Istina nije bitna

U digitalnoj eri lakše je nego ikad objaviti lažnu informaciju, koja se brzo raširi i prihvati kao verodostojna

Staro uverenje da svi političari lažu i da se razlikuju samo u dužini svog pinokijevskog nosa dobija nove dimenzije. Laže se sve bezočnije, tako da neki teoretičari već govore o „postčinjeničnoj eri”: da već živimo u svetu u kojem je istina – nešto što je dokazivo nesporno – sve manje bitna.

Ovo se pritom zbiva i lokalno i globalno. U demokratiji koja se nameće kao model za ugledanje – Americi, predsednički kandidat republikanaca Donald Tramp po neku laž je, kako je utvrdio portal „Politiko”, izgovarao svakih pet minuta. Njegovo „ignorisanje činjenica” već je legendarno, kao što su, uostalom, i njegova megalomanija, neznanje i netolerantnost.

Kandidatkinja demokrata Hilari Klinton pak „laže o svojim lažima”, što je osnovni razlog deficita poverenja koje u nju ima većina birača i situacije da Amerika ovoga puta predsednika bira između dva najnepopularnija kandidata u svojoj novijoj istoriji.

Slično je i u kolevci moderne demokratije Velikoj Britaniji, gde su dva minula izjašnjavanja birača – parlamentarni izbori 2015. godine i nedavni referendum o ostanku ili izlasku iz EU („bregzit”) – održana posle kampanja zasnovanih na, kako se pokazalo potom, opasnim lažima.

Politička istina je doduše uvek subjektivna, politika je uvek neko tumačenje stvarnosti i (uglavnom nepouzdano) projektovanje budućnosti zarad osvajanja i očuvanja vlasti, ali je sve očiglednije da se demokratija suočava s novim problemom: kako razlikovati činjenice od izmišljotina.

Demokratski sistemi, čak i oni koji se smatraju uzornim, poput pomenuta dva, suočeni su i s pojavom koja je i posledica i uzrok postčinjenične stvarnosti: sa usponom političkih autsajdera zasnovanim na demagoškom zavođenju i zamajavanju naroda, u čemu je šampion Donald Tramp.

Ono što je pritom zagonetno, to je gotovo euforičan odziv dela biračkog tela prema iskrivljavanju stvarnosti i neostvarivim obećanjima – uz istovremeni pad poverenja u profesionalne političare i eksperte.

U ovakvim okolnostima političke ideje – od izlaska Velike Britanije iz EU, preko podizanja zida prema Meksiku do zabrane ulaska muslimana u SAD – koje su koliko juče bile neprihvatljive, evoluirale su u jednostavna rešenja za sve probleme.

Doduše, Velika Britanija se već polako trezni, dok je Tramp po mnogim indikatorima na silaznoj putanji, ali „trampizam” je u međuvremenu kloniran na mnogo mesta izvan Amerike.

„Postčinjenični” svet, naravno, ne bi bio moguć bez sadejstva medija, pri čemu su ključni faktor informatičke tehnologije koje su već promenile i medijski biznis i njihovu društvenu ulogu i moć.

Jedan od aspekata medijske tranzicije jeste naime povećana glad za senzacijama koje će pogurati tiraže i rejtinge i povećati broj digitalnih klikova kojih, ma koliko ih je, nikad nije dovoljno.

Granice obzirnosti spuštene su upravo u Velikoj Britaniji: podsetimo se vesti „Dejli mejla” iz prošlog septembra o tome da je tadašnji premijer Dejvid Kameron „stavio intimni deo svoje anatomije u organ mrtve svinje”.

Zgražanju nije bilo kraja, a šokantna senzacija je, lančanim „šerovanjem” preko „Tvitera” i „Fejsbuka”, ekspresno stigla u svaki kutak planete – da bi sutradan novinarka koja ju je lansirala izjavila kako ne zna da li je to što je objavila tačno ili nije.

Priznala je da nema ama baš nikakav dokaz za skandaloznu tvrdnju, ali i hladno poručila da je do čitalaca da toj vesti veruju ili ne.

Ovu formulu preuzeli su i naši tabloidi, sa sve učestalijim vestima o državnim udarima, tobožnjim velikim prevarama vođa opozicije, pogrdnim opisivanjem slobodnomislećih umetnika, pa su zbog toga opravdano prekršteni u „blatoide”.

Na nama je, dakle, da njihove bedastoće ignorišemo, ili ih gutamo, mada, po svemu sudeći, preovlađuje ovo drugo.

„Sada smo usred konfuzne bitke između istine i falsifikata, činjenica i glasina, ljubaznosti i okrutnosti, nekolicine i većine, povezanih i otuđenih, između otvorene platforme interneta i ograda ‘Fejsbuka’ i drugih društvenih mreža; između obaveštene javnosti i zavedene gomile”, napisala je u britkom eseju „Kako je tehnologija poremetila istinu” glavna urednica „Gardijana” Ketrin Vajner.

Po njenom mišljenju, „u digitalnoj eri je lakše nego ikad objaviti lažnu informaciju, koja se brzo raširi i prihvati kao istinita”.

Ekspanziji političkih laži suprotstavljaju se doduše sve brojniji „istinomeri”, sajtovi koji proveravaju činjenice i tako postaju „medijski poligrafi”, ali njihov učinak je zanemarujući.

„Naše medijsko okruženje u poslednjih pet godina promenilo se maltene koliko u poslednjih 500”, ocenjuje Emili Bel, direktorka Centra za digitalno novinarstvo Univerziteta Kolumbija. Po njenom mišljenju, „društvene mreže su ne samo progutale novinarstvo nego i sve drugo: političke kampanje, bankarske sisteme, lične istorije, zabavu, trgovinu, pa čak i vlade i bezbednost”.

Tmurna sadašnjost ne najavljuje vedriju budućnost: laži su zanimljivije od komplikovane istine, preovlađujući princip postaje da nije važno da li je nešto tačno ili nije, već da li privlači pažnju, a rezultat je da je elementarno političko poštenje na putu da postane relikvija prošlosti.