Glavna urednica Politike Ljiljana Smajlović: Novac diktira medijsku scenu Srbije

Urednica Politike Ljiljana Smajlović, govorila je o medijskoj sceni kroz različite periode tranzicije Srbije, počev od devedesetih do danas. – “NIN je nacionalna ustanova koje više nema! “

Ljiljana Smajlović, urednica lista Politika, tokom karijere, zauzimala je veliki broj pozicija u medijima. Nalazi se na mestu predsednice UNS-a i Upravnog odbora Saveta za štampu. Bila je nominovana za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, radila kao dopisnik iz Brisela i urednik političke rubrike sarajevskog Oslobođenja. U svojoj biografiji zabeležila je i nagradu UNS-a ,,Dimitrije Davidović”, za 2007. godinu. Iako često hvaljena zbog uspeha koje je postizala tokom života, neretko je i osuđivana od strane javnosti za oscilacije u političkom mišljenju i karakterisana kao politički kameleon. O svojim iskustvima u svetu novinarstva, govorila je za portal ,,Beogradska Nedelja”.

Veliki broj položaja ste prošli u medijima. Koji od njih je imao najveći značaj za unapređivanje novinarstva kao profesije?

Ja sam predsednica UNS-a i predsednica Upravnog odbora Saveta za štampu i član Komisije Vlade Srbije za razmatranje činjenica u istragama o ubistvima novinara u Srbiji, jer sam bila bliska saradnica Slavka Ćuruvije. Sad nije bitno što sam predsednik UNS-a, sad su mnogo slobodnija vremena, ali 2009., kad je trebalo boriti se da se ne usvoji Zakon o javnom informisanju, onaj antievrospki, antiustavni, koji je ipak usvojen, bilo je strašno važno da postoji jedno udruženje koje se tome protivi javno. Mislim da smo, ne samo spasili čast profesije, nego je to tad bilo strašno važno. Ali se ništa ne može porediti sa položajem glavnog urednika Politike. To je nešto najvažnije što se može raditi u srpskom novinarstvu, po mom mišljenju.

Kada govorimo o UNS-u, koja novinarska norma je najmanje poštovana kod nas?

Kod nas se ne poštuje to da se čuje druga strana. Ne proveravaju se činjenice. Svojoj strani se veruje, a suprotna se nipodaštava. NIN je intervjisao Sašu Jankovića na sedamnaest strana i pitali su sve što je ikad moglo da se pita Sašu Jankovića, a jedino što ga nisu pitali niti jedno jedino pitanje koje ima ta porodica mrtvog mladića. To je parodija novinarstva, to je stvarno farsa. Te novine su reklamirale taj broj, a kad je ta porodica zatražila da se makar njihovo pismo objavi, oni su to odbili. Tu ne da nema provere činjenica i konsultovanja još nekoga, nego tu ima i odbijanja da se postfaktum objavi drugo mišljenje i to u nekad najuglednijim novinama.

Zašto još uvek nemamo regulisano pitanje vlasništva medija u praksi?

Evo Politika je dobar primer. To su neke firme kojima smo dozvolili, jer nam je to rekao Brisel, da mogu reći: ,,Kad u  Evropi mogu offshore kompanije da budu vlasnici medija, onda to i kod nas mogu biti. Vlasnik polovine Politike je taj neki East Media Holdings, ali on koristi neko sanduče u Moskvi. Ja nemam načina da saznam da li je neko negde nekome prodao taj EMH. On je i dalje kupac polovine Politike, ali ja ne znam da li je kompanija postala već deo nekog petog. Ona je mogla da postane kompanija čiji je direktor – direktor CIA, a da ja to čak i ne znam.To su evropski zakoni, mi smo ih usvojili, a po njima vi ne znate ko vam je krajnji vlasnik.

Koliko su se promenili listovi u kojima ste pisali?

