„Intervju“ sa Donaldom Trampom: Kako potera za ekskluzivom i tiražom može da sruši teško stečeni kredibilitet

Mnogo je pitanja u vezi sa intervjuom sa kandidatom za predsednika SAD Donaldom Trampom na koja će Nedeljnik, ako želi da sačuva svoj ugled, morati da spremi jasne odgovore

Intervju sa predsedničkim kandidatom republikanaca u samom finišu izborne kampanje za predsednika Amerike u vašem inboxu verovatno je najbolja stvar koja kao uredniku političkog magazina male države sa druge strane sveta može da se desi.

Na sve to imate i ekskluzivno priznanje o temi koja građane vaše zemlje  boli skoro dve decenije. Štampa se naslovna strana, a kroz vene već struji adrenalin jer je priča broj 1 tog dana vaša.

Ubrzo telefoni zvone, digla se prašina, i sve ide po planu. Na kioscima se sa naslovne strane Donald Tramp izvinjava što je Srbija bombardovana. Domaći mediji prenose intervju, a ima reakcija i na društvenim mrežama. Ubrzo priča dolazi i do svetskih medija.

Međutim, odjednom, situacija više nije pod vašom kontrolom. Negde oko podneva medijski tim Donalda Trampa izdaje saopštenje u kojem se navodi da on nikada nije dao intervju srpskom listu. Vaša ekskluziva ubrzo postaje mali pakao.

Kako samom sebi iskopati rupu

I dok kao novinar i fact-checker u istraživačkom novinarskom centru zamišljam situaciju u kojoj se tako nešto dešava, u redakciji i pred sobom vidim otvoreno tlo i sve dublju rupu u koju polako upadamo.

Nedeljnik – politički magazin koji je svoju reputaciju godinama gradio na ozbiljnim intervjuima i analitičkim tekstovima i kolumnama – danas je doživeo da teško stečeni ugled nepovratno ugrozi jednom mogućom greškom. U jeku kampanje Donalda Trampa, koju je obeležilo na desetine skandala – među kojima poslednji dovodi do toga da Trampa polako napuštaju iz redova republikanske stranke – objaviti intervju poput ovog veliki je dar, ali i izazov.

U slučaju da ste odlučili da svoje ime i integritet poverite drugoj osobi, bolje bi bilo da ste tu osobu unapred proverili i saznali koji je njen interes u celoj priči. Zašto su odlučili da veruju osobi koju je navodno „srpska dijaspora odlučila da podrži na predstojećim izborima“? Postoji li objašnjenje zašto se njemu veruje više?

Što je tema privlačnija i škakljivija, to su veće šanse da će i reakcije na nju biti podjednako burne.

Koliko je, čini se, Tramp zbog svojih oštrih stavova prema imigrantima,  drugačijem pristupu ekonomiji i odnosu Amerike prema Rusiji omražen u stranim medijima, toliko mu kod nas nacionalistički i rusofilski tabloidi daju prednost u poređenju sa Hilari Klinton, ženom bivšeg predsednika SAD Bila Klintona.

U takvim okolnostima potpuno je razumljivo da intervju u kojem se Tramp javno izvinjava zbog bombardovanja Srbije tako odjekne u domaćim i regionalnim medijima, pa i da se taj odjek čuje i van granica našeg govornog područja.

Ipak, dok su se naši mediji bavili izvinjenjem Trampa zbog bombardovanja, svetski mediji su uveliko prenosili saopštenje Trampovog medijskog tima u kojem se tvrdi da oni nikada nisu dali intervju Nedeljniku i da očekuju izvinjenje.

Ubrzo je slučaj Nedeljnik postao trend na društvenim mrežama, a zatim i u medijima. Ekskluziva je kao bumerang krenula da se vraća nezaustavljivom brzinom. I dok se čekalo na zvaničan odgovor redakcije, sa internet stranice lista uklonjeni su tekstovi najave intervjua i komentari svetskih medija na taj intervju.

U saopštenju koje je uveče objavila redakcija Nedeljnika navodi se da postoji mogućnost da su oni žrtva američke izborne kampanje u kojoj se ne biraju sredstva ili pak žrtva Vladimira Rajčića, srpskog glumca i producenta iz SAD, čoveka koji im je obezbedio ekskluzivni intervju.

Da li je posredi igra Trampovog tima, prevara Vladimira Rajčića, koji je u ovoj aferi već dobio nadimak Lažni car Šćepan Mali, ili je pak Nedeljnik žrtva sopstvene neopreznosti pri odstupanju od osnovnih pravila profesije? Ili je u pitanju miks svega ovoga?

Kako kažu, istraga će pokazati.

Pitanja za Nedeljnik

Pokušaću da na osnovu informacija koje smo juče čitali ukažem na potencijalne probleme i pitanja na koja bi Nedeljnik morao da odgovori. U međuvremenu je saopštenje izdao i sam Vladimir Rajčić, ali ću se u tekstu baviti isključivo ulogom medija.

Evo šta kaže Nedeljnik u svom saopštenju:

„Ispostavilo se, kako to u američkoj politici često biva, da se formalnim putevima nije moglo postići mnogo, ali preko ličnih veza jeste.“

Šta je bio dogovor sa Rajčićem? Preko kog mejla su komunicirali? Zašto nisu insistirali na tome da ih poveže sa osobom od poverenja iz Trampovog tima i da zatim sami proslede pitanja? To su sve pitanja na koja biste morali da odgovorite svakom fact-checkeru ne bi li odobrio vaš izvor

Istina, novinari se često suočavaju sa zidom kada su u pitanju intervjui sa bitnim političarima – da li zbog toga što nisu preterano voljni da daju intervjue, ili zbog toga što su intervjui rezervisani samo za izvesne medije?

I tada nastupa naš multitalenat da prevrnemo sve rokovnike, setimo se svih poznanika, rođaka i prijatelja i pokušamo da nađemo način da potencijalnog sagovornika motivišemo da ekskluzivni intervju da baš nama.

Kada govorimo o stranim političarima, onda ta potraga izgleda još komplikovanije.

To, međutim, ne znači da bi naša pitanja trebalo posrednim putem da dođu do sagovornika. Nekoliko je razloga za to: onog trenutka kada pitanja prepustimo trećem licu, mi više nemamo kontrolu nad onim što će se dalje dešavati. Tako naš posrednik može sagovornika lako dovesti u zabludu i menjati sadržaj, a da mi o tome nemamo svest.

Čak i ako se radi o osobi u koju imate mnogo poverenja, jednostavno ne možete da pretpostavite kako će se neko ophoditi prema onome za šta, na kraju dana, jedino vi snosite odgovornost.

Ostaje da vidimo zbog čega se Nedeljnik odlučio da šest pitanja, koliko ih je navodno bilo, prepusti posredniku.

Uloga Lažnog cara Šćepana Malog

„Vladimir Rajčić, srpski producent i glumac iz Sjedinjenih Država, koji nam je u više navrata pružio dokaze da je blizak sa ljudima kandidata za potpredsednika Majka Pensa, ponudio se da pomogne Nedeljniku da dođe do ovog intervjua.“

O gospodinu Rajčiću u Srbiji se ne zna mnogo. O njegovim vezama sa Republikanskom partijom moglo se čitati u različitim tabloidima kada je pre nekoliko godina izrazio političke ambicije, ali je ipak najpoznatiji po ideji da snimi film „Tesla, vladar sveta“. Poslednjih meseci preko medija najavljuje kandidaturu na predsedničkim izborima u Srbiji.

Da li je posredi igra Trampovog tima, prevara Vladimira Rajčića, koji je u ovoj aferi već dobio nadimak Lažni car Šćepan Mali, ili je pak Nedeljnik žrtva sopstvene neopreznosti pri odstupanju od osnovnih pravila profesije? Ili je u pitanju miks svega ovoga?

U svom saopštenju redakcija Nedeljnika navodi da im je Rajčić u više navrata pružio dokaze o svojim vezama sa ljudima oko potpredsedničkog kandidata Majka Pensa.

No, u saopštenju ne navode o kakvim dokazima se radi. Sem fotografija sa Pensom, i Suzan Javorovski, koja potpisuje sporni mejl sa odgovorima na pitanja Nedeljnika, nismo dobili dodatna pojašnjenja.

Jedno od prvih pitanja mog urednika pri pomenu nekog imena obično je: zašto je on/ona relevantan? Šta nam garantuje da naš izvor (ili veza) nema skrivene namere?

U slučaju da ste odlučili da svoje ime i integritet poverite drugoj osobi, bolje bi bilo da ste tu osobu unapred proverili i saznali koji je njen interes u celoj priči. Možda je Rajčić hteo da učini uslugu uredniku Nedeljnika, možda je to bila dobra investicija za njega, prostor u uglednom mediju, imajući u vidu njegove političke ambicije. Zašto su odlučili da veruju osobi koju je navodno „srpska dijaspora odlučila da podrži na predstojećim izborima“? Postoji li objašnjenje zašto se njemu veruje više?

Šta je bio dogovor sa Rajčićem? Preko kog mejla su komunicirali? Zašto nisu insistirali na tome da ih poveže sa osobom od poverenja iz Trampovog tima i da zatim sami proslede pitanja? To su sve pitanja na koja biste morali da odgovorite svakom fact-checkeru ne bi li odobrio vaš izvor.

Da li je Suzan Javorovski relevantan izvor?

„Proveravali smo ko je Suzan Javorovski, poredili njegove odgovore, koji ni najmanje nisu ličili na prepisku s Rajčićem.“

Ostaje pitanje da li Suzan Javorovski, pod pretpostavkom da zaista stoji iza mejla, ima nadležnost da šalje odgovore u ime Trampa, ili je to ipak posao ljudi iz vrha komunikacionog lanca.

Recimo da je to tačno i da je Suzan Javorovski potencijalno relevantan izvor. Sasvim je uobičajen trend da na pitanja novinara ne odgovara sam sagovornik, pogotovo kada su u pitanju specifične teme. Ponekad zavisi i od toga koliko je medij bitan onome ko se intervjuiše, tako da često na pitanja odgovara čitav tim eksperata iz različitih oblasti i odnosa sa medijima.

Dok su se naši mediji bavili izvinjenjem Trampa zbog bombardovanja, svetski mediji su uveliko prenosili saopštenje Trampovog medijskog tima, u kojem se tvrdi da nikada nisu dali intervju Nedeljniku i da očekuju izvinjenje

To je momenat u kojem je najbitnije da proverite ko je osoba koja je posrednik, u ovom slučaju posrednik između vaše veze i samog sagovornika, i da li su njeni kontakt podaci koje imate tačni. Vidite, sada vi imate već dva posrednika između vas i potencijalnog sagovornika, zato je izuzetno važno da u tom lancu budete sigurni u svakoga.

Ukoliko je sama prepiska vođena preko mejla, Nedeljnik bi mogao da objavi podatke o mejl adresi sa koje su stigli odgovori. Da li je u pitanju zvanični mejl Suzan Javorovski (do kojeg se najčešće može doći jednostavnim guglanjem)? Ili privatni? Da li su uopšte imali uvid u komunikaciju ili su im prosleđeni samo screen shotovi, kao i podatke o datumima. Sve su to informacije koje daju sliku o autentičnosti samog intervjua.

„Ne bi to bio ni prvi, a sigurno neće biti ni poslednji put da Donald Tramp pogazi svoje reči. Nemamo razloga da ne verujemo da se sličnim principima – ili njihovim odsustvom – vode i ljudi iz njegove kampanje. Kada taj intervju nije postigao efekte koje je, po njima, trebalo da ima, odrekli su se autentičnosti. Uostalom, svedoci smo da Tramp demantuje i video-snimak na kojem se jasno čuje šta govori o ženama.“

Ozbiljna optužba da bi ljudi iz Trampovog tima mogli da „pogaze svoje reči“ jer su to i ranije radili, još jednom nas vraća na važnost toga da verujemo izvorima na koje se oslanjamo. Ukoliko su postojale ranije sumnje u nečiji rad, zašto su iz Nedeljnika odlučili da im poveruju i bili uvereni da je Tramp (ili njegov tim) odlučio da intervju da baš njima?

Na kraju dobijamo objašnjenje da Nedeljnik otkako postoji nikada nije objavio nijednu neproverenu informaciju. I zaista, imaju ugled koji nas može navesti da im verujemo, ali postoji razlika u tome koliko duboko novinar odluči da proveri neke od informacija.

Po čemu se ovaj slučaj razlikuje od neobjavljenog intervjua sa ćerkom Moamera Gadafija, i koji su kriterijumi bili za potvrdu?

Sve ove nedoumice ostavljaju mnogo pitanja na koje će Nedeljnik kako bi sačuvao svoj ugled morati da spremi jasne odgovore. Za medije je ovo još jedan podsetnik da koliko god da su bitni brzina i tiraž, postoji nešto mnogo bitnije, a to je kredibilitet. To je ono što čitaoce iznova motiviše da u moru različitih sadržaja izaberu baš njih.

*****

Autorka je novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije koja je zadužena i za proveru činjenica u istraživačkim tekstovima