Ilir Gaši: Stanje medijskih sloboda u Srbiji sve gore

Ilir Gaši, izvršni direktor Slavko Ćuruvija fondacije kaže da je novinarstvo u Srbiji dalje nego ikada od istinske slobode medija

Na Uskrs 1999. godine tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije u prolazu ispred svoje zgrade ubijen je novinar Slavko Ćuruvija. Danas, 17 godina kasnije, suđenje četvorici nekadašnjih pripadnika Resora Državne bezbednosti za ubistvo je u toku (počelo je u junu 2015. godine), ubistva novinara Dade Vujasinović i Milana Pantića  godinama nisu razjašnjena, naslovi u medijima svedoče o čestim napadima na novinare, a debate o postojanju cenzure deo su javnog diskursa u Srbiji.

U takvim okolnostima Slavkovi ćerka i sin Jelena i Rade Ćuruvija pokrenuli su inicijativu za osnivanje Slavko Ćuruvija fondacije sa ciljem da očuvaju sećanje na zaostavštinu svog oca, ali i unaprede kvalitet novinarstva. O situaciji u medijima u Srbiji i praćenju suđenja razgovaramo sa izvršnim direktorom Fondacije Ilirom Gašijem.

Slavko Ćuruvija je svojevremeno izjavio: „Ja radim zato što želim da ova zemlja bude uređena tako da glavni urednici i novinari mogu slobodno da prave svoje novine, da te novine mogu slobodno da se prodaju, da građani mogu slobodno da ih čitaju“. Da li smo mi danas bliži tom cilju?

– Mislim da smo danas verovatno dalje od tog cilja nego što smo ikada bili. Devedesetih je izgledalo da je situacija teža, ali uvid u tu scenu pokazuje da su postojali mediji koji su radili svoj posao profesionalno. Danas kao da je iscrpljen kapacitet novinara da se bore za ono što je u novinarstvu važno. Mnoge okolnosti su bitno drugačije nego 90-ih. Kao da je nakon 2000. malo po malo došlo do toga da nije više važno ni šta pišeš, ni za koga pišeš, ni kako pišeš, dok god preživljavaš. Tranzicija u tržišnu sferu u medijskoj industriji nije prošla najbolje po svim indikatorima. Stanje medijskih sloboda je na veoma niskoj tački, i biva sve gore. To potvrđuju i izveštaji relevantnih međunarodnih i domaćih organizacija.

Da li u takvim uslovima uopšte ima smisla baviti se istraživačkim novinarstvom? Recimo, bili smo svedoci napada provladinog tabloida Informer na novinara portala Krik – Mreže za istraživanje kriminala i korupcije Stevana Dojčinovića u kome se, između ostalog, otkrivaju detalji priče na kojoj je radio i pre nego što ju je objavio.

– Mislim da u takvoj situaciji više nego ikad ima smisla baviti se istraživačkim novinarstvom. Kada se dignu ruke, stvari će postati samo gore. Sa druge strane, vrlo je legitimno pitanje i da li se od novinara može i sme očekivati da nose jako veliki teret, jer se izlažu velikim opasnostima.

Ko treba da reaguje u takvim situacijama?

– Važno je što su reagovali mnogi mediji i novinari. Pitanje reakcije države je delikatno u smislu da se svako reagovanje može shvatiti kao mešanje u slobodu medija, ali sa druge strane reakcije koje smo videli od države su samo naizgled neutralne, a zapravo ohrabrujuće za takvo pisanje Informera. Čitajući reakcije zvaničnika stekao sam utisak kao da oni smatraju da je Stevan Dojčinović to ipak malo i zaslužio. To je opasna poruka i može imati ozbiljne posledice za sve novinare koji treba da shvate da će biti napadnuti ako dirnu u nešto što neko misli da ne bi trebalo. A imamo i primere fizičkih napada na novinare poput Ivana Ninića i Davora Pašalića. Ti napadi nisu razjašnjeni i nemamo informaciju o tome u kom su statusu istrage. To sve pokazuje da postoji pritisak na one koji pokušavaju da razotkriju nešto što je neko hteo da sakrije.

Da li je u takvim situacijama stvarno došlo do jedinstvene reakcije struke? Čini se da je više bilo reakcija po društvenim mrežama, a samo pojedine redakcije su izveštavale o tome.

– Slažem se da bi bilo bolje da je više medija reagovalo. Kao da smo potpuno izgubili snagu kao sektor. Zato mislim da je svaka akcija koja okupi bilo koji broj ljudi ili organizacija unutar branše važna. Dakle, postoji neko ko će da ustane i da kaže: ovo nije dobro i ovo je opasno. Imamo i akciju „Novinari ne kleče“ koja se nije bavila samo pitanjem smene ministra zbog uvrede novinarke. Tada su definisani još neki ciljevi i zahtevi od ministra kulture i drugih sektora u Vladi. Pitanje je koliko su ta očekivanja realna i efekti veliki, ali mislim da je važniji efekat ka zajednici novinara, jer takve stvari se dugo nisu dešavale. Nadam se da će to da pokrene neke druge akcije. Ljudima je potrebno ohrabrenje, potrebna je vera da nešto ima smisla, da postoji razlika između dobrog i lošeg novinarstva, etike i neetike i da je neko hrabar da kaže: ovde je ta linija.

Fondacija aktivno prati suđenje optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije. Kako komentarišete činjenicu da je advokatica odbrane Zora Dobričanin Nikodinović optužila Fondaciju da objavljivanjem iskaza iz istrage pokušava vansudski da utičete na tok suđenja?

Možda nas je ona pomešala sa nekim medijima. Mi to svakako ne radimo. Ono što mi objavljujemo je dostupno u optužnici. Stvarno ne znam zašto je ona pokušala da nas diskredituje, ali pretpostavljam da joj iz nekog razloga smeta da javnost bude temeljno informisana o tome šta se na suđenju događa. Mi svaki put na suđenju imamo dva ili tri novinara, upravo da bismo obezbedili da to informisanje bude kvalitetno. Oni svaku reč beleže, a nakon toga zajednički proveravaju beleške i trude se da naprave najprofesionalniji mogući izveštaj.

Advokatica odbrane se na jednom od prethodnih ročišta bavila i načinom finansiranja Fondacije Slavko Ćuruvija. Kasnije je rekla da joj je imputirano da je Fondaciju nazvala stranim plaćenicima.

– Ona je konstatovala nešto što nije tajna i piše na našem sajtu, da fondacija prima novac od Fonda braće Rokfeler. Kasnije je u izjavi novinarima rekla: „Meni je dovoljno što se Fondacija finansira spolja, kao i Fond za humanitarno pravo. Nema slobode kad moraju da pišu po nalogu.“ Mislim da to prilično direktno implicira da nas ona smatra tamo nekim stranim plaćenicima. Ona pominje i Fond za humanitarno pravo, koji je inicijalni podnosilac krivične prijave u ovom postupku i sad se tu plete čitava mreža zavere. Verujem da advokatica zna da stvari sa stranim donacijama ne funkcionišu baš tako. A i da ona takođe zna da u našoj javnosti još od 90-ih postoji floskula o stranim plaćenicima kao relativno popularan način diskreditacije protivnika: „prima pare spolja, ko zna za koga on radi, sigurno protiv naših interesa…“ To je opasan diskurs i upravo je takva optužba bila deo medijske kampanje koja je svojevremeno vođena protiv Slavka Ćuruvije, pa je korišćenje takvog argumenta na suđenju za njegovo ubistvo sramno.

Kako drugi mediji izveštavaju o suđenju?

– Neki mediji to rade veoma profesionalno. Drugi se time bave povremeno i senzacionalistički. Očekivali smo da mediji tome pristupe sa dužnom pažnjom, jer se radi o suđenju za ubistvo novinara koje će imati posledice na pitanje bezbednosti novinara u Srbiji.

U čemu se ogleda senzacionalizam u izveštavanju?

– Hvataju detalje za koje misle da bi bili pikantni javnosti: način na koji je DB funkcionisao 90-ih, kako je podzemlje funkcionisalo… Mene to podseća na petparačku literaturu. Sa druge strane, naše iskustvo je takvo da je ovakvo suđenje teško pratiti. Moraš da poznaješ postupak, da znaš ko je ko i šta je bilo na ročištima koja su prošla… To je kompleksna struktura informacija i mogu da razumem to da je iz nedostatka resursa u mnogim medijima teško obezbediti kvalitetno praćenje suđenja.

A kako komentarišete činjenicu da je postupak pokrenut u vreme kada su na vlasti isti ljudi koji su bili na čelnim pozicijama u državi u vreme kada je Ćuruvija ubijen?

– Iz razgovora sa ljudima koji su učestvovali u istrazi, poput Dragana Kecmana, načelnika UKP, saznali smo da je bilo puno opstrukcija državnih struktura koje su dovele do toga da optužnica ne bude podignuta ranije. Očigledno je da je u ovom slučaju bilo potrebno da neko preseče i da upregne sve resurse da bi se tako nešto zaista dogodilo. Sa jedne strane početak suđenja je dobra vest i za novinarstvo i za porodicu i prijatelje Slavka Ćuruvije. Sa druge strane, važno je da prepoznamo da ne bi smelo da se dešava da takve stvari zavise od nečije volje, već moraju da se dešavaju po automatizmu institucionalnih pravila i procedura.

Koliko je rad Komisije za istraživanje ubistva novinara doprineo pokretanju postupka?

– Njihov doprinos je dvostran. Oni su prikupili i analizirali nalaze ranijih istraga, a bili su i neka vrsta medijatora između različitih državnih organa koji su bili uključeni u istragu, pa su ubrzali taj proces i poboljšali njihovu saradnju. Podjednako važno je i to što su vratili pažnju javnosti na ovaj slučaj.

Da li novinari treba da sprovode takve istrage ili nadležni organi?

– Mi danas ne možemo da tvrdimo da bi optužnica bila ili ne bi bila podignuta da Komisije nije bilo. Ali znamo da je proces pokrenut nakon što je Komisija formirana i nakon što je uradila neki posao. Verujem da postoji direktna i snažna veza između toga. Ipak dugoročno gledano, mi te stvari moramo da spustimo na nivo automatskog, da institucije uvek i u svakom slučaju rade svoj posao. Nije cilj Slavko Ćuruvija fondacije da optuženi za ubistvo budu osuđeni, već da novinari u Srbiji budu bezbedni. A novinari će biti bezbedni kada institucije budu valjano radile svoj posao.

Fondacija se između ostalog bavi i podrškom lokalnim medijima. U kakvim uslovima oni rade?

– Najpre, neuporedivo manje novca ima u lokalnim medijima, oni nisu u stanju da isplaćuju plate po nekoliko meseci. U takvim slučajevima teško da možete da tražite od svojih novinara da idu okolo i guraju prst u oko korumpiranim političarima i tajkunima. Drugi problem je vezan za male zajednice kao takve. Ti treba da pišeš protiv lokalnog biznismena koji zapošljava pola tvoje familije pošto jedino ta jedna fabrika radi u gradu, koji živi tri kuće od tebe i koga ćeš sresti sutra na ulici ili večeras u kafani. Takođe informacije o pritiscima na novinare u manjim sredinama teško dolaze do nacionalne javnosti, a u manjim sredinama nemamo jak civilni sektor, ni jake institucije koje bi mogle da štite novinare.

Pre nekoliko dana direktor Vodovoda u Požarevcu je podneo krivičnu prijavu protiv urednika informativnog programa radija „Boom 93“ zbog toga što je preneo istinitu informaciju o tome da građani piju neispravnu vodu. U RTV Pančevo uslovljavali su ostanak na poslu novinara učlanjenjem u Srpsku naprednu stranku. Urednika Kikindskih Željka Bodrožića su zbog neplaćenog saobraćajnog prekršaja priveli u policiju sa lisicama na rukama, na čemu je, kako izgleda, insistirao policajac o čijem su radu Kikindske kritički pisale. Malo je racionalnih razloga da novinari svoj posao obavljaju objektivno. Meni je snažniji utisak upravo činjenica da postoje ljudi koji uprkos svemu tome nastavljaju da rade. Jedan od načina podrške lokalnim medijima je konkurs „O čemu Srbija ćuti“, namenjen najpre radio i televizijskim prilozima, a zatim i onlajn medijima.

Šta vam je bilo važno prilikom sprovođenja ovog konkursa?

– Podržali smo priče za koje smatramo da su važne za lokalnu zajednicu, ali i da treba da dobiju nacionalnu vidljivost, a samim tim i veću pažnju i u sredinama kojih se tiču. U istraživanjima novinari prolaze kroz višemesečni rad sa mentorima u oblasti istraživačkog novinarstva. To zahteva dubinsko istraživanje, pristup hiljadama stranica dokumenata do kojih nekad nije lako doći, jer pojedine institucije nisu otvorene za naše zahteve o informacijama. Novinar na kraju prolazi kroz priču sa „fact checkerom“ – osobom koja prolazi sa novinarom rečenicu po rečenicu kroz tekst i traži mu dokaz za tvrdnje. To je u dnevnom novinarstvu nezamislivo visok standard iz objektivnih razloga. Ali nama je važno da oni kroz taj proces prođu i shvate šta je kvalitetno istražena tema. Nadamo se da će nešto od toga uspeti da prenesu u okolnosti u kojima rade.

Cenzolovka, sajt Fondacije, jedan je od retkih medija koji se bavi medijima…

– Cenzolovku smo pokrenuli iz uverenja da debata o slobodi medija može biti onoliko dobra koliko je javnost uključena u nju. Zato se trudimo da iznesemo medijski sadržaj široj javnosti i da joj pomognemo da ga razume. Kada se nešto u medijima dogodi, a ljudi nisu baš sigurni šta to tačno znači, pokušavamo da obezbedimo argumentovanu analizu, da objasnimo da postoji razlog iz kog neki medij izveštava na određeni način, da postoji metod kojim možeš da čitaš naslove, kako je tekst organizovan, ko su sagovornici, da li postoji druga strana. Mi ta znanja kao društvo i pojedinci nemamo.