NIN je odličan primer. Kada sam ja radila u NIN-u to je bio jedan mali list u društvenom vlasništvu. Nas tridesetak je, kao u samoupravljanju, vodilo NIN. Pojma s biznisom nismo imali. Ništa o marketingu nismo znali. Imali smo jednog direktora koji je bio fini čovek, ali koji je bio izbeglica iz Bosne i uopšte nije imao poznanstva. Imali smo odličan tiraž, to je bilo nekih devetnaest hiljada primeraka. Mi smo isplaćivali plate od kojih se moglo živeti, ne naročio dobro, ali to su bile pristojne plate, od kojih se moglo pristojno živeti. Onda je Boris Tadić odlučio da privatizuje NIN, odnosno da proda Ringijeru, jer je hteo da promeni uređivačku politiku NIN-a. To je bila nacionalna ustanova koje više nema. Ona se i dalje zove NIN, to i dalje izlazi, ali nema  uticaj, ni tiraž, ni ništa. To je preuzela jedna velika kuća koja je rekla: ,,Sad ćete vi da profitirate od naše mreže, od našeg marketinga, od naše prodaje i uticaja” i oni su to srozali ni na šta i NIN više ne postoji. To je ono što se ja borim da se ne desi sa Politikom.

S obzirom na to da je Teleprompter preneo Vašu izjavu da Vučić nije cenzor i da Vi možete biti živi dokaz tome, a s druge strane UNS, na čijem čelu se nalazite, često nalazi razne oblike cenzure, govorimo li o paradoksu? Kako je to moguće?

To je iz intervjua Olje Bećković za NIN. Ja sam ustvari rekla: ,,Kad bi hteo, Aleksandar Vučić bi mogao da pokazuje moju sliku i da kaže – Evo dokaza da ja nisam cenzor!“, zato što po mom mišljenju Politika je list koji predstavlja dokaz da se mogu izdavati slobodne novine u Srbiji. Kontekst mog razgovora sa Oljom je polušaljiv. Ja sam zapravo rekla da treba da budem zahvalna Aleksandru Vučiću što se ne služi sa mnom više, jer kad bi hteo mogao bi da kaže: ,,Molim Vas, ajde da otvorimo Politiku, pa da vidimo taj list koji je do pola u državnom vlasništvu, gde je dokaz da sam ja cenzor?“.

Ja apsolutno stojim iza svojih reči, ali znate kako to može zvučati kada izvučete neku rečenicu iz konteksta. Ova moja rečenica se odnosi na list Politiku. Vrlo sam kritički nastrojena prema ovom pokušaju, recimo, novijeg Saveta za borbu protiv korupcije da predstavi kako, eto, Politika za njihov ukus dobija previše novaca za objavljivanje tendera iz ministarstva. Mislim da je to potreba da se dokazuje da postoji cenzura i diktatura, a pošto sadržaj Politike ne može da posluži toj svrsi i ne može da dokaže tu tezu, onda se ide jednim zaobilaznim putem, pa je gospođa Miroslava Milenović, prošlom broju NIN-a, rekla: ,,A zašto oni u Politici objavljuju oglase? Što ne objave u Službenom Glasniku?“. Ti tenderi, koji se objavljuju u Politici, te objave, ti pozivi na prodaju itd., to je jedno od osnovnih načina borbe protiv korupcije, to je ta transparentnost, da država u štampanom mediju sa nacionalnom pokrivenošću kaže šta prodaje i šta kupuje, kako bi to bilo dospupno.

Kada bi sutra Vučić, vlada, ko god, rekao: ,,Od sad više ne objavljujemo u dnevnim novinama tendere“, pa to bi vriska nastala. Svi bi rekli: ,,Evo ih prevaranti, sakriće od građana!“, tako da mislim da je to do te mere zlonamerno, pokušaj da se kaže – Pa dobro, Politika, ali imaju puno para, dobijaju od države za oglašavanje tih tendera. Pa gde bi to trebalo da se objavljuje? U Danasu, koji ima 5000 tiraž? Ili u Politici koja se prodaje u celoj zemlji? Tako da mislim da Politika kvari sreću ljudima koji žele da su oni borci protiv diktature i koji žele da dokažu da je tolika cenzura da kad oni ne bi uneli malo slobode bila bi katastrofa.

Kako se današnja scena može opisati po pitanju nezavisnosti i slobode govora?

Vlast Aleksandra Vučića je vrlo snažna vlast. On je izuzetno snažan lider i ima veliku moć. Plaše ga se mnogi novinari i oni koji su mu protivnici politički, ali i neki koji mu nisu čak ni protivnici. Potpuno je jasno da on može da učini da svako promeni svoju odluku. Znate kad on kaže: ,,Povećaćemo plate, šta god kaže MMF“, to je stvarno tačno. On može da donese odluku da poveća plate i da mu ne pruži naročiti otpor ni skupština ni njegova stranka. On ima veliku političku i ličnu moć, jer ima taj ogromni autoritet. Kod nas se dobija velika moć kad vas zapadni lideri prepoznaju kao svog favorizovanog sagovornika. On je trenutno privilegovani sagovornik zapadnih lidera.

Pre pada Mioševića kad izađete da kupite novine, imalo je puno opozicionih novina, elektornskih medija, jedino je RTS ostao stvarno uz Miloševića, prelistavajući novine u kafiću imate čitav spektar političkih mišljenja u Srbiji. Znači za vreme živog diktatora Miloševića i balkanskog kasapina. Posle toga se to više nije dešavalo.  Vi ste mogli otprilike da otkrijete šta govore ljudi u skupštini, šta govore opozicioni lideri, šta govori poneki NGO, ali je prevlast mišljenja bila pretežna od strane vladajućih stranaka. Recimo, Radikali nisu imali gotovo nikakvog pristupa medijima. U ovom razdoblju dok se nisu vratili na vlast ljudi iz SNS-a itd, to je bilo manje-više jedno mrtvo more u kom si mogao da pročitaš šta mislimo mi koji smo delili politička uverenja stranaka koje su bile na vlasti.

Stvarno je Pečat bio jedini opozicioni list za vreme Tadića, a sada ja ipak mislim da se može razabrati. Vreme je otvoreno opozicioni list, mislim da je i NIN list sa izrazitim simpatijama prema opoziciji. Za mene je raznovrsnost izbora bitna, sloboda mišljenja je glavni kriterijum. Ja ne mogu da tražim da se novinari nikoga ne plaše, ali imam pravo barem da tražim da kad kupim novine mogu sve da saznam o toj zemlji i čujem čitav raspon političkih mišljenja, a to je sad moguće po mom mišljenju.

Ako kupite nekoliko dnevnih novina, znaćete kako se misli u Srbiji. Za mene je ta raznovrsnost, koja je nedostajala poslednjih godina, važan kriterijum. Važno je da može da se kritikuje vlast, da ljudi iz opozicije mogu da kažu šta žele. To je vrlo bitno, jer doprinosi nekom osećanju slobode.

Ima li danas više kritičkih medija, nego za vreme Tadića baš zbog toga što je Tadić imao veću podršku u odnosu na Vučića ili se radi o nečemu sasvim drugom?

Da, apsolutno. Osim toga, nije bilo stranih para da se stimuliše. Nisu dolazili Amerikanci i govorili – Dajte da napravimo tri portala koji će da razbiju Tadićevu vlast. Jedino je Verica Barać nešto istražila. Njen izveštaj da je Tadićeva vlast davala stotine hiljada evra Blicu samo da lepo piše o političarima na vlasti – to je najveći istraživački pothvat u vreme Tadića. Ali sada, pošto po mom mišljenju se Vučić čini suviše jakim liderom za mnoge zapadnjake, oni bi voleli da ga svedu na neku meru.

Zapad je počeo ponovo da daje novac BIRNS, CINS, KRIK itd. To je kao za vreme Miloševića, pojave se strane pare i ko god hoće nešto da radi protiv Miloševića biće finansiran. Ja sam radila za IREX, bila sam konsultant američke nevladine organizacije za pomoć medijima. U poslednjoj fazi Miloševićeve vlasti, ko god je hteo da bude protiv njega, IREX mu je pomagao. A onda je odjednom presahla pomoć, jer su došli ljudi koji su se sviđali Zapadu i oni nisu nalazili nikakvu potrebu da pomažu, jer su svi mediji podržavali te stranke, zašto bi oni finansirali medije.

Dakle, zapravo Zapad diktira medijsku scenu u Srbiji?

Ne diktira Zapad, već novac.

Ali novac se nalazi u posedu Zapada, Zapad isplaćuje naše medije, zar ne?

Upravo tako. Ali sad su se i Rusi umešali. Sad su doveli taj Sputnjik i sad stvar počinje malo da se niveliše. Ako postoje zapadne pare da se istražuje nešto protiv vlasti, onda treba da vam bude jasno da Zapad nije rekao: ,,Čekaj da pomognemo raznovrsnost u srpskom novinarstvu“, nego zato što je neko rekao: ,,Pa ajde da malo zagorčamo život ovom Vučiću, on je previše samozadovoljan“.

 Foto: Medija centar Beograd