Ishod izbora više ne zavisi pretežno od podrške najvećih medija

Uprkos tome što je najveći deo medija i analitičara tokom predsedničke kampanje u SAD pokazivao otvorenu netrpeljivost prema Trampu, on je pobedio

Povodeći se za premijerom koji se – samo par nedelja uoči izbora – na skupu Klintonove fondacije samim svojim prisustvom svrstao na jednu stranu (što mu nije smetalo da Donaldu Trampu uputi neuobičajenu dugu „iskrenu“ čestitku), mediji u Srbiji su – gotovo bez izuzetka – predvideli pobedu Hilari Klinton, kandidata Demokratske stranke.

Pošto se to nije dogodilo – mediji se sada opterećuju novom nedoumicom: „Da li će izbor Trampa za predsednika dovesti do promene politike SAD prema Srbiji?“

Iako takvo pitanje svedoči o opsednutosti nepostojećom važnošću i potpunom odsustvu uvida u stvarnost (američki predsednik, jelte, nema drugog posla već da se umesto ekonomijom, Evropom i Rusijom, Kinom i Bliskim istokom, bavi najviše nama), njegovim upornim nametanjem propuštaju da uoče mnogo važniju temu: analogiju izbora u SAD – posebno u medijskoj ravni – sa prilikama u Srbiji.

Baveći se samo pojavnim (često trivijalnim i površnim) vidovima Trampove kampanje ovdašnji mediji su propustili da uoče za nas od suštinske važnosti činjenicu da je on pobedio više kao otpadnik, a manje kao deo vladajućeg sistema.

Medijski se bojleri – umesto vodom – pune protočnim političarima, koje jednog dana vidimo na televizijskim ekranima na skupu Klintonove fondacije, a drugog kako se diče prijateljstvom sa republikancem Đulijanijem

Nije, prema tome, ovde reč o njegovim shvatanjima, izbornoj kampanji, političkom neiskustvu i ponekad trapavo izraženim stavovima, već o tome da – ma šta ko o njemu mislio – nije pripadao ukorenjenom establišmentu.

Nije imao podršku medija (koji su bar u ovom slučaju odustali od uobičajene nepristrasnosti ispoljavajući neskrivenu netrpeljivost), centara finansijske moći (Volstrita) i liberalnih univerzitetskih institucija, svih onih činilaca, dakle, koji presudno utiču na ishod svakih izbora.

Ako je, uprkos tome, pobedio, to može samo da znači da njegov zahtev za promene birači nisu shvatili kao odustajanje od tradicionalnih američkih vrednosti, već kao raskid sa onom politikom vašingtonske administracije koja je, zbog prisnih veza (takoreći simbioze) sa korporativnim kapitalizmom i ponekad neodmerenih i opasnih poduhvata u spoljnoj politici, došla na loš glas.

U čemu su ovde analogije sa Srbijom?

U tome što pobeda Trampa na podsticajan način svedoči da se izbori mogu dobiti čak i kada su štampa i televizija protiv vas. Ne zna se, najzad, da li je i on sam shvatio (pošto se često žalio na ponašanje medija) da su mu – upravo oni – predstavljajući ga kao otpadnika od sistema, više pomogli nego odmogli.

Moralo bi, otuda, da nas ohrabri otkriće da ishod izbora ne zavisi samo od podrške medija koji su kod nas više propagandna oruđa nego sredstva informisanja. To praktično znači da rade na principu bojlera. Što će reći, da se ti medijski bojleri – umesto vodom – pune protočnim političarima koje jednog dana vidimo na televizijskim ekranima na skupu Klintonove fondacije, a drugog kako se diče prijateljstvom sa republikancem Đulijanijem.

Umesto što mrcvare narod nagađanjima da li će izbori u SAD dovesti do promene američke politike prema Srbiji (ne samo da je malo verovatno da će se bitno menjati već to ne mogu ni znati), ovdašnji medijski analitičari bi pre trebalo da se pozabave poukama ovih izbora primenjenim na naše prilike.

Najvažnija među njima svakako je da ni svi tabloidi ni protočni televizijski bojleri ovoga sveta nisu dovoljni da odvrate građane od promena kada jednom zaključe kako im je svega dosta.