Hajka na umetnike

U Srbiji je u toku očigledna populistička kampanja protiv umetnika. Gladnom i osiromašenom narodu bacaju se, umesto plata, penzija i efikasnih institucija, mamci u vidu naslova „Ukidaju se nacionalne penzije”, uz prateće fotografije raspevanih estradnih umetnika. Ovakvi tekstovi lažni su, škodljivi i tendenciozni po toliko osnova da bi to teško stalo u jedan novinski tekst, ali da pokušamo.

Pre svega takozvane nacionalne penzije nisu penzije, već dodatak za istaknutog umetnika. Zašto su ovaj dodatak, uz mnoge istaknute umetnike, dobile i ličnosti iz estrade, novinarstva i profesija koje sa umetnošću nemaju mnogo veze, svakako nije krivica onih koji jesu zaslužni umetnici. Ilustrovati tekst o dodacima za istaknute umetnike fotografijom raspevanog Miroslava Ilića i drugih pevača, predstavlja samo nastavak huškanja javnosti na sve ljude koji se bave umetnošću. Treba znati, takođe, da je pomenutih 50.000 dinara 2007. godine vredelo više od 600 evra, a sada vredi oko 400. Dakle, ova suma je već smanjena najmanje 30 odsto i svakoga dana smanjuje se sve više. Tvrdnja populističkih novinara da je većina dobitnika ovog dodatka odlično finansijski zbrinuta potpuna je besmislica. Naprotiv, istina je sasvim suprotna. Većina dobitnika ovog priznanja ne samo da u ovom trenutku ima bedne penzije, već su i čitavog života, kao umetnici, jedva sastavljali kraj s krajem.

Da je na delu tendenciozna hajka na umetnike i pokušaj da se svi umetnici proglase za nepodobne, dokazuje i činjenica da niko ne stavlja u pitanje isti takav, pa i znatno veći, dodatak koji dobijaju neke druge profesije, na primer sportisti, akademici i drugi. Ta suma nikoga ne žulja, ali zbog sume odvojene za umetnike država će izgleda da propadne. Sa stranica novina zaslepljuju nas veliki naslovi da je vreme da počne da se štedi na kulturi. Usred groteske u kojoj smo se našli, ova tvrdnja je, na neki morbidan način, pomalo i smešna, jer svi znamo da ako se na nečemu u ovoj zemlji oduvek štedelo onda je to bila kultura.

U praksi radi se o jednom sistemu koji se, kad su umetnici u pitanju i njihova gola egzistencija, ne drži ni jednog jedinog dogovora i obećanja. Isto ovako kao što su pojedine proglasili istaknutim umetnicima, ljudima koji daju poseban doprinos nacionalnoj kulturi, a danas ih proglašavaju lopovima i secikesama, na isti taj način se recimo grad Beograd obavezao da će isplaćivati doprinose za zdravstveno, socijalno i penzijsko osiguranje slobodnim umetnicima. Pa to ne čini, ili ne čini redovno. Zbog ovog nemara gradskih institucija prema samostalnim umetnicima, dešava se da su ovi umetnici pod stalnom pretnjom poreskih organa, jer grad pravi dugove, na ove dugove se zaračunavaju enormne kamate, a poreske službe za te kamate ne terete grad, već umetnike. Iz kafkijanskog kruga nema izlaza. Niko neće otići da pleni imovinu Skupštini grada Beograda, stvarnom dužniku, već koverte s pretnjama stižu umetnicima.

Da je ovoj vlasti dogorelo do nokata kad su finansije u pitanju, to je jasno. I da već sada rade na svojoj sirotinjskoj kampanji na ovaj, blago rečeno, neoriginalni način – i to je, takođe, jasno. Jer zna se da je takozvanom malom čoveku i omiljenom glasaču najveći neprijatelj oduvek bio onaj učeni, onaj što nema pametnija posla nego da piše knjige, a o moralu glumica u našem narodu se odvajkada znalo šta treba misliti. I zato, ako već ne možete da sačekate da preostali umetnici odumru prirodnom smrću u bedi i nemaštini, zašto ne biste lepo išli do kraja i otvorili jednu gladijatorsku arenu na Kalemegdanu, stavili u nju gladnog tigra iz obližnjeg zoo-vrta, ubacili nekoliko umetnika, i pozvali penzionere da uz kokice i pivo, koje bi im neki od resornih ministara lično delio, odgledaju ovu predstavu nedeljom pre podne?