Epilog jednog medijskog linča

Šta bračni par Ognjanović ima od toga što su oboje oslobođeni optužbu da su pokrali novac namenjen (uzaludnom) lečenju njihove pokojne ćerke? Ništa. Nema te sudske odluke koja može da ih oslobodi uspomena na medijsko iživljavanje kroz koje su prošli

Sećate li se Ognjanovića? Jedno vreme su bili u svim medijima, na gotovo svim naslovnim stranama, a onda su tabloidni lešinari našli neke nove žrtve. Juče (20. septembra) ponovo su osvanuli u medijima. Ovog puta bez naslovnih strana i gromopucatelnih naslova. Pojavila se tek mala vest da su oslobođeni optužbi za proneveru novca koji je sakupljen za lečenje njihove ćerke Tijane, koja je, nažalost, preminula pre dve godine.

„Obaveštavamo vas da je nakon sprovedene istrage koja se u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu vodila protiv Nebojše i Jelene Ognjanović zbog izvršenja krivičnih dela prevare i pranja novca te detaljnog i sveobuhvatnog razmatranja rezultata istražnog postupka, Tužilaštvo donelo odluku o odustanku od daljeg krivičnog gonjenja osumnjičenih“, navodi se u saopštenju Višeg javnog tužilaštva u Beogradu: „Razlog je taj što iz dokaza koji su prikupljeni tokom istrage ne proizlazi opravdana sumnja koja je neophodna da bi optužnica bila podignuta.“

Najtačniji naslov uz vest o oslobađanju Ognjanovića dao je portal „Insajder“: „U medijima osuđeni, istraga pokazala da nisu krivi“. Naravno, maroderski deo medijske scene, onaj koji je čitavu hajku na Ognjanoviće pokrenuo, pokušava da se opere naslovima poput „Nedorečenost zakona spasla Ognjanoviće“ ili „Nevladine organizacije traže objavljivanje svih dokumenata o računima Ognjanovića“. Nevladine organizacije o kojima je reč su neke dve za koje niko nije čuo, izvesni Centar za istraživanje korupcije i Centar za otvoreni dijalog.

Prosto da se čovek zapita: koji ste, bre, vi? Ne samo pomenute NVO, nego i mediji. Ako ovde još ima imalo ostataka pravne države, onda odluke tužilaštva i suda ne bi trebalo komentarisati. U pravnoj državi njihova je zadnja. Kakvi mediji, kakve NVO, kakvi bakrači…

Sve je, dobro se sećamo, počelo od jednog tabloida koji je u vreme hajke na Ognajnoviće bio poznat po reketiranju onih za koje se proceni da imaju novca (ima o tome i pisanih i snimljenih priznanja bivših urednika i direktora). Nema dokaza da su ove dve stvari u direktnoj vezi, ali eto, tako je bilo u to vreme.

Delu javnosti bilo je nepojmljivo da su tabloidi u stanju da maltretiraju roditelje koji tek što su sahranili dete i da ih propituju gde su pare sakupljene za lečenje. Koliko se sećam, novinarka, tj. „novinarka“ koja je gurala priču trabunjala je nešto o javnom interesu i pravu građana koji su dali pare da znaju šta je s njihovim novcem. Pa su se razni pametni dosetili da preko Fejsbuka i drugih kanala traže od Ognjanovića da preusmere novac za drugu bolesnu decu. Umesto toga, Tijanini roditelji odlučili su da novac namene rekonstrukciji jedne dečje klinike i kupovini dijagnostičkih aparata. Ni to nije zadovoljilo strvinare, pa su počeli da ispituju kriterijume na osnovu kojih su Ognjanovići doneli odluku.

Meni lično, ta stvar je izgledala kristalno jasna, a i sama Jelena Ognjanović je govorila nešto slično: kako oceniti, od tolike bolesne dece, kome je novac najpotrebniji? Kako spasti jedno dete i kako odabrati koje će to dete biti, a drugu decu lišiti šanse za ozdravljenje? Umesto toga, novac su dali bolnici, kako bi se lečila sva trenutno i u buduće obolela deca.

No to je samo moj sasvim lični stav. Suština je u sledećem: postoje u životu i u društvu jako komplikovane situacije, kada nije lako doneti odluku ni zauzeti čvrst, crno-beli stav. Preteško je, zapravo, uopšte misliti i zaključivati o situaciji u kojoj su se našli Ognjanovići.

Imali su teško bolesno dete. Uz teške muke skupili su novac za lečenje. Lečenje nije uspelo. Dete im je umrlo. Novac je pripadao Tijani, a oni su ga nasledili. Zakonski, pripao je njima, da sa njim čine šta im je volja. Čitava se ta neljudska halabuka digla samo zato što je neko, ko ima moć da mu se glas daleko čuje, uzeo sebi pravo koje nema. Pravo da gura nos u račune i novčanike ljudi kojima je upravo umrlo dete.

Neko je u ovoj priči monstrum. Ili Ognjanovići, koji su, kako su ih „mediji“ optuživali, pokupili pare sa računa mrtvog deteta, ili oni koji su ih lažno optužili (i osudili) za to. Tužilaštvo je svoje reklo: ne postoji opravdana sumnja. Pažljivo čitajte: Ognjanovići nisu oslobođeni u nedostatku dokaza. Trag novca nije teško ispratiti, naročito kad sve ide preko računa. Dakle: ne postoji sumnja da su počinili ikakvo krivično delo.

Međutim, šta bračni par Ognjanović ima od toga što su oboje oslobođeni optužbi da su pokrali novac namenjen (uzaludnom) lečenju njihove pokojne ćerke? Ništa. Nema te sudske odluke koja može da ih oslobodi uspomena na medijsko iživljavanje kroz koje su prošli.

Medije koji su ih uvaljali u katran i perje mogu samo da pitam: je li bilo vredno? Jeste li se nakupili para od klikova i prodaje novina? Da niste doštampavali tiraže dok ste zarivali zube u vratove Jelene i Nebojše Ognjanovića?

Odgovor na sva ova pitanja je: naravno da ne. Čemu onda sve ovo, lažne kolege, zapitate li se ikad?