Epidemija opsednutosti brojevima: Zašto za nacionalne televizije nije bilo izbornih nepravilnosti

Nacionalni elektronski mediji, koji su glavni izvor informisanja građana Srbije, o zapaženim nepravilnostima – kao da ne postoje – ništa nisu javljali

Da nije bilo izbora u Srbiji ne bismo saznali da osim običnih i rednih, deljivih i nedeljivih, celih i razlomljenih, racionalnih i iracionalnih brojeva postoje i „besprekorni brojevi“. Izborna komisija bila je najbliža ovoj – u velikoj meri metafizičkoj kategoriji – kada je zaključila kako listi DSS–Dveri da pređe cenzus nedostaje manje od jednog procenta ili, još određenije, samo jedan glas. Da se svojski trudila da dosegne „besprekorni broj“, Komisija je potvrdila i time što je za prebrojavanje par preostalih procenata utrošila tri puta više vremena nego za prvobitnih 98 odsto.

Iako su njeni zaista zadivljujući napori da se dođe do „besprekornog broja“ zbog ponovljenih izbora na 15 biračkih mesta zamalo omanuli, od nastojanja da se dokaže ispravnost Pitagorinog učenja kako su „sve stvari samo brojevi“ nije se odustalo.

U tome je najdalje otišla već poslovično uslužna ružičasta televizija koja je nekoliko hiljada učesnika protestnog zbora posle prvog kruga izbora svela na deset puta manji broj – na nekoliko stotina.

Da se opsednutost brojevima širila kao epidemija potvrdio je i ministar unutrašnjih poslova koji je – u retkoj nepodudarnosti sa pomenutom televizijom – izjavio kako je na zboru bilo tačno 1.700 ljudi. Ministar nije objasnio kako je došao do tog broja jer se za zbor nisu kupovale ulaznice sa utisnutim brojevima niti su njegovi učesnici propuštani kroz levak da bi se tako neopozivo tačno znalo koliko ih je bilo.

Dopustivši da se najavljeni izveštaj o rezultatima izbora pretvori u monolog premijera, Javni servis je prekršio dva temeljna načela novinarstva: najpre tako što je u raspoređivanju vesti onu najvažniju premestio na začelje, ali još više time što se ogrešio o elementarno načelo profesije, prema kojem je „vest svetinja, a komentar slobodan“

Tamo, opet, gde je tako izričita apodiktičnost bila ne samo poželjna već i neophodna, ona je izostala. Kada je Javni servis najavio da će u poluvremenu utakmice Lige šampiona biti saopšteni rezultati ponovljenih izbora, očekivali smo da ćemo saznati da li je lista DSS–Dveri prešla izborni cenzus jer su zbog utvrđenih nepravilnosti na nekim biračkim mestima i neizvesnosti oko cenzusa izbori i ponovljeni.

Umesto da čujemo ono što nas je najviše zanimalo, na ekranu se pojavio premijer koji je televizijskom auditorijumu velikodušno dozvolio da zajedno s njim – kao u vreme Tita – uživa u nezaustavljivom aplauzu svojih pristalica. Kada je – zagrcnut od uzbuđenja – konačno uzeo reč, pomislili smo da ima nešto izuzetno važno da saopšti. Na primer, o tome kako je UEFA odustala od prijema Kosova.

Ali ne! Premijer je nadugačko i naširoko govorio o tome kako su – glasajući na ponovljenim izborima u još većem procentu za njegovu stranku – birači odabrali „čast i poštenje“ a ne „smicalice i laži“ protivnika, da bi tek na kraju, nekako uzgred i kao sasvim nevažno, pomenuo da je koalicija DSS–Dveri prešla cenzus.

Dopustivši da se najavljeni izveštaj o rezultatima izbora pretvori u monolog premijera, Javni servis je prekršio dva temeljna načela novinarstva: najpre tako što je u raspoređivanju vesti onu najvažniju premestio na začelje, ali još više time što se ogrešio o elementarno načelo profesije, prema kojem je „vest svetinja, a komentar slobodan“.

Iako je tako naopaki redosled trebalo da posluži drugoj svrsi, samo je osnažio već postojeći utisak da je opsednutost brojevima bilo glavno obeležje proteklih izbora. Da je i sam posvećen traženju „besprekornog broja“ premijer je potvrdio ne samo ushićenjem zbog pregršti glasova više na ponovljenim izborima već i podsećanjem da je opozicija imala samo „jedan“ prigovor i da je i taj „jedini“ bio neosnovan.

Na neki način bio je u pravu jer elektronski mediji, koji su glavni izvor informisanja građana Srbije, o zapaženim nepravilnostima – kao da ne postoje – ništa nisu javljali.

Smetnuli su, pri tome, s uma da su njihovim prećutkivanjem počinili još jednu nesmotrenost jer će se čak i najlakoverniji potrošač televizijskih vesti zapitati kako bi bilo moguće ponavljanje glasanja na nekim biračkim mestima da makar samo delimičnim uvidom u izbornu građu nije utvrđena osnovanost prigovora.