INTERVJU sa Miroslavom Milenović: I kad znamo, ne znamo ko je vlasnik medija

Među pet najtežih sistemskih problema koji parališu naš sistem informisanja navode se: netransparentno medijsko vlasništvo, finansiranje, privatizacije, neizvestan status javnih servisa, tabloidizacija, cenzura i autocenzura

 

Savet za borbu protiv korupcije juče je objavio Izveštaj o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji u kojem ocenjuje da je zabrinjavajuće visok uticaj političara i biznismena na medije, kao i da vlast na medije utiče dotacijama iz budžeta, subvencijama, poreskim i drugim olakšicama.

Miroslava Milenović, vođa tima za izradu izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije i forenzični računovođa u intervjuu „Politici” kaže da su uočili pet sistemskih problema koji parališu sistem informisanja u Srbiji. To su: netransparentno medijsko vlasništvo, netransparentno finansiranje, problemi privatizacije, neizvestan status javnih servisa, tabloidizacija, cenzura i autocenzura.

Savet je 2011. ustanovio da polovina medija nema jasnu vlasničku strukturu. Šta se u tom pogledu promenilo?

Ništa bitno. Samo statistički, jer je tada od 30 medija 60 odsto bilo netransparentno. Sada smo posmatrali veći uzorak od 50 medija. Od svega toga 23 ima transparentnu vlasničku strukturu, netransparentno je 14 i transparentno uz percepciju javnosti da je neko drugi vlasnik, odnosno kvazitransparentno je 13. Generalno manje od 50 odsto medija je transparentno.

„Ako uzmemo da privatizacija medija treba da se završi do 1. jula ove godine zapravo postavlja se pitanje nad svim pitanjima ko će u stvari doći od kredibilnih kuća da bude partner nekome ko je zapravo nepoznat. Zaprepašćujuće je da posle svih ovih godina država nije proverila i ne saopštava ko joj je partner.“

Kako ste dolazili do podataka?

Podaci o vlasničkoj strukturi nalaze se na sajtu Agencije za privredne registre, Centralnog registra za hartije od vrednosti, sajtu RRA… Takođe pretragama inostranih privrednih registara dolazili smo do informacija o vlasništvu stranih privrednih društava.

Ko su vlasnici medija u Srbiji?

Analiza je pokazala da mi ne znamo ko su vlasnici medija. Tamo čak i gde znamo mi u stvari ne znamo. Na primer, u vašoj kući „Politici” ne zna se ko je jedan od vlasnika. Ako uzmemo da privatizacija medija treba da se završi do 1. jula ove godine zapravo postavlja se pitanje nad svim pitanjima ko će u stvari doći od kredibilnih kuća da bude partner nekome ko je zapravo nepoznat. Zaprepašćujuće je da posle svih ovih godina država nije proverila i ne saopštava ko joj je partner. U ovom našem istraživanju pribavili smo obilje dokumentacije od raznih državnih institucija uključujući tu i dokumentaciju od Komisije za zaštitu konkurencije, koja je zabranila prodaju udela, a da zapravo nije znala kome je zabranila. U ovoj našoj analizi iako napominjemo da u društvu postoji određena percepcija o vezi Miroslava Bogićevića i „Farmakoma MB”, a i ova komisija u tom pravcu vodi postupak, nismo uspeli da pribavimo relevantan dokaz ili informaciju koja bi nam poslužila kao polazna da se iza tog vlasništva zaista krije Bogićević.

Da li ste radeći analizu kontaktirali medije čijim vlasništvom ste se bavili, u ovom slučaju „Politiku”, koju navodite kao primer?

Ako dobijete informaciju iz relevantnog registra APR da je vlasnik Ist medija grupa iz Ruske Federacije idemo dalje i gledamo u tom registru sa kojim parama je osnovana, ko su osnivači, šta se dalje dešavalo sa tom kompanijom, pregledamo finansijske izveštaje. Nisam sigurna da sama „Politika” može da da potvrdu ili demantuje ko je njen vlasnik. Koristili smo raspoložive podatke. Mi i sada smatramo, radi zaštite javnog interesa i imovinskih interesa Republike Srbije, da nadležni pravosudni organi treba da utvrde poreklo novca, instrumente na koji način je došlo do prometa tih udela, da utvrde prirodu ugovora koji je imao za predmet prodaju udela i potraživanja ne samo „Politike”, već i „Večernjih novosti” i „Dnevnika”. Mislim da javnost ima puno pravo da zna ko su političari, tajkuni i vlasnici medija koji su učestvovali u tom sporazumu.

Do kakvih saznanja ste došli u vezi sa „Večernjim novostima”?

Do sličnih kao i za „Politiku”.

„B92 ima netransparentno vlasništvo, jer za više od 73 odsto akcija nema podatka ko je vlasnik, a titular tih akcija je kastodi račun Rajfajzen banke. Kastodi računi su računi kod kojih banka u tuđe ime i za tuđ račun kupuje akcije pravnih lica.“

Koji još mediji imaju nejasno vlasništvo?

B92 ima netransparentno vlasništvo, jer za više od 73 odsto akcija nema podatka ko je vlasnik, a titular tih akcija je kastodi račun Rajfajzen banke. Kastodi računi su računi kod kojih banka u tuđe ime i za tuđ račun kupuje akcije pravnih lica.

Kako se država ponaša u medijima?

Neodgovorno. Evo na vašem primeru ne zna ko sedi sa njom i to je ne interesuje. U analizi smo pokazali da političke partije delegiraju ljude koji su njima bliski da sede u upravnim odborima. Da li oni u upravnim odborima štite interese države ili ne? Postoje pojedini primeri gde se vidi da se nenamenski troši novac koji ide iz budžeta. Tu navodim primer RTS-a i izveštaj Državne revizorske institucije koji govori o nenamenskom trošenju sredstava, a ta sredstva dolaze iz budžeta – a na čelu upravnih odbora su ljudi koje je birala vlada.

Šta je sa novim propisima o javnom informisanju?

Nov set medijskih zakona je usvojen. On je dobar. U rekordnom roku nadležno ministarstvo je uradilo set podzakonskih akata. To je važno da se kaže. Primena je krenula od 1. januara, ali ne možete efekte meriti danas. Mora da prođe vreme.

Volela bih da verujem u to da će registar medija sam da reši netransparentno vlasništvo, ali plašim se da to ne ide lako. Problem kvazitransparentnog vlasništva je veliki. U emisiji TV Hepi „Ćirilica” sam novinar, kada je intervjuisao Vojislava Šešelja, kaže: „Nemojte sada o tome… pa Peconi je pustio da budete tu”. Ali kada pogledate u registar APR, Predrag Ranković Peconi nije vlasnik. Vlasnik je neko drugi.

Kako se još ogleda prisustvo i kontrola države u medijima?

Preko novca. Da li preko direktnih davanja, programskih konkursa, gde se finansiraju određeni projekti i programi, da li preko otpisa dugova prema RRA, RATEL-u, Poreskoj upravi. Imate kod Emisione tehnike otpis duga RTS-u u milionskom iznosu. Pitanje je ko je tu oštećen jer država se prema svojoj imovini ne odnosi na način na koji bi trebalo.

„Najveći dužnik sa 759 miliona dinara je Pink. Napisali smo u izveštaju da postoji informacija da je taj dug plaćen, ali mi to ne znamo, jer nemamo informaciju od Poreske uprave. Jako je važno da ne idemo senzacionalistički. Problem je da neki mediji ako duguju 300 dinara, odmah će da odu u blokadu, a nekom je omogućeno 30 miliona. Mene je uvek fascinirala ta gradacija dozvoljenosti.“

Koliko mediji duguju Poreskoj upravi, ko je najveći dužnik i ko ima povlašćen tretman?

Duguju preko 25 miliona evra. Mi smo ih svrstali u četiri grupe. Najveći dužnik sa 759 miliona dinara je Pink. Napisali smo u izveštaju da postoji informacija da je taj dug plaćen, ali mi to ne znamo, jer nemamo informaciju od Poreske uprave. Jako je važno da ne idemo senzacionalistički. Problem je da neki mediji ako duguju 300 dinara, odmah će da odu u blokadu, a nekom je omogućeno 30 miliona. Mene je uvek fascinirala ta gradacija dozvoljenosti. Dug veći od deset miliona dinara osim Pinka imaju „Večernje novosti”, „Dnevnik”, „Politika a. d.” (koja izdaje Bazar, Ilustrovanu politiku, Zabavnik i druga periodična izdanja).

Pošto ste pratili tokove novca jeste li utvrdili koliko novca država daje medijima?

To nismo uspeli da sračunamo. Jedan deo ide iz budžeta republike, deo iz pokrajinskog i deo iz lokalnog. Do tog nivoa možemo da kažemo da smo razumeli o kojoj svoti se radi. Sledeći deo ide preko različitih otpisa potraživanja RATEL-a, RRA. Vi to ne možete da znate.

Političke partije u godinama izbora prave povećan pritisak na medije. Agencija za borbu protiv korupcije vrši kontrolu a u prošloj kampanji potrošene su ogromne svote novca. Preko 10 miliona evra.

Koji političari imaju vlasništvo u medijuma?

Ja o tome ne bih. Ako je vama bitno čitajte u izveštaju. Za mene je bitnije da to kao fenomen postoji. Da se vidi da se kroz direktno finansiranje RTS i RTV slije mnogo veći novac nego kroz sva programska finansiranja, i da je programsko finansiranje, koje ide preko ministarstva kulture, prethodnik godina bilo na nivou kikirikija. Ima indicija da tako neće biti i ove godine. Videćemo.

O čemu pišete u izveštaju kada pominjete tabloidizaciju, cenzuru i autocenzuru?

Kada pričamo o tabloidizaciji važno je reći da ona stvara način mišljenja i utisak da je korupcija dozvoljena i da to nije loše. Zbog toga se tabloidizacija kao fenomen nalazi u našem izveštaju. Ako šaljemo poruku da je nekada korupcija poželjna onda tabloidi podstiču i hrane korupciju. Sa zaprepašćenjem slušam pitanja ima li cenzure. Ima je svuda.

Pošto je vlada 2011. godine ignorisala izveštaj, šta očekujete kako će Vaš izveštaj biti prihvaćen i hoće li ga vlada ozbiljno shvatiti?

Dosadašnji izveštaji jesu ignorisani. Ovo je prvi ministar nadležan za poslove informisanja koji je, ispred vlade, seo sa Savetom da priča. Nije bitno ignorisanje vlade. Sami mediji su ignorisali izveštaj iz 2011. godine. Očekujem da medijska udruženja malo ozbiljnije priđu određenim fenomenima.

Omaška Saveta

Autori izveštaja o medijima iz nekog razloga nisu uočili da su „Politika a. d.”, firma u restrukturiranju koja izdaje Bazar, Ilustrovanu politiku, Zabavnik i druge magazine,  i Politika novine i magazini”,  firma koja izdaje dnevne listove Politiku i Sportski žurnal, dve različite firme. Tako se u izveštaju pogrešno navodi da je “menadžment „Politike a. d.” od oktobra 2014. pojačala Nina Samardžić”.

To je netačno. Nina Samardžić je direktorka kompanije “Politika novine i magazini”.

Na pitanje kako je moguće da Savet ne pravi razliku između ove dve kuće Milenovićeva kaže: „Greška je nenamerna. Ljudski je priznati da smo pogrešili. Ispravićemo.”

 Foto Z. Kršljanin