Ispovest beogradskog novinara: Kako sam preživeo šest meseci u Centralnom zatvoru

Najstrašnija stvar za mene bila je kada sam otišao kod stomatologa. Ugledao sam krvave instrumente. Da, krvave.

I time mi je popravljao zub. Nisam smeo da kažem neću, niti da se žalim – priča za portal Dnevno.rs Tadej Kurepa, diplomirani novinar.

– Tog 3. septembra 2009. godine uhapšen sam iako nisam znao zbog čega. Čitav prvi dan mi niko nije rekao zašto sam osumnjičen, da bih sledećeg dana u Palati pravde kod istražnog sudije saznao da sam osumnjičen za međunarodni terorizam u vezi sa incidentom ispred grčke ambasade. U tom događaju nisam učestvovao. U vreme kada se to desilo sam bio kod kuće i nisam ni znao šta se događa – počinje priču Tadej Kurepa (29), koji je pre pet godina kao student novinarstva na Fakultetu političkih nauka dospeo u pakao Centralnog zatvora u Beogradu.

Plastična flaša od litar i po puna vode, naopačke zaglavljena u čučavcu, služi da pacovi iz kanalizacije ne bi vršljali po sobi.

On je za naš portal naveo da je tadašnji vršilac dužnosti Republičkog javnog tužioca Slobodan Radovanović pozvao lično Opštinsko javno tužilaštvo i dao nalog da se ovo krivično delo iz izazivanja opšte opasnosti – zbog čega je istraga prvobitno pokrenuta, prekvalifikuje u međunarodni terorizam i da o tome postoji službena beleška koja se nalazi u sudskom spisu.

I tu počinje njegova „šestomesečna zatvorska priča“.

– Mene su iz takozvane Palate pravde odveli u Centralni zatvor i ubacili su me u samicu. Međutim samica u Srbiji nije stvarno samica, već je tamo još dvoje ljudi. Ona je potpuno neverovatne veličine – dugačka je tri metra, a široka metar i po. Dakle, unutra su me sačekala još dvojica momaka, a postojao je samo jedan krevet na sprat. Ja sam dve nedelje spavao na podu, na betonu. Uzeo sam dva ćebeta i oba sam stavio ispod sebe, a oni su mi dali neke prljave jakne da se ne bih smrzao noću. Samice se nalaze u prizemlju, mračne su i veoma hladne – opisuje Tadej prve strašne utiske.

Normalni toaleti su u zatvorima „misaona imenica“, a Tadej nam je otkrio na koji način se zatvorenici oslobađaju fizioloških potreba.

– U samici, u jednom uglu nalazi se čučavac u koji je, osim kada ga neko koristi, zaglavljena plastična flaša od litar i po napunjena vodom i okrenuta naopačke. Ona služi da pacovi iz kanalizacije ne bi vršljali po sobi. Nije me bilo sramota da tamo vršim nuždu. Zašto bi me bilo? Verujte da u nekom trenutku izgubite bilo kakav odnos prema tome – priča Kurepa.

Grupna soba, tzv. džungla

– U CZ-u svi dani izgledaju uglavnom isto. U šest ujutru je ustajanje, pale se svetla i onda sledi doručak, zatim ručak… U međuvremenu čitaš, vežbaš i pričaš sa drugima. U pritvoru ne postoji teretana i biblioteka, ali pritvorenici u svakoj sobi prikupljaju knjige i prave priručne tegove za vežbanje. Veoma je važno da istaknem da je to istražni zatvor čija je poenta izolacija i da nije kao kada odeš negde na odsluženje kazne gde zaista postoji biblioteka, teretana, TV sala… Ovde nemaš ništa. Postoji televizor koji može da se ubaci u sobu (to su oni televizori za automobil od devet inča i uglavnom stoji naslonjen na jednom uglu stola). Međutim, pritvorenici nemaju prava na antenu, pa onda staniol iz ‘najlepših želja’ lepe na kartone i od njih prave antene koje vise sa plafona ili se lepe na zidove. Ali, loše je kada se događa tzv. trkelj ili pretres sobe, kada panduri dođu i počupaju sve, bace, zgužvaju, i onda opet nemaš antenu. I onda opet sve u krug – navodi bivši pritvorenik.

„Kuća gladnih“

– Namirnice kupuješ u kantini u koju odlaziš jednom nedeljno. Tamo su cene izuzetno visoke, znatno više nego u bilo kojoj drugoj prodavnici. Kupovina se obavlja tako što ti prijatelji ili roditelji na zatvorskoj blagajni uplate novac za kantinu, koji služi samo za te potrebe – objasnio je način na koji pritvorenici dolaze do dodatne hrane.

Takođe je rekao da je za šest meseci smršao 20 kilograma iako je, kako tvrdi, jeo svaki obrok.

– To je doduše najviše posledica stresa, ali mi hrana u svakom slučaju nije pomogla – kaže on.

Tadejev prijatelj Aleksa Nešić, koji je takođe imao prilike da duže vreme provede u Centralnom zatvoru, u nedavno objavljenoj knjizi „Zatvorska priča: CZ“ detaljno je opisao zatvorski meni:

„Za doručak se dobija sledeće: ponedeljkom i četvrtkom nejestiva marmelada sa ukusom gume (od ove marmelade robijaši su masovno dobijali proliv i nimalo naivne stomačne bolove), ostalim danima pašteta ili po dva barena jaja i jedna zdenka.

Za ručak je ponuda malo drugačija: ponedeljkom i petkom je pasulj (jedino jestivo jelo), a ostalim danima se smenjuju paprikaš, grašak, boranija, kupus i „drnč“. Drnč, ili kako ga robijaši zovu „seven days“, u stvari je mešavina svih ostataka od prethodnih sedam dana, znači sve ono sa dna kazana što robijaši nisu sipali u svoje porcije se pomeša, malo se začini i eto ga „drnč“.

Za večeru postoji pet varijanti koje se smenjuju. Četiri odvratne „mesne“ prerađevine, od kojih jednu čine kobasice „kurtonke“, koje nesnosno smrde, mesni narezak, koji ima nedefinisani gumeni ukus, slanina „sapunjara“ i salama „vodenjara“, koja je natopljena mašću i vodom. Peta varijanta večere je sutlijaš, koji nema baš ništa zajedničko sa istoimenom poslasticom od pirinča jer se u CZ-u on sastoji od belih kuglica i sive, gorke, tople vode.”

Profesionalni stražari

Postoji nekakav aparat pomoću kojeg stražari otkrivaju da li u sobi postoji mobilni telefon i ako ga otkriju, najpre te prebiju, pa te zatim prebace u samicu.

– Stražari su se ponašali veoma profesionalno – uglavnom ti ne daju nikakve informacije, i uopšte vrlo oštro reaguju na sve što nije po šablonu i predviđeno. Njihov posao je da sve drže pod kontrolom i da ne dozvole da bilo ko „talasa“, svi pritvorenici treba da ćute i robijaju. Ponekad umeju da se našale, ali i da prebiju – to rade kada misle da je neko učinio bilo šta što nije dozvoljeno. Na primer, ako te uhvate sa mobilnim telefonom. Postoji nekakav aparat pomoću kojeg otkrivaju da li u sobi postoji mobilni telefon i ako ga otkriju, najpre te prebiju, pa te zatim prebace u samicu. Pritvorenici se trude da što je manje komuniciraju sa stražarima, koji se zvanično zovu „komandiri“. O svim bitnim stvarima posavetuju te stariji robijaši. Užasno je kada si u situaciji na koju ne možeš da utičeš, svašta se dešava van tih zidova, ti i ne znaš šta se dešava, a možeš samo da pretpostaviš i tvoja sudbina je prepuštena nekim drugim ljudima – objašnjava Kurepa.

U svim tim momentima, u glavama zatvorenika dešavaju se strašne borbe – sa samim sobom i sa realnošću.

– U to vreme u medijima je bila aktuelna priča sa svinjskim gripom, pa sam ja mislio da napolju svi ljudi hodaju sa maskama, jer je moja realnost bila posredovana isključivo medijima. Tamo se svašta dešava, ljudima se rađaju deca dok su unutra, umiru im roditelji, razvode se… – priča on.

Stomatolog kao iz horor filmova

– Najstrašnija stvar za mene bila je kada sam otišao kod stomatologa. Ugledao sam krvave instrumente. Da, krvave. I time mi je popravljao zub. Nisam smeo da kažem neću, niti da se žalim. Imao sam dve mogućnosti – da me vrate u sobu sa zuboboljom i da odbiju ponovo da me odvedu čak i kad mi se stanje drastično pogorša, što sam imao prilike da vidim, a možda me usput pandur i prebije zato što ga „maltretiram“ da se šeta. Izašavši iz zatvora, posle nekoliko meseci otišao sam da se testiram na HIV, hepatitis A, B i C… Sva sreća bio sam negativan na svim testovima – objašnjava momak koji je šest meseci proveo u Centralnom zatvoru.

Posete u Istražnom zatvoru bile su moguće jednom u dve nedelje na pola sata, on otkriva da je sve izgledalo „kao u akvarijumu“, s telefonom.

Život bez empatije

– Ako me pitaš da li imam neke psihičke posledice, mogu da ti kažem da sam siguran da ih imam, ali ne znam koje su. Kada sam posle šest meseci izašao, nisam mogao da osetim bilo kakvu emociju prema bilo kome, čak i prema ljudima koji su mi najbliži. To je trajalo dosta dugo, možda i više od godinu dana. Osećao sam kao da sam mrtav. Uspeo sam to da prevaziđem jer sam iz sve snage želeo da to promenim. Znaš, tamo ostaviš neki deo sebe, oguglaš na mnoge stvari. Zatvor te ubija malo po malo, on je neka vrsta smrtne kazne na kašičicu– objašnjava on.

Teška životna priča

Kada sam posle šest meseci izašao, nisam mogao da osetim bilo kakvu emociju prema bilo kome, čak i prema ljudima koji su mi najbliži. To je trajalo dosta dugo, možda i više od godinu dana.

U Centralnom zatvoru sam upoznao momka koji je bio uhapšen na reč, zato što je neki tip kojeg su uhvatili sa heroinom rekao da je od njega kupio drogu. Taj momak je završio u CZ-u, a ovaj koga su uhvatili sa drogom je otišao u Crnu Goru i nije se vratio godinu i po dana. Momak kojeg sam upoznao je tih godinu i po dana proveo u CZ-u. U međuvremenu mu je umrla majka, a njegova žena je imala spontani pobačaj i razvela se od njega. Svakodnevno sam ga posmatrao kako pati i muči se – nekada leži, nekad radi sklekove, a nekad satima po sobi hoda napred-nazad. Na kraju se ispostavilo da nije imao nikakve veze sa tom drogom, sud ga je oslobodio svih optužbi, ali šta to vredi kada mu je život uništen.

Jecanje u jastuk

– U grupnoj sobi spavao sam u krevetu na sprat i na krevetu ispod mene je spavao vrlo mlad momak (19, 20 godina). On je bio osumljičen za više vrlo teških krivičnih dela i suočavao se sa vrlo ozbiljnim posledicama. Preko dana se veoma dobro držao i na njemu nisi mogao da vidiš da mu je teško ili da pati, ali kada se slučajno probudim noću mogao sam da osetim kako krevet podrhatava zato što on jeca u jastuk – vrlo emotivno je ispričao Kurepa.

Za kraj razgovora objasnio nam je da je zatvor takođe i mesto puno smeha i šale, jer se ljudi tako bore protiv sivila i u svemu traže vedru stranu.

– Ljudi koji su čvrsto odlučili da ih zatvor ne slomi, vedrinom se bore protiv sivila. Naravno, duboko u sebi svi pate i svima je teško. Nadam se da nikad nećete doživeti taj neizmerni robijaški čemer – završio je priču za Dnevno.rs novinar Tadej Kurepa, bivši pritvorenik u Centralnom zatvoru.