Izopačeni režim rada

Slučajevi „cenzure“ izrastaju u prave pravcate „afere“. Ali njihov značaj nije u njihovim arbitrarnim i faktičnim osnovama, nego je u onoj prvoj, najlakšoj i naizgled najočitijoj interpretaciji koja se „sama od sebe“ i po inerciji nadaje ne bi li se objasnio neki događaj.

Tako treba razumeti objašnjenje dvojice blogera, kreatora, ispostaviće se, farsične peticije „U lice cenzuri“, Aleksandra Sekulića i Darija Hajrića, koji će se na skupu pod nazivom „Ako nema cenzure, interesuje nas: Šta je ovo?“, pozvati na poznati princip iz metodologije naučnog istraživanja ‘Okamov brijač’.

Parafraziran i nešto uprošćen, on glasi: Kada je reč o fenomenima u nauci, najjednostavnije objašnjenje treba da ima primat nad ostalim objašnjenjima. I zaista, ukoliko nestaju samo tekstovi koji „kritički“ govore o vlasti, ako se hakuje sajt Peščanika samo kada se za plagijat proglasi doktorat Nebojše Stefanovića, ali ne i Aleksandra Šapića, šta bi prosečan građanin drugo i mogao da pomisli?

To je, na kraju krajeva, sve što je bitno i na čemu se oštre koplja u medijskim ratovima zvezda; pobednik može biti samo onaj čija interpretacija prevlada ostale, ukoliko ostale uopšte i postoje. Interpretacija je ovde ključni pojam koji je u stanju da umnogome zaobiđe argumente i dokaze, čak i ako joj isti ne idu u prilog i govore da je ona neosnovana. Jer ukoliko ta interpretacija, usled nebrojano mnogo slučajeva čiji broj sam po sebi izaziva sumnju, uspe da se uspostavi kao mejnstrim, a sa druge strane, kontrainterpretacija ne može dovoljno jasno da se probije, ili u startu biva dezavuisana kao laž vlasti koja izaziva nepoverenje samim tim što je vlast, onda više nije potrebno ništa ni objašnjavati – pojava već unapred biva označena. Za nju postaje dovoljno da se pojavi da bi već predstavljala očigledan primer, u ovom slučaju, cenzure koju sprovodi vlast. Od tog trenutka, sa svih strana okrivljena, Vlada biva poražena i više nema nikakvih šansi da se izbori sa situacijom koja se odjednom razvija eksponencijalno. Svaki pokušaj vraćanja filma na početak u nekakvo „neutralno stanje“ i reinterpretiranja niza događaja ponaosob bio bi čist promašaj, s obzirom na to da se na kraju ništa bitno ne bi ni promenilo.

Sama srž medijske propagande, san snova svakog spin-doktora, jeste da se dođe do toga da više nije potrebno ni ulagati značajne napore da bi se interpretiralo nešto na način koji hoćemo – kao cenzuru vlasti – jer se stvorila atmosfera u kojoj se to već samo od sebe podrazumeva, svet u kojem svakome prva asocijacija na uklonjene tekstove, napadnute sajtove i sl. postaje upravo i jedino to. Pošto je to u suštini slično nečemu od ranije, nije ni bilo potrebno bogzna koliko truda da se to postigne. Najvažnije: Sada je svakome ko želi nešto o tome da kaže dovoljno da se osloni na ono što je već dostiglo status uvreženog, da se makar uzgred dotakne nečeg, bez posebnog upućivanja i bez da išta zna o tome, jer je tu već ‘sve i svakome jasno’.

Tako Tatjana Mandić Rigonat u svojoj kolumni u Politici od 8. jula, u rubrici „Pogledi“, insinuira da je medijska kuća B92 podlegla političkim pritiscima jer je, uprkos ranijoj najavi voditeljke „Utiska nedelje“, otpočela sa letnjom šemom emitovanja programa. Pitanje je sad kako bi neko uopšte i mogao drugačije da misli nakon slučaja „Mentalno razgibavanje“. Nije li baš zgodno što imamo taj slučaj da nam zagarantuje opravdanost sumnji u vezi svakog budućeg slučaja? Ne utiče li unapred baš taj garant presudno na intencionalnost naših stavova o „cenzuri“?

Inercija ovakvih zaključaka doprinosi, kako se uočava, jednom višku koji je, takoreći, ‘osmi putnik’ iste te inercije i potrebe da se participira u delotvornosti svepostojećeg ambijenta, da se deluje „pametno“ i „promoćurno“ samo zato što je takav ambijent uperen protiv vlasti, jer da se sve to kojim slučajem odnosi na opoziciju, bilo bi nezanimljivo, „selektivno“ i bez ikakvog intelektualnog izazova. Taj višak ponaša se kao nedeljivi ostatak svakog našeg rezona kada danas pokušavamo da kritikujemo vlast Aleksandra Vučića isto onako kao što smo nekada kritikovali vlast Borisa Tadića, jer to, po svemu sudeći, činimo neuporedivo manje uspešno. Nedeljivi ostatak manifestuje se u nesposobnosti da se Vučić kritikuje isključivo i legitimno u svojstvu funkcije koju danas ima u vlasti, jer stalno dodajemo nešto više, a taj dodatak, iako deluje bezazlen, vremenom metastazira u uslov svih uslova da bismo uopšte „kritikovali“. Zato ga treba razumeti kao nezaustavivu potrebu da se s nečim izleti, da se nešto izjavi ili napiše, doda ili dopiše, što gotovo da poništava sve ono što je iole moglo da ima kakvu-takvu kritičku vrednost. To je višak koji preigrava rabotu, kratak spoj u koncepciji koji odjednom baca sasvim drugo svetlo na ostatak sadržaja, a on nastupa baš onda kada stvari izgledaju da su sigurne, kada je staza utabana, ali i kada pažnja s razlogom popusti.

U tom smislu, ponašanje intelektualaca i novinara sve češće zatičemo u stanju neslućenog izopačenja, patologije, ekstatične transgresije, prestupa na svim onim mestima na kojima rad više izgleda kao rezidual rada, kao njegov otpadak, škart. Iz tih razloga, određeni subjekt koji je javno lice postepeno prestaje da bude merodavan za političko mišljenje, s obzirom na to da potencira i zalaže se upravo za ono što je izneseno u toj transgresiji, koju, još na sve to, tretira kao poentu svog rada. Ovo stanje u dekadentnim medijskim i intelektualnim okvirima kakvi dominiraju u Srbiji predstavlja osnovni režim rada.

Ne postoji drugi način na koji bi se npr. mogla razumeti teorija Vesne Pešić, lica koje se u međuvremenu prekvalifikovalo za pripisivanje psihijatrijskih dijagnoza premijeru Srbije, da vlast, tj. Vučić, samo fabrