliver je već izdeklamovao najavu za Endrjua Mara i pozirao za komplikovanu foto sesiju sa mađarskim fotografom. „Lavli džabli“ štih sigurno neće potrajati dok ja ne dođem na red.

„Jesi li dobro? Tako mi je drago što sam te upoznao! Dakle, jesi li ti Londonka?“

Naravno da može da potraje. Ako ne računamo dubokoumni razgovor o Jutjubu, jedina razlika između Olivera koji se rukuje sa mnom i njegove labradorske televizijske ličnosti je miris afteršejva. U beloj košulji i tamnom sakou sa dva reda dugmića zakopčanih do kraja i kose još lepršave od jutarnjeg fotografisanja, Oliver je upravo ono što bi vaša baka opisala kao „vrlo uglađen dasa“.

I želi da priča o VICE-u. Istog trenutka kada je uključen diktafon, Oliver započinje razgovor za koji sam sigurna da sam ga već jednom vodila sa uzbuđenim studentom medija na nekoj kućnoj žurki.

„Televizija mrzi VICE, a vi ste opet jednako zbunjenim televizijom, u fazonu: ‘Šta je njihov problem?'“, kaže on. „To vam je prava pravcata arogancija, kao što sam siguran da ste već zapazili, ali ljudi u digitalnom svetu takođe umeju da budu jebeno arogantni jer misle da su Veliko Mudo pošto imaju priliku da dopru do pola miliona ljudi a prati ih zapravo troje — i za to uspevaju da prođu nekažnjeno.“

Ne mogu da prokljuvim je li Oliver prošao najbolju pripremu za izlazak pred medije svih vremena ili najgoru.

Ako ćemo pravo, verovatno uopšte nije morao da se priprema za VICE — kao ni za jednu drugu publikaciju sa kojom se susreo danas. Imperija Džejmija Olivera podrazumeva više od 20 televizijskih emisija emitovanih u više od 50 zemalja širom sveta, kao i Food Tube, pomenuti kanal na Jutjubu koji svakodnevno izbacuje recepte u video formatu. Zatim su tu restorani širom Velike Britanije i Australije, Kanade, Rusije, Turske i Singapura. Linija posuđa za kuvanje. Kampanje. Beskrajni niz knjiga recepata: Džejmi kod kuće, Džejmijevi obroci, Džejmijeva jela koja se spremaju za 15 minuta , Džejmi ćaska u vašoj kući dok vam sprema petominutni lagani obrok . Ne možete da izgradite globalni televizijsko-ugostiteljsko-izdavačko-maloprodajni brend a da ne poznajete svaki od njegovih sektora, uključujući medije za mlade.

„Samo mislim da je važno slušati javnost i uspostaviti odnos sa njom“, rezonuje on, sada smireno srčući espreso.

Odnos britanske javnosti sa Oliverom započeo je pre 17 godina preko Golog ručka, BBC-jeve kuvarske emisije sa ovim mladim kuvarom u sopstvenoj kuhinji, gde je spremao jela za prijatelje i porodicu nakon što bi završio svoju smenu u River Cafeu. Kližući se po gelenderima i spremajući jela u rerni u tri poteza, Oliver je upoznao Britaniju sa pršutom („italijanska verzija naše prugaste slanine“) i taljatelama iz domaće radinosti, a da usput nije mnogo pametovao.

„Goli ručak je, u svoje vreme, bio radikalan. Niko nije snimao tako“, kaže Oliver sada preda mnom, nagnuvši blago rame tako da fotograf može da mu uhvati profil. „I bio sam to ja u svom domu, nosio sam svoju odeću, slušala se moja muzika, išao sam kod svojih prijatelja, kuvao ono što sam inače kuvao kod kuće. To totalno niko nije radio pre 17 godina tako da je, kad malo bolje razmislimo, to sve već tada bilo u duhu današnjihMUNCHIES.“

Ako zanemarimo činjenicu da to tehnički nije bio njegov dom (stan u Hamersmitu koju su on i njegova današnja supruga Džuls tada delili bio je suviše mali da primi sve kamere), Oliver je potpuno u pravu. Kasnije, dok repriziram Goli ručak i gledam ga kao Mika Džegera bebećeg lica u pred-koknijevskoj fazi u njegovoj bledunjavoj drvenoj kuhinji iz devedesetih, shvatam koliko je revolucionaran bio taj njegov neposredni voditeljski stil. Prepoznajete Oliverova uputstva koja i idiot može da prati i insistiranje na jednostavnim sastojcima kao kod trendovskih kafića koji namirnice nabavljaju direktno sa farmi i brbljivih učesnika emisije Dođi mi na večeru. I da, možda čak i kod Metija Metisona i Lija Tijernana.

Emitovana samo tri sezone, emisija je od Olivera načinila prepoznatljivo ime, ustoličivši ga kao simpatiju kojom se hvališete kod mame i kao prvog u novom soju slavnih kuvara.

„Kad se Goli ručak desio, druže moj, od švorcera sam postao milioner za šest nedelja, svi smo bili u fazonu, Šta se tu tačno desilo? Postao sam velik kao — ne znam — One Direction u svetu hrane. Bila je to ludnica.“

Ranih dvehiljaditih, novootkriveno interesovanje Britanije za kuvanje kao nešto preko čega možete nekog da smuvate a ne nešto što je Dilija radila sa jajima, u međuvremenu je posustalo. Ali Oliver se razvijao. On je 2002. godine izbacioDžejmijevu kuhinju, dokumentarac koji ga prati tokom nastojanja da otvori restoran u kojem sada sedimo sa mladim kuhinjskim pripravnicima iz problematičnih okruženja i surovih životnih priča. Bio je to prvi susret javnosti sa Društveno svesnim Džejmijem i dobro je prošao.

„Samo sam imao sreće da sam imao potpunu kontrolu nad emisijama koje sam želeo da radim i da me nije maltretirala mašina. Džejmijeva kuhinja je bio zajeban dokumentarac, znaš? Gomila psovki, pravi klinci iz zeznutog kraja — bila je to sjajna emisija. S druge strane, mašina obično izbacuje mediokritetsko jebeno saharinsko sranje.“

Mnogi, međutim, verovatno misle da je mediokritetsko jebeno saharinsko sranje upravo Oliverov štih. Sa ugovorima za reklamiranje supermarketa i restoranima po kojima svuda visi britanska zastava, on je nesumnjivo glavni tok. Ne možeš iskreno da misliš kako si ga uvalio sistemu a da snimaš muzičke spotove sa Edom Širanom . Uporedite Olivera sa momcima koji propovedaju kaiseki sašimi jela u emisiji Chef’s Table i ispašće još veća vanila. I to bukvalno. Nedavna popularnost „hipsterskog kuvara“ samo je još više istakla njegovu bledunjavost.

„Ja samo mislim… Mislim da je to kao…“ Oliver zamuckuje kad ga pitam šta misli o činjenici da je hrana toliko kul danas. „Smešno je zato što nikad ranije nisam viđao toliko brada i tetovaža u svojim kuhinjama, ali mislim da je to sjajno. Proizvođači su u petoj brzini, a kuvari to koriste i podržavaju, tako da je sve zbog toga sada bolje.“

To je sumnjivo diplomatski odgovor, ali neusiljeni način na koji ga izgovara uverava me da je Oliver zaista pravi dobrica. Nadam se da sam u pravu. Ako kuvarski mediji budu nastavili da promovišu predusretljivog kuvara kao rok zvezdu, prizor Olivera koji se glupira sa bundevom na zemaljskoj televiziji biće prilično lep kontrapunkt.

A nije da on ne želi da bude žešći. Oliver je prošle godine objavio da redovno jede vegetarijansku hranu i planira da objavi bezmesni kuvar — što je prilično radikalno za čoveka čija su ciljna publika žene u menopauzi i ljudi koji slušaju plejliste akustičnih popodneva na Spotifaju. A pomalo mu je već i dosta ustajalog kuvarskog formata koji je uspostavio njegov sopstveni kanal Food Tube.

„Iako smo se razvili u raznovrsnim pravcima, i dalje ne mogu da prebolim činjenicu da smo neka vrsta vodiča za hranu — mi smo kao emisija o sklapanju modelarskih aviona. Mogli bismo da radimo gomilu rizičnih sranja, ali smo opsednuti time da navodimo ljude kako da spreme večeru“, žali se on. „Želim da uzmem osam svojih najzajebanijih herojskih kuvara, odem negde na dve nedelje i snimim nešto u fazonu Voyage of Discovery.“

U međuvremenu, ovo je ono što ljudi žele. Oni žele kuvanje u fazonu modelarskih aviona. Oliverova najnovija knjiga, Džemijeva hrana za dušu, sa veselom koricom i receptima za jaja benedikt i „izvrsni lepljivi karamel puding“, bila je bestseler. Nije bilo šanse da ne bude.

Biografija ovog kuvara jednako je umirujuća za dušu: proveo je idilično detinjstvo u ruralnom Eseksu, oženio se sa svojom ljubavlju iz detinjstva, ima decu kovrdžave kose sa imenima kao što su Petal Blosom i Badi Ber — plus još jedno na putu. Njegov Instagram je pun bezbednih jela ukusnog izgleda potpisanih greškama u kucanju tipičnim za jednog ćalca.

Ali ponekad ogoljena osnova zaista radi posao. Školski obroci , dokumentarac iz 2005. godine koji je pratio Olivera dok pokušava da unapredi kvalitet hrane u menzi u jednoj srednjoj školi u Griniču, funkcionisao je zato što nikad nije odavao utisak krstaškog pohoda liberala koji svima zavrće ruke. Bio je to samo običan momak sa prilično razumnom idejom da školskoj deci za ručak ponudi više od pomfrita i pice ili pomfrita i kobasice.

„Iako sam u to vreme bio stvarno slavan, bilo je teško“, priseća se Oliver. „Školski obroci su trajali 18 meseci i iskreno biste pomislili da će vam otvoriti vrata i reći: ‘Izvoli, uđi, Džejmi’. Neki od glavnih profesora sve vreme su mi podmetali klipove u točkove, a, iskreno, roditelji, pa čak i bake i dede, bili su veoma protivni.“

Mnogi gledaoci su takođe bili anti-Oliver, optuživši ga da je zanemario finansijske probleme državnih škola i da je iskazivao pokroviteljski stav prema porodicama sa niskim prihodima. Ali Školski obroci su ostavili traga. Kampanja „Hranite me bolje“ koja se iz svega izrodila naterala je vladu da revidira svoje smernice za ishranu po školama i izdvoji 280 miliona funti za prehrambene usluge po školama u Engleskoj. A svi znamo šta se desilo sa Ćurećim spiralama .

Iako Oliver priznaje da dokumentarci sa slavnim kuvarima u glavnoj ulozi imaju ograničeno dejstvo, društveno angažovani projekti kao oni inspirisani Školskim obrocima čini se da ga uzbuđuju mnogo više od pronalaženja brzih načina da pravite fahite. Posle nekog vremena moram da preusmerim naš razgovor sa duge digresije o njegovim naporima da preobrazi „najdeblji grad u Americi“ , a i dalje upada u verski zanos svaki put kad je u pitanju restoran Fiftin, ponosno ga opisujući kao „100 odsto dobrotvornu akciju koja uzima zajebanu decu i pretvara ih u kuvare sa Mišelinovim zvezdicama.“

Čini se da je Oliveru bilo suđeno da bude samarićanski zagovornik zdravlja. On se sa tim ne slaže.

„Ne. Jer iskreno, ja sam ti prava budala. Apsolutno ne. Nikad nisam bio politički osvešćen, uvek sam bio pomalo kreten, smejao bih se i sprdao sa svime.“

I tako se vraćamo na brendiranog Džejmija, samokritičnog pristojnog momka koji nije pročitao knjigu do kasnih tridesetih i koji će verovatno častiti prvu turu u pabu.

„Nije to zato što sam bolji od drugih, već samo zato što sam u boljoj poziciji“, objašnjava on. „Ljudi mi se prilično brzo jadaju o stvarima koje ih najviše nerviraju ili ljute.“

Stvar koja trenutno najviše nervira i ljuti Olivera je šećer. Potaknut petogodišnjacima sa pokvarenim zubima otkrivenim prošle godine u Džejmijevom dokumenteracu Šećerna groznica, lansirao je novu kampanju za porez na zašećerene napitke . Pokrenuo je elektronsku peticiju i govorio pred vladinim Odborom za zdravlje , vadeći demonstracije radi flaše fante iz papirne kese i tražeći sankcije za šećer sa pozicije „najvažnije od svega danas, jednog oca.“

Mesec dana nakon našeg intervjua, britanski ministar finansija Džordž Ozborn obelodanio je da će Budžet za 2016. godinu sadržati porez na svako piće sa količinom šećera iznad 5 grama po 100 mililitara. U postu na Instagramu posle tog saopštenja, Oliver je napisao: „Uspeli smo, ljudi!! Uspeli smo!! Šećerno ograničenje na zašećerena pića… Bitan potez koji će izazvati talasanje širom sveta…. Poslovanje ne može da se ispreči kad je u pitanju zdravlje naše dece!“

Koliko god da su nekul dupli uzvičnici i krstaški pohodi u fazonu „Hoće li neko, molim vas, da misli na decu“, teško je setiti se nekog drugog slavnog kuvara sa toliko uticaja — a kamoli strasti — koji može da izazove ovu vrstu „talasanja“ u zdravstvenoj politici vlade. Gordon Remzi pije ledeni čaj u Zapadnom Holivudu, a Rik Stajn ne bi mogao da vas ubedi da potpišete ništa više od kancelarijske rođendanske čestitke, ali zato je Oliver tu: da maltretira zvaničnike zadužene za zdravstvo u vladi i postavlja napaljene Instagram postove o tome.

Ipak, on tvrdi da je to mogao da uradi bilo ko, možda čak i neko od onih kul bradatih kuvara sa tetovažama.

„Ne radim ja ništa posebno. Radoznao sam i stalo mi je. Volim ljude. Radi se o vidljivosti. Kad vidite ta sranja, počinjete da pričate o njima.“

I kako se naša kultura ishrane sve više odmiče od čina prehranjivanja ljudi i prelazi u svet razmetljivih pomoćnih kuvara i nepojmljive #foodporn, možda nam je zaista potrebna kulinarska ličnost koja u sklopu svog posla vodi računa o tome da smo neprestano izloženi važnim pitanjima: laganom receptu za piletinu kad svrate tast i tašta, italijanskom restoranu sa razumnim cenama, vladinom projektu za rešavanje problema gojaznosti među decom.

„U svetu hrane, obično se ceni novo i kul, ali dobro spremljena predvidiva hrana je zapravo fantastična. Znate ono kad odete u restoran i želite da jelo bude spremljeno identično kao prošli put? Ne menjajte ništa, želim to isto kao prošli put. Obožavam ga tako.“

Kasnije se slikamo na stepeništu ispred restorana, izašavši na požarni izlaz kako ne bismo napravili pometnju prolazeći kroz glavnu salu za ručavanje. Oliver gleda direktno u kameru i obasjava nas dobro uvežbanim nestašnim drugarskim osmehom.

Nemoj nikad da se menjaš, Džejmi.

 Foto: Flickr / really short