Fenomen Lazanski: Gde god sam bio, svud sam poginuo

Komšiluk iz oficirskih zgrada u Ulici Džona Kenedija na Novom Beogradu odmah je primetio da imaju novog suseda, kada se prve godine devedesetih na jednom od sandučića u hodniku zgrade pojavio ćirilični natpis „Lazanski“. Svi ostali natpisi još su bili na latinici, a ovaj je nekako bo oči ćiriličnim krasnopisom, nalik, kunu se i danas, onom iz Miroslavljevog jevanđelja

To što je komšija tek pristigao iz Zagreba izabrao krasnopisnu ćirilicu za poštansko sanduče u vreme kada su se oficiri JNA & ostatak novobeogradskih Srba još prinudno odvikavali od latinice, bio je jasan znak: „Lazanski je u gradu“.

Čisti Slovenac po ocu i potomak ratnika sa Solunskog fronta po majci, mnogo godina kasnije, od gostioničara iz Bele Crkve kupio je vojni maslinasti džip iz 1944. godine. Džip je poticao iz Normandije, a dodeljen je Jugoslovenskoj narodnoj armiji kao tehnička pomoć posle Drugog svetskog rata. Belocrkvanski gostioničar pazario ga je na nekom otpadu i iznajmljivao filmadžijama. „Glumio“ je u nekoliko scena „Užičke republike“, spektakularno sleteo sa mosta u ‘ladnu Moravu, ali je na kraju završio kao atrakcija parkinga ispred zgrade „Politike“.

Kada bi taj zamaskirani džip, jedini takav u Srbiji, ugledali negde na auto-stradama Beograda, opet je svima bila jasno: „Lazanski je u gradu“.

Bio je 29. novembar prošle godine, Pink je pola dana emitovao specijalnu emisiju „Rušenje Vučića: poslednji čin“, svaki srpski analitičar opšte prakse koji drži do sebe isključio je mobilni telefon kako ga kojim slučajem ne bi „priveli“ u taj „orsonvelsovski“ TV šou.

Neki su izmišljali da imaju druga unapred zakazana snimanja, pojedini se kleli da su kilometrima udaljeni od Beograda i nema šanse da stignu da uživo objasne nešto što je bilo parodičnije od Montija Pajtona – kako se u zemlji upravo odvija državni udar.

I onda se – j… ga – u svojoj stalnoj težnji da svima pokaže kako je „Lazanski u gradu“, u Pinkovom studiju kroz koji su protrčavali raznorazni likovi upravo dignuti sa nedeljnog ručka pojavio Miroslav Lazanski u karakterističnoj pozi: „Nemam pojma šta mi je ovo trebalo u životu, ali ajd da pokušam“.

Ona napadno-napredna voditeljka pitala ga je o okolnosti da je osoba pod inicijalima S. M. uhapšena jer se više puta motala oko kućne adrese premijera Vučića.

„To je jako zanimljivo! Probajte jednom neovlašćeno da uđete u Dauning strit broj10 u Londonu, gde je rezidencija britanskog premijera, pa da vidite šta će vam se desiti. Ili, neka proba neko da uđe u park Bele kuće… Ako je išao više puta, sigurno nije slučajnost ili je ljubitelj arhitekture kuće u kojoj stanuje premijer, pa možda sebi planira da napravi nešto slično…“, objašnjavao je Lazanski svojim prepoznatljivim stilom tog 29. novembra, kao svetski čovek, da gde ima dima, ima i Bele kuće. Uključujući i Dauning strit broj 10.

Misteriozni S. M. u međuvremenu je pušten iz pritvora bez ikakvih sumnji i niko živi ga više ne pominje kao „keca iz rukava“ državnog udara. Ali se Lazanski pominje kao „kec iz rukava“ premijera – isti oni tabloidi čiji je svojeručni autorski triler pokušavao da razjasni u studiju Pinka zalutavši među čudnu skupinu analitičara svega nepostojećeg, doznali su ovih dana ekskluzivu – ako misteriozni B. G. ipak bude smenjen sa mesta ministra odbrane pre raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora, zameniće ga M. L., tek da široke narodne mase ne napusti onaj večiti dvadesetpetogodišnji utisak – „Lazanski je u gradu“.

Ta neka potreba da finim egzibicionizmom svima staviš do znanja kako je taj neki „Lazanski u gradu“, stvorila je od Lazanskog Miroslava, Miroslava Lazanskog.

Za koga i bez najavljenog imenovanja na funkciju koja mu po prirodi stvari pripada, makar pola Srbije misli da je ministar vojni. I da tu odgovornu funkciju obavlja još od kralja Milana. A ako ne od Milana, onda makar od pamtiveka.

„Lazanski! Kako da ga ne znam! Ako nije ministar vojni, garantovano je načelnik Generalštaba. Samo da si mu video džipa!“, reći će vam prosečan Srbin u pogledu večitog utiska koji ga prati vekovima unazad.

Tako da bi se srednjeobavešteni Srbin mogao opkladiti kako je Lazanski bio specijalni izveštač iz svih oružanih sukoba srednjeg intenziteta od Prvog srpskog ustanka naovamo, a garantovano je 1903. godine bio jedan od aktera specijalne emisije „Rušenje Obrenovića: poslednji čin“. Gde je ponosno rekao: „Pa probajte da uđete u Belu kuću ili Dauning strit broj 10 i ubijete ukućane! Možda Apis sebi planira da napravi isti enterijer.“

E sad, što ona druga polovina Srbije smatra da je Lazanski jedan običan idiot, nikako nije uvredljivo, mada izgleda. Misli se, zapravo, na izraz „fah-idiot“, uobičajenu reč koju je Gete institut proglasio naj-frazom 2006. godine. Tada su napisali: „Gospođa koja je ovu reč nominovala rekla je da bi to moglo biti nezgrapno prevedeno kao ‘budala sopstvenog predmeta’, ali je pritom naglasila da pojam ‘jednosmerni specijalista’ ne opisuje sasvim tačno značenje, jer se nijedan stručnjak ne bi smeo nazvati idiotom, a ‘jednosmerni stručnjak’ je neko ko mnogo zna samo o određenom uskom predmetu. I ‘fah-idiot’ takođe mnogo zna o svom predmetu, no razlika između ‘stručnjaka’ i ‘fah-idiota’ je u tome što će jedan specijalista na nekom području i dalje pratiti informacije kao i sve što se događa oko njega na univerzalnom planu, a ‘fah-idiot’ jednostavno ne, ili pak ne više.“

Lazanskom, zapravo, ni najveći neprijatelj nikad nije osporavao da je „fah-idiot“ za vojna pitanja. To što bi verovatno za 20 minuta uspeo da sklopi i rasklopiprotivraketni sistem S-300 i što je preživeo više ratišta nego kuvar u Legiji stranaca jeste nešto što se smatra njegovim neospornim kvalitetom. Kada bi na tom polju hteli da ga iznerviraju, „neprijateljska živa sila“ uglavnom bi se javljala u žive emisije sa predviđenim uključenjem gledalaca.

„Dobro veče, želeo bih puno da pozdravim gospodina Drecuna. Veoma cenim njegov rad“, smišljali su mu razne „lajv“ pakosti, računajući da ako ne možeš da pobediš Lazanskog u detaljnom poznavanju, recimo, protivvazdušne odbrane Savezne Demokratske Republike Etiopije, pomešaj ga sa Milovanom Drecunom. A svakom Miroslavu Lazanskom biva veoma neprijatno kada gledaocu mora da kaže: „Moje ime je Lazanski. Miroslav Lazanski. Drecun je onaj drugi.“

Dobro, ima i onih koji su se javljali u žive emisije u kojima je gostovao Milovan Drecun i pozdravljali Miroslava Lazanskog, ali, kažu očevici, ovaj to nije shvatao nimalo lično, jer svakom Milovanu Drecunu prija da ga pomešaju sa Lazanskim. Jedino mu ne prija kada od tolikih Drecuna u Srpskoj naprednoj stranci, počne da se priča o novom ministru vojnom, prezimena Lazanski. Koji, pritom, nije član SNS-a, već samo ponekad deluje kao dopisni član te skupine. Valjda zato što nije isključio mobilni baš u vreme kada je misteriozni S. M. obigravao oko srpskog Dauning strita.

To što Lazanski, za razliku od Gašić Bratislava, precizno razlikuje tenk od kamiona-smećara, nije jedini njegov kvalitet za ministra vojnog. Razume se, kažu, i usuptilniji pristup osobama ženskog pola, koje su onom prethodnom došle glave. I to ne samo zbog stereotipa da „žene vole oficire“. Ili makar oficire bez čina, poput Lazanskog.

Mada nikako nije logično da vojni stručnjak, ratni izveštač i nosilac imidža „gde god sam bio, svud sam poginuo“ aktivno učestvuje u izborima gde pobednica na kraju obavezno kaže da će se zalagati za „mir u svetu“, Lazanski je valjda jedini ratnik koji je „mir u svetu“ apsolvirao kao dugogodišnji član žirija izbora za mis.

On se brani da se tog odgovornog posla prihvatio zbog medijske blokade koju je imao devedesetih na državnoj televiziji, pa kada ga je Vesna Jugović pozvala da u direktnom RTS prenosu bude predsednik žirija za najlepšu Jugoslovenku, prihvatio je ko iz topa. Nije jedino rekao tačne performanse topa, ali to u tom slučaju nije bilo ni bitno.

Taj medijski motiv ne bi trebalo potceniti – pre koju godinu u „Teškoj reči“ pred premijerom Vučićem podržao je Olju Bećković, rekavši kako ga je ona jedina zvala u „Utisak nedelje“ dok je, ko i devedesetih, bio u medijskoj blokadi dvehiljaditih.

Mada je jedan njegov nastup u „Utisku“ zapravo bio prekopiran slučaj Bratislava Gašića.

„Gospodine Lazanski, vas je očigledno vreme pregazilo…“, rekla mu je svojevremeno u „Utisku“ Biljana Srbljanović, dok je sa njim debatovala o raznim pitanjima rata u ex-SFRJ.

Reći Lazanskom da ga je vreme pregazilo, fakat, gore je nego reći mu da ga je, recimo, upravo pregazio brzi voz koji je umesto mašinovođe vozio Milovan Drecun. Pa se malo promeškoljio na tvrdoj stolici pokojnog Oljinog studija, te džentlmenski uzvratio.

„Vas je, gospođo Srbljanović, pregazilo nešto drugo, ali neću da ulazim u detalje“, rekao je Lazanski.

Biljana se, naravno, naljutila zbog te, kako je smatrala, seksističke prozivke usred njenog braka sa malko starijim francuskim diplomatom. Nasuprot Gašiću, koji se izvinio tek kada ga je pozvao premijer Vučić i rekao mu u stanju blažeg nervnog sloma „da mu se ne pojavljuje na oči“, Lazanski se izvinio odmah. Rekao je:

„Evo, izvinjavam se i vama i Francuskoj!“, poentirao je bolje od Gašića.

To što u TV nastupima deluje samouvereno, pa je pre neki dan razbucao prisutne u debatnoj emisiji Hrvatske televizije, takođe ga razlikuje od Gašića koga je u svakoj debatnoj emisiji uspeo da razbuca čak i kamerman.

Doduše, sa Lazanskim je teško debatovati jer uvek izvuče neki podatak koga nema ni na Vikipediji. Ali ga garantovano ima u tajnim planovima NATO-a ili poverljivim spisima CIA.

„Treći svetski rat će početi vrlo brzo, preciznije rečeno, u četvrtak“, izjavio je Lazanski pred Novu godinu za ruske medije, koji su o tome obavestili svetsku javnost. Kleo se da je u holu jednog hotela u Beču naleteo na visoke oficire NATO-a. Oni su mu bili okrenuti leđima, nesvesni da ih prisluškuje. Nažalost, nije čuo sve, već samo ključni fragment.

„Treći svetski rat počinje u četvrtak, a vi znate koji četvrtak“, rekao je neimenovani natovski general, a preneo Lazanski sa susednog stola.

Jedini inteligentniji skup ljudi koji nije pomislio da je u pitanju neka vest sa Njuz.neta ili kakvog sličnog sajta, bio je valjda kolegijum Nedeljnika. „Ljudi, pa nama novina izlazi u četvrtak“ – rekao je, kako saznajemo, Veljko Lalić, dok ostali misle da je u pitanju ili Njuz ili reklama za novu knjigu Lazanskog koja će se zvati, naravno: „Treći svetski rat počinje u četvrtak“. Ruku na srce, odličan naslov. I kao i ceo život Miroslava Lazanskog – odlična reklama.

E sad, da li će u trenutku Trećeg svetskog rata, jednog četvrtka, ministar odbrane biti baš Lazanski, ne zna niko živi.

Mada bi trebalo pitati onog Miroslava Lazanskog. Taj sve zna.

 Ilustracija: Nedeljnik