Izborna reč

Kolumnu u Kuriru dobio sam 2006, kada je Vučićević uveliko prebegao u list Press, tako da on na to nije imao nikakav uticaj, osim možda telepatski

Među onim čuvenim savetima – „100 stvari koje morate uraditi pre nego što umrete“ – piše da vam pod obavezno valja videti polarnu svetlost, prošetati se Velikim kineskim zidom, večerati u restoranu sa Mišlenovom zvezdicom, voziti se Rutom 66 u Americi, kockati se u Las Vegasu, posetiti Novi Zeland u kamp kućici i putovati Orijent ekspresom. Tek pod devedeset osmom stavkom stoji da morate bar malo biti glavni urednik Danasa. A pod brojem 99 kako morate doživeti da tu čudnovatu okolnost komentarišu Ištvan Kaić i Dragan J. Vučićević u udarnom terminu TV Pink.

Emisija se zvala „Izborna reč“, bila je nešto teža od „Teške reči“, a bavila se onom makljažom na Đeram pijaci pre neki dan.

I onda, negde usred objašnjavanja ko je na Đermu prodavao jaja, a ko je prodavao bubrege, Vučićević je objasnio kako se u biografiji izvesnog Petrović Dragoljuba, po zanimanju „najvećeg mrzitelja Vučića“, nigde ne pojavljuje ključna stvar – da je on bio kolumnista Kurira. I da se ta strašna okolnost krije u sveopštoj zaveri protivu bolnih reformi.

Kao osoba čiji je neodoljivi šarm da bude neopterećen činjenicama, mada bavljenje novinarstvom iziskuje upravo suprotno, Vučićević je otkrio još jednu važnu stvar: da je lice Petrović D. kolumnu u Kuriru dobilo zahvaljujući njemu, jer je baš u to vreme bio zamenik glavnog urednika Kurira. I sve se to, prema rečima Vučićevića, odigralo 2004. godine.

Nikada se nisam stideo okolnosti da sam tri godine bio kolumnista uglednog Kurira, jer je to pre mene bio, recimo, i jedan Bogdan Tirnanić, a posle i Marko Vidojković. A posebno što sam tamo pisao kolumne koje su bile samo moja „livada“ na dva stupca, u kojoj sam mogao da kritikujem sve i svakog, pa i uređivačku politiku Kurira.

O tome mogu da posvedoče svi koji su o tom delu „moje biografije“ ponekad i pisali – od Teofila Pančića do Slaviše Lekića. Taj honorarni angažman navodim u svakom si-viju koji svojeručno pišem. I niko to ne krije, niti je to bilo kakva tajna. Postoji bar još 15 medija sa kojima sam honorarno sarađivao u karijeri, jedan od njih je Kurir, drugi je NIN, treći je VIN Goce Suše, ali sam stalno zaposlen bio samo u Borbi, Našoj Borbi, Glasu javnosti, i Danasu, što se obično i navodi u šturim biografijama kakve mediji ovih dana objavljuju.

Kolumnu u Kuriru dobio sam 2006, kada je Vučićević uveliko prebegao u list Press, tako da on na to nije imao nikakav uticaj, osim možda telepatski. Uzgred, uvek su me čudili ljudi kojima je od tolikih istorijskih ličnosti najomiljenija Baron Minhauzen.

Okej, utvrditi da Vučićević „baroniše“ o lako proverljivim podacima nije neko epohalno otkriće, ali u istoj emisiji je bio pojačan Kaić Ištvanom pa su zajedničkim snagama utvrdili još nešto – da sam u jednoj kolumni u Kuriru napisao da je Zoran Đinđić izvršio samoubistvo. Kardinal Rišelje bi im pozavideo na talentu da izvuku jednu rečenicu iz teksta, a odmah potom obese autora posred Pinka.

A u tom pasusu je doslovce pisalo ovo: „Te dve grupe – Topalovići i DOSpalovići – zapravo su zajedno doprineli da Srbija preživi, a Đinđić ne preživi. Ali glavna krivica nije u njima. Najveći inspirator ubistva Zorana Đinđića bio je – Zoran Đinđić. Njega su shvatali jedino oni koji su ga ubili. Ostali se nisu ni trudili da ga shvate. Trudili su jedino da ga oblate ili obrlate. Koštunica pored njega nikad ne bi bio premijer u Srbiji, možda u pčelinjaku, Beba pored njega nikad ne bi bio vlasnik autorskih prava na Zorana Đinđića, Mihajlović pored njega nikada ne bi bio hroničar DOS-a, Čeda pored njega nikad ne bi bio predsednik, Tijanić pored njega nikada ne bi bio suvlasnik istine.“

Ko shvati, shvatio je.

 Foto: ipoll.com