I dogodine na ćirilici

Kako smo naljutili latiničnu konkurenciju i zašto „Politika” ima neprijatelje kakve je i zaslužila

Opet smo na sebe navukli gnev beogradske čaršije, kao kad se onomad borkinje za ženska prava okomiše na novinarku „Politike” Katarinu Đorđević što je bez njihove dozvole brinula o niskom natalitetu Srba. Čitalac će se možda setiti da je, kao za pakost srpskim feministkinjama, malo kasnije stigla vest da je, zbog niskog nataliteta u Skandinaviji, na časovima seksualnog obrazovanja u tamošnjim školama fokus s kontracepcije pomeren na rađanje. U redovima borkinja na to – muk, ni traga moralnoj panici kakvu je izazvala Katarina Đorđević. Briga za priraštaj valjda samo u „Politici” i kod Srba miriše na nacionalizam – ma šta nacionalizam, „čist fašizam”, što reče Biljana Srbljanović. A kod Danaca je okej.

E, „drugosrbijance” je ovog puta rasrdila briga za ćirilicu. Sve je počelo tako što je ovdašnje udruženje izdavača, po uzoru na Hrvatsku, zatražilo od Vlade Srbije da pomogne štampu skidajući PDV s deset na pet posto. Tu ne bi podela, svi se složismo, a neki se prisetiše i francuskog primera, gde je štampa potpuno oslobođena tog poreza. U Parizu su parama iz budžeta 2008. počeli da podstiču mlade Francuze da čitaju novine – bilo koje – i da adolescentima besplatno kući dostavljaju list koji izaberu.

Francuzi inače biju tešku i neravnopravnu bitku za francuski jezik, koji na globalnom planu uzmiče pred engleskim. Kod nas ćirilica uzmiče pred latinicom, pa se ćirilični izdavači ponadaše da će i država Srbija naći neki svoj interes da se ćirilica podrži. Možda se tako i očuva tradicija da deca nauče da čitaju iz „Politike”, kao što se moja generacija učila. Boris Tadić se svojevremeno malo više umešao u uređivanje „Politike” nego što je smeo, ali je barem našao odličan izgovor: iz „Politike” je naučio da čita pa je iz njega progovorio čitalac.  (Doduše, na memorandumu Predsednika Republike.)

Teško se u stvari setiti nečeg manje kontroverznog od sugestije državi da se malo više pobrine o ćiriličnom pismu i novinama. Čak i da je posredi samo komedijant slučaj, opet je činjenica da na ćirilici kod nas izlaze mahom ugledni, pristojni i profesionalni listovi i da je među lokalnim medijima, koji su i danas u Srbiji najugroženiji, mnogo ćiriličnih listova s dugom i časnom tradicijom.

No, ne lezi vraže, cele prošle sedmice tukli su novinski topovi po našoj inicijativi, jarošću koja mi se ne čini odglumljenom već iskrenom. Prvi je nerve izgubio predvidljivi Svetislav Basara („Ćirilični PDV”, „Danas”, 12. juni), zatim se u „Blicu” oglasio Dragoljub Žarković („Ćirilična profesija”, 15. juni), da bi se 18. juna, opet u „Danasu”, javili Basara i Draža Petrović („Ćirilični PDV 2” i „Ćirilični vazduplohov”). U petak, 19. juna, opet je bio red na Basaru („Slovo ubija”), naravno opet u „Danasu”.

Što bi rekli u onom crnogorskom vicu, ne žalim se, ne prodajem ništa, no se hvalim. „Politika” zaista ima neprijatelje koje je zaslužila. „Volimo ga zbog neprijatelja koje je stekao”, rekoše kada su kandidovali jednog bivšeg američkog predsednika.

Ovi što ih je iznervirala inicijativa „Politike” i „Večernjih novosti” labavo pripadaju jednom krugu koji se neumorno ruga primitivnim i koristoljubivim „patrijotama”, dok istovremeno traži da njihovo rodoljublje niko ne preispituje. Neretko traže i da se zabrani politička upotreba reči „izdaja”. U ovom slučaju se grade kao da strahuju dakakvi nacionalisti ne profitiraju na nedužnoj ćirilici. Njihovoj je skupini još davno prešlo u naviku da ljude olako optužuju za ratno ili drugo profiterstvo, tražeći u tome osnove svoje tobožnje moralnu nadmoći – koja se, ako je ikada i postojala, davno istopila. I dok je „Politika” kao ratni profiter pod čudnim okolnostima i za živog Miloševića izgubila neboder u centru Beograda, dotle su osnivači njihovih antiratnih medija, valjda pametnim ulaganjem novca koji su dobijali od donatora dok su se borili protiv mrskog diktatorskog režima, stekli kvadratne metre poslovnog prostora na Vračaru.

Iz tog smo kruga dobili i mudrosti tipa da „treba priznati realnost”, da je zapadna lopta uvek „u našem dvorištu”, da nam umesto emocije treba cost/benefit analiza, da smo primitivni i zaostali. Oni su valjda ta elita čijoj se podršci nadaju naši lideri. Njihovi urednici tvrde da NATO nije bombardovao „nijednu normalnu državu”. Nekad se i međusobno tuku, pa oni koje finansira Cane pljuju po onima koje finansira Mišković, ali zajedničko im je to da u njihovim medijima nema kritike vladara sveta, najmoćnijih država i najmoćnijih vojnih saveza. Rekla bih da u „Politici” ima više kritike države i vlasti koja je vlasnik polovine lista, nego što u drugosrbijanskoj konkurenciji ima kritike bilo koga od njihovih finansijera, sponzora ili dalekih političkih patrona. Ma njima je i Asanž sumnjiv.

Nipošto ne isključujem mogućnost da pobede, i na kraće i na duže staze. Možda su već zastrašili državne činovnike: ko se prvi saglasi da treba  pomoći izdavačima štampe na ćirilici, stradaće kao retrogradni nacionalista. Za pomoć da opstane ćirilica u Briselu se neće dobijati poeni, niti otvarati poglavlja.

I ne čudim se, dabome, Basari, u čijim se tekstovima „Politika” pominje češće nego genocid u britanskoj rezoluciji. „Politika” je kod njega je često zamenjiva rečju Srbija, i to je dobro, to i jeste zadatak nacionalne štampe, da privlači takve gromove, to je posao nacionalne institucije. Basara, mukica, ni ne sluti da najviše pomaže dok se trudi da odmaže. Lepo je, drugim rečima, kad vas ne vole Svetislav Basara i Petar Luković.

No, neprijatno me iznenadio Dragoljub Žarković, urednik lista „Vreme”, u kom sam početkom devedesetih našla sigurnu kuću.  Nekadašnji novinar „Politike Ekspres” kaže da ne zna je li mu obrazloženje ćiriličnih izdavača „više glupo ili smešno”.

Zanimljiv izbor reči. Meni se čini da ima smešnijih i glupljih stvari od tog obrazloženja o ćirilici. Mislim da je smešnije kad se Žarković upinje da objasni kako je Miroslav Mišković u „Vremenu” prepoznao javno dobro kom se ne sme dozvoliti da propadne, to jest kako je tajkun postao kreditni garant „Vremena”.

Kandidujem i Žarkovićev tekst pod naslovom „Kako je vuk pojeo ovce i čobane”, iz kog smo „saznali” da je Mišković imao poziv „iz administracije Bele kuće” da fruštikuje s Obamom, a sprečila ga sudija koja mu nije vratila pasoš, pa „kad Barak bude pitao gde je Miško, neko će da mu šapne – ne da mu Vučić pasoš”.

Čak i da „administracija Bele kuće” šalje pozive za kongresni molitveni doručak, kao što ne šalje, tekst opet ne bi bio tačan. Miroslav Mišković nije bio pozvan na molitveni doručak, on je samo imao šansu da se dokopa pozivnice za lobistu kog skupo plaća. Na tu je foru i Milo Đukanović pre nekoliko godina otišao u Vašington: ni njegovo ime nije bilo na spisku međunarodnih zvanica, ali lobistička firma Boba Dola ustupila mu je Dolovu pozivnicu.

Teško mi je da verujem u toliku lakovernost prekaljenog profesionalca prema vlastitom kreditnom garantu. Možda ni glupo ni smešno nije dobar izraz – pre je tužno.

U „Politici” zaista verujemo da je konkurencija dobra stvar. Teška su vremena i retko smo zadovoljni svojim novinama, ali se malo utešimo kad pročitamo druge. Možda danas ljudi ne bi ni znali šta im znači „Politika” da nemaju priliku da zavire u druge domaće novine, one koje izlaze i na latinici i na ćirilici. Što se nas tiče, važi ono što smo rekli za 111. rođendan:

Srbiji su potrebne snažne nacionalne novine, koje štite nacionalne i državne interese i predstavljaju glavnog protivnika podela na „prvu” i „drugu” Srbiju. Novine zasnovane na uverenju da svako može da razgovara sa svakim, da političke razlike ne mogu biti prepreka dijalogu i da u stvarima oko kojih se najviše gložimo postoji mogućnost da je druga strana u nečemu u pravu – ili da, u najgorem slučaju, na pogrešan način izražava neki ozbiljan problem.