Ivan Ninić: Vitalnost građanskog društva leži u otporu

To da uzmete telefon i da pozovete bilo koju inspekcijsku službu – to ne funkcioniše; da pokucate na bilo koja vrata – ni to ne funkcioniše, jer se hvatate u koštac sa jednom hobotnicom, jednom mrežom ljudi koji funkcionišu po principu „svi za jednog, jedan za sve“. Pa ipak, da li bih preporučio nekome da krene tim putem? Svakako da bih

„Ako hoćeš da pobediš, ne smeš da izgubiš“ – tom parolom se rukovodi Ivan Ninić, dvadesetosmogodišnji diplomirani pravnik, čiji dosadašnji javni angažman ne može da se svede na par prigodnih uvodnih rečenica, jer više liči na potku za kakav dobar filmski scenario. Još kao student bio je zaposlen u Narodnoj skupštini Republike Srbije od 2008. do 2012. godine, u sektoru za poslove poslaničkih grupa, i to mu je, kako kaže, bilo prvo dragoceno radno iskustvo. Nakon toga, godinu dana je proveo u privatnom sektoru kao pomoćnik direktora za pravne i ekonomske poslove u jednom privatnom preduzeću. U isto vreme je sarađivao sa antikorupcijskim portalom Pištaljka, na kom je objavio više od 90 tekstova vezanih za slučajeve krupnih zloupotreba javnih finansija. Sa grupom od 10 polaznika iz Srbije, 2011. godinu provodi na specijalizaciji u Vašingtonu i Severnoj Karolini, u okviru programa Borbe protiv korupcije, sa naglaskom na zaštiti uzbunjivača. Zajedno sa Sašom Varincem, tadašnjim predsednikom Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, izrađuje 2013.„Korupcijsku mapu sistema javnih nabavki u Republici Srbiji“, dokumet izdat od strane Misije OEBS-a u Srbiji. Iste godine u septembru, Saša Radulović ga poziva da bude deo njegovog kabineta kao savetnik u okviru Ministarstva privrede, zbog čega prestaje da piše. Budući da taj angažman traje svega nekoliko meseci, do januara 2014, kada Radulović podnosi ostavku na funkciju, Ninić prelazi u Agenciju za privatizaciju na mesto savetnika direktora, gde se zadržava 13 meseci, kada podnosi zahtev za sporazumnim raskidom radnog odnosa. Upisuje se u registar advokatskih pripravnika Advokatske komore Vojvodine, od kad je angažovan u advokaturi jednim delom, a drugim u nevladinom sektoru, kao edukator u obuci mladih novinara-istraživača. Od 2014. godine je povremeni konsultant Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Bio je angažovan na izradi više izveštaja Saveta, od kojih su najznačajniji oni koji se odnose na vlasničku strukturu medija i oglašavanje.  U martu prošle godine sa grupom prijatelja osnovao je NVO „Centar za vladavinu prava“, gde je istovremeno i izvršni direktor. 

Iz Vaše biografije se vidi da ste od prvog dana orijentisani na istraživanje korupcije. Da li Vas je slučaj naveo na taj put, ili je, pak, postojao neki lični afinitet ka tome?

Potpuno slučajno sam ušao u tu materiju. To je bilo negde sredinom 2005, kada sam se kao srednjoškolac pobunio zbog načina na koji se naplaćuje abonentska knjižica 100 dinara u učeničkim domovima. I tako je sve krenulo. Počeo sam da postavljam pitanja, i usmeno i pismeno, i svaki put sam bio ismevan zbog toga. Zašto bi se ja sa 15, 16 godina bavio finansijama? Moje je da budem primeran i uzoran đak, da gledam svoja posla – tako mi je rečeno, ali, naravno, svakog meseca da novac dam, i to u kešu, bez ikakve priznanice. Mene je prosto zanimalo koji pravni dokument je osnov za takvu naplatu, jer sve ono što sam pročitao o funkcionisanju tih ustanova učeničkog standarda nije upućivalo na to da takvog osnova nema. Onda sam krenuo u jedno malo ali vrlo temeljno istraživanje, i tako došao do šokantnih podataka. Međutim, uprkos mojim prijavama, pritužbama, raznim inspekcijama, ništa se nije dešavalo. Tako sam shvatio da su uzalud prikupljeni svi ti podaci ako se ne obratim medijima, jer samo ako mediji o tome pišu postoji mogućnost da se nešto promeni. Pošto sa 15 godina nisam imao nikakve kontakte i veze, obijao sam pragove redakcija sa kopijom svih dokumenata. Godinu dana je trajala ta bitka da me uopšte neko čuje. Imao sam 16 godina kada sam gostovao kod Jugoslava Ćosića u „Poligrafu“ na B92, i tek tada je došlo do iznenadne i brze smene direktora Doma učenika srednjih škola Beograd i upravnika domova. Protiv njih su pokrenuti postupci, novac je vraćen učenicima, ukupno preko 2 miliona dinara. Ja sam konkretno dobio 1.200 dinara nazad, ali novac mi nije bio motiv, već entuzijazam i želja da se dokaže nepravda. Kako je taj proces trajao više od godinu dana, tako sam ja potpuno ušao u tu materiju. A nakon tog iskustva, nekako sam potpuno iskrivio i pogled na stvari, deformisao svoj način razmišljanja. Otad praktično prvo gledam štetne aspekte u svakoj društvenoj pojavi, pa tek onda korisne.

Da, đačkog dinara koji nije bio obavezan, a u stvari je bio pogodan za ucenjivački kapacitet rukovodstva škole jer niste mogli dobiti potvrdu za overu zdravstvene knjižice, potvrdu za povlasticu za prevoz u gradskom saobraćaju ako ne izmirite nekih 2.000 dinara, a radilo se o 2.000 dinara puta 1.100 đaka u školi, pa mi baš nije bilo najjasnije kako se taj novac troši. Pošto sam bio predsednik Đačkog parlamenta, moji drugari su od mene tražili odgovor na to pitanje. Ja sam to pitanje postavio rukovodstvu škole, i tu je nastao ceo problem. Onda sam, koristeći Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, prikupio dokumentaciju i video da direktor potpisuje fakture iz kafane od po nekoliko desetina i stotina hiljada dinara periodično, i da se u tim fakturama čak nalazi stavka bakšiš, što dovoljno govori o bahatosti. Isplata tih faktura je vršena upravo sa računa đačkog dinara. Tih nekih 2 miliona dinara bio je sopstveni prihod škole koji je korišćen diskreciono, onako kako je uprava škole smatrala za shodno. I onda opet isti proces: prikupljanje dokumentacije, podnošenje krivičnih prijava i prijava budžetskoj inspekciji koja je čak i došla, pa krenula da čačka i ono što nisam prijavio poput krečenja škole i ekskurzija, pa našla da je nekih 7 miliona dinara nenamenski utrošeno.

Kako su se završila oba slučaja? 

Zajedničko za oba slučaja je da su završila na sudu primenom načela oportuniteta tj. odloženog krivičnog gonjenja. Samo u slučaju škole, direktor je određenu sumu novca, nekih 100.000 dinara, uplatio pre podizanja optužnog predloga. U slučaju Doma učenika, gde je bilo optuženo šest lica, simbolički iznos od nekih 30, 40 hiljada dinara je bio uplaćen na predlog tužioca u toku krivičnog postupka, znači, kada je već bila podignuta optužnica. Oba slučaja nisu rezultirala pravosnažnim presudama, što me dodatno uvelo u celu materiju kao studenta prava i nateralo da se i danas profesionalno bavim tom problematikom.

U to vreme ste bili anonimni za javnost. Iz te perspektive „običnog“ građanina koji nema konekcije ka medijima, koji nije javno eksponiran, a ima nekakvih problema na svom radnom mestu, u zdravstvenoj ustanovi u kojoj se leči… šta biste (pre)poručili ljudima: da li da uđu u postupak borbe za svoje pravo da bi dokazali da negde neka nepravda postoji?

Ta personalna borba je stvar senzibiliteta pojedinca i zavisi od njegove lične hrabrosti, doze istrajnosti, neki bi rekli i ludosti, a možda svega po malo. Ja sam u sve to ušao kao tinejdžer i u tom trenutku nisam imao šta da izgubim. Velika je razlika u životu kad imate šta da izgubite i kada nemate. Momenat otpočinjanja bitke je ipak presudan u ovoj stvari. Ne znam da li bih to ponovio na taj način, iako sada imam mnogo više iskustva, ali tada sam shvatio koliko je u stvari sistem začepljen, koliko ne funkcioniše, koliko je država paralisana. To da uzmete telefon i da pozovete bilo koju inspekcijsku službu – to ne funkcioniše; da pokucate na bilo koja vrata – ni to ne funkcioniše, jer se hvatate u koštac sa jednom hobotnicom, jednom mrežom ljudi koji funkcionišu po principu „svi za jednog, jedan za sve“. Pa ipak, da li bih preporučio nekome da krene tim putem? Svakako da bih. Mislim da vitalnost čoveka i uopšte vitalnost građanskog društva leži u otporu: otporu prema odmazdi, prema nepravdi, laži, pljački, prevari. Obeshrabrujuća je, međutim, činjenica da postoje ljudi koji su prošli kroz ceo proces, poput Gorana Miloševića, radnika JP „Putevi Srbije“, na osnovu čije je aktivnosti podignuta optužnica i doneta nekakva presuda za tzv. drumsku mafiju. On često kaže da tako nešto više nikada ne bi radio i on ume i da objasni zašto je to tako. Jednostavno, ljudi se plaše odmazde zato što se ne osećaju zaštićeno: ne štiti ih ni zakon, ni ustav, ni institucije, i oni su vrlo često predmet odmazde. Ne samo oni, već i članovi njihove porodice, njihovi prijatelji… Praktično, u ovakvoj državi tome nema kraja.

Koliko je Zakon o zaštiti uzbunjivača garancija da do takve odmazde neće doći?

Nov Zakon o zaštiti uzbunjivača je neefikasan zato što sistem zaštite opet ne funkcioniše. Tu pre svega mislim na privremene mere koje sudovi često odbijaju da donesu, a koje za rezultat treba da imaju odloženo dejstvo raskida ugovora o radu dok se ceo proces ne završi. S druge strane, napravljena je velika zabuna oko same procedure internog i eksternog uzbunjivanja. Građanin koji nije upoznat sa zakonom, ako napravi samo jednu proceduralnu grešku, svesno ili nesvesno, gubi pravo na zaštitu. Žestok period nam predstoji u tom normativnom delu u pogledu izgradnje sistema zaštite uzbunjivača, ali problem je što ovde ne postoji politička volja da se tim ljudima pruži bilo kakva podrška.

Septembra 2013. ste imali priliku da kao savetnik ministra privrede vidite kako ceo sistem funkcioniše iznutra. Koji je bio Vaš prvi utisak, a koji poslednji, kada ste sistem napustili?

Kada pređete prag institucije kao neko ko u tom trenutku postaje njen deo i kao neko ko veruje da će bilo šta promeniti, dakle, prvi utisak je da ćete uspeti da promenite sistem: da okrećete novi list, da menjate lošu praksu i loše procedure. A onda, ne prođe ni nekoliko dana, da ne kažem sati, pa da shvatite koliko je sistem paralisan. Ostao mi je jedan primer u sećanju. U Ministarstvo privrede stizalo je dosta pritužbi, budući da više od 1.000 privrednih subjekata zavisi od tog ministarstva. Tako su pristizale i pritužbe radnika na rukovodstvo pojedinih preduzeća. Ja sam se šokirao kada sam video da se takve prijave kopiraju i šalju na izjašnjenje onom protiv koga su podnete. Odmah sam starije kolege pitao šta mi to radimo i dobio odgovor da je takva praksa i da se to tako radi. Dakle, nekada je potrebno pet minuta, nekada sat da onaj na koga ste se vi žalili i obratili ministru da vas zaštiti, putem faksa, pošte ili mejla vidi sadržaj prijave i da se po istoj izjasni. Ista je procedura i kada se obratite Vladi i premijeru Srbije prijavom protiv nekog činovnika ministarstva: Vlada istu tu prijavu spušta instancu niže i dostavlja na izjašnjenje. Za mene je to bio totalni poraz. Neki ljudi stave svoju glavu u torbu, svoj integritet, život i život svoje porodice na parče papira, potpišu se, verujući da će prijava doći u ruke premijera ili ministra, a onda se sve okrene protiv njih. I tada sam shvatio da se ništa parcijalno ne može menjati. Ne možete vi u jednom resoru menjati temelje tog resora ako ne postoji sinhronizacija na nivou Vlade. Ne možete uvoditi red u jednoj ili tri agencije ako se ne uvodi red u svim agencijama. To je gorak ukus koji ću pamtiti, ali i dragoceno iskustvo. Utisak da ćete nešto promeniti kao pojedinac, pa čak i da se skupi grupa takvih projedinaca, u jednom takvom državnom birokratskom konglomeratu je pogrešan. Ako ne postoji društvena svest, politička volja, jedan timski rad i čvrsta opredeljenost da se stvari promene, sve će ostati isto.

Koji bi u ovom trenutku bio ključni faktor za „otčepljivanje“ paralisanog sistema, kako kažete? Da li su to zakoni, institucije, ili, pak, ljudski faktor?

Svi faktori su važni, možda je ljudski u ovom trenutku na prvom mestu. Ali, mimo njega, temelj sistema je normativni, zakonodavni okvir. Ja sam kao državni službenik četiri godine proveo u Narodnoj skupštini i bio u prilici da napišem stotine amandmana na zakone. Način na koji nastaje normativa u našoj zemlji je poražavajući. Bilo da je reč o novim ili izmenama postojećih zakonskih rešenja kroz izmene i dopune, svi oni nastaju pod nekakvim čudnim okolnostima. Tu nema javne rasprave. Te izmene se kreiraju ne u stručnoj javnosti, ne na način predviđen poslovnikom o radu Vlade, već u advokatskim kancelarijama, konsultantskim kućama, kafanama, na kraju krajeva, u političkim strankama. Često od tih izmena korist ima jedna uska grupa ljudi koja predstavlja neku vrstu ekonomske elite i čini potporu finansiranju političkih stranaka. To je problem u kamenu-temeljcu ovog društva i ove države u jednoj fazi, a u drugoj fazi, to je problem nastanka podzakonskih akata. Ako pogledate slučaj ministra Saše Dragina, on je uhapšen zato što je Vladi Republike Srbije kao donosiocu predložio usvajanje uredbe o regresiranom đubrivu. Na osnovu tog akta jedna grupa ljudi ostvarila je određene benefite, tužilac tvrdi na štetu budžeta RS, ali niko od članova Vlade koji su glasali za tu uredbu, nije odgovarao. To je samo jedna uredba. Svakog četvrtka Vlada donese niz tih uredbi, ministri niz pravilnika i uputstava, a sva ta podzakonska akta su negde prethodno dogovorena, vrlo često su njihove norme sračunate. Taj zakonodavni temelj se zida na nezdravim osnovama, i to posle dovodi do jedne spirale koja najviše reperkusija ima na javne finansije. Pošto su političari koji dolaze na najodgovornije državne funkcije u stvari eksponenti interesa predstavnika ekonomske elite u ovoj zemlji, onda oni ne samo da kreiraju taj zakonodavni okvir u interesu svojih neformalnih poslodavaca, već kasnije te norme i sprovode. Tako imate proces kreiranja, proces sprovođenja, pa proces utvrđivanja odgovornosti, ali kako tu odgovornost utvrditi kada isti ti ljudi biraju tužioce i sudije koji treba da sankcionišu takve pojave. Naravno da je to jedan začarani krug.

Uz sve prethodno rečeno, bili ste i politički angažovani.

Mislim da je u prirodi ljudskog bića da se bavi politikom, manje ili više. Svako od nas bira format i intenzitet, način na koji će se politički angažovati i uopšte da li će se angažovati. Ja sam u ovom trenutku prezasićen svega. Dosta mi je svega što sam doživeo, video, čuo, i što znam. U nekom narednom periodu moj pravac je struka i angažman u nevladinom sektoru. Naravno, to ne znači da nemam politički stav, da krijem kome ću dati svoj glas, niti da savetodavno neću pomoći nekoj političkoj opciji, u ovom slučaju onom što radi Saša Radulović sa svojim timom saradnika. Ja sam, činjenica, od 2006. do 2012. bio aktivan u SRS, i bio sam svedok raskola u toj stranci. Za razliku od prosečnog glasača, imao sam pristup određenim povlašćenim informacijama, pa sam mogao da prepoznam način na koji nastaje i način na koji se finansira nova stranka. Tako sam odlučio da neću preći u SNS, a danas vidim da je ta odluka bila ispravna jer ne bih mogao sebi da oprostim da sam prešao, a verovatno bih tu stranku napustio posle nekoliko meseci. Te, 2012. godine sam doneo odluku da se povučem iz političkog života jer mi se nije dopao način na koji je funkcionisala tada SRS u pogledu nekih poteza, odluka i kadrovske politike. Diskutovao sam otvoreno o svemu i sa predsednikom SRS i u pogledu određenih loših pojava imali smo različite poglede. Korektno smo se razišli, doduše, telefonskim putem, jer nije ni bilo prilike da se upoznamo.

Koliko Vam iz današnje perspektive taj angažman predstavlja svojevrsni beleg? Koliko su Vam ljudi i tada spočitavali paralelno bavljenje politikom i pisanje medijskih tekstova?

Dok sam pisao antikorupcijske tekstove, bio sam član SRS. Verovao sam da je uzrok propasti ovog društva jedno žuto preduzeće koje je personifikovala DS, uz određene filijale i ekspoziture poput stranke G17 plus, SPO, SPS. Kao srednjoškolcu, kasnije studentu, SRS je bila jedino mesto gde se mogu artikulisati stavovi protiv jedne brutalne pljačke koja je na svim nivoima vlasti sprovođena. Naravno, ne znajući da može i gore, i da je gore upravo i usledilo. Sama stranačka pripadnost i javno deklarisanje mi je otežavalo dosta u pisanju. Kada sam, na primer, objavio tekst o Draganu Šutanovcu i čuvenom pašnjaku prve klase, celo skretanje pažnje sa suštine stvari – odakle mu ta parcela i objekat od milion i po evra, odvijalo se u pravcu njegovog odgovora „Ma, eto, to piše tamo neki radikal“. Sam taj epitet je služio kao marginalizacija i diskreditacija svega što napišem, uradim ili kažem. Nakon mog dolaska u Ministarstvo privrede 2013, izbio je skandal u Vladi jer je tadašnji PPVAleksandar Vučić pozvao ministra Radulovića, više puta, držao mu bukvice da mora otkazati moj ugovor o angažovanju, da moram izaći iz Ministarstva privrede da ne bih imao uvid u podatke, ocenio me je kao nekakvog nepredvidivog elementa koji će da napravi haos u samom Ministarstvu. Međutim, Radulović mu je tražio jaču argumentaciju, na šta mu je odgovorio da ne mogu da budem u Ministarstvu zato što sam se na Twitter-u svađao sa njegovom suprugom. Raduloviću je to bilo dovoljno – da me zadrži. I tako sam, sticajem okolnosti, dao lični doprinos malom „restartu“ Ministarstva privrede.

 Foto: AGVisual