Ekspres i Politika na novom zadatku: Kako skrenuti pažnju sa fantomki u Savamali

Koristeći se ustaljenim obrascem medijske manipulacije da nepodobne teme lažno predstavljaju ili ih potiskuju i prećutkuju, domaći mediji su ovih dana posvećeni izmišljanju dramatičnih afera i slučajeva sa jedinim ciljem da odvrate pažnju od događanja u Savamali

Ovdašnji mediji, sa časnim izuzecima (priznajem da sam se kolebao da li da ovo „časno“ izostavim), koji su već dali značajan doprinos tehnici manipulacije, ne posustaju sa novim prilozima.

Koristeći se ustaljenim obrascem da nepodobne teme lažno predstavljaju ili ih potiskuju i prećutkuju, oni su ovih dana posvećeni izmišljanju dramatičnih afera i slučajeva sa jedinim ciljem da odvrate pažnju od događanja u Savamali.

U toj već poslovičnoj podaničkoj uslužnosti prednjače tabloidi, ali na podastiranja dimne zavese u muzičkoj orkestraciji ružičaste televizije nisu gadljivi ni takozvani ozbiljni mediji.

Umesto da odgovore ko je i po čijem nalogu rušio i divljao usred Beograda, pokreću se novi „slučajevi“ u kojima se kao verodostojni svedoci predstavljaju poznati osuđenici.

Kada, uostalom, urednica Politike – kakve li slučajnosti! – vremenski i tematski podudarno sa epohalnim otkrićima tabloidnog istraživačkog novinarstva ponovno poteže pitanje ko koga plaća, bio bi red, makar samo srazmere radi, da odgovori na pitanje ko, koliko i za šta plaća urednika u njenoj kući

Poslednji primer takvog – naveliko reklamiranog – „istraživačkog“ novinarstva bio je intervju sa Legijom novoosnovanog časopisa Ekspres, koji je naravno smesta preuzeo i Informer (nije više važno da li su ga ponaosob ili zajednički dobili, ali je svakako važan ne samo trenutak koji je za to izabran već i ko im je omogućio razgovor sa osuđenikom).

Ma koliko se poricalo da intervju ima ikakve veze sa događanjima u Savamali, pominjanje fantomki koje su korišćene i prilikom privođenja Miloševića upućuju na drugačiji zaključak. Na to da su i prethodne vlasti koristile iste rekvizite. Pa šta?

Još je zlokobnija konstrukcija iz istog intervjua da je Milošević izručen zbog para a ne zbog obaveze prema Hagu, pravnih, državotvornih ili bilo kakvih drugih razloga.

Ako je, otuda, novac a ne državotvorni interes pokretao tadašnje upravljače, tada je jedini zaključak koji se iz takve premise može izvući da su oni bili kriminalci. Poređenje dva potpuno različita događaja, prema tome, nije slučajno.

Ono se, naprotiv, koristi da bi se poručilo (što je i činjeno sa nivoa višeg od tabloida) da oni kojima nije smetalo privođenje Miloševića sa fantomkama nemaju prava da se uzbuđuju zbog događaja neuporedivo manjeg značaja. Zbog, doduše, nepriličnog rušenja objekata koji su, uostalom, Politika to posebno naglašava, „bespravno i podignuti“.

Da ništa nije slučajno (evo najzad prilike da se saglasimo sa premijerom koji je izjavio da „ne veruje u slučajnost“) svedoči autorski tekst glavne urednice toga lista, u kojem se „medijima koje finansiraju tuđe države“ osporava ne samo kritičko mišljenje već i pravo da ga izražavaju. Zbog čega? Zbog toga što takvi mediji, kaže ona doslovno, „rado kritikuju svoju vlast, a samo iznimno svoje darodavce“. „Slažem se“, piše još ona, „da svako treba da čisti svoje dvorište, ali zar njihovi donatori nisu njihovo dvorište?“

Pošto se, kako iz ovoga proizlazi, čišćenje Savamale (da li još uvek domaćeg dvorišta) ne može prepustiti „tuđim plaćenicima“, da li to znači da je ono legitimno samo kada ga upražnjavaju „oni domaći“ –poznati, je li, kao žestoki kritičari vlasti?

Kada, uostalom, urednica Politike – kakve li slučajnosti! – vremenski i tematski podudarno sa epohalnim otkrićima tabloidnog istraživačkog novinarstva ponovno poteže pitanje ko koga plaća, bio bi red, makar samo srazmere radi, da odgovori na pitanje ko, koliko i za šta plaća urednika u njenoj kući.

Ne verujem da bi joj takva otkrića išla u prilog jer bismo iz njih saznali da je čišćenje bilo svojih bilo tuđih dvorišta mnogo isplativije kada te za takav posao iznajmljuje domaći poslodavac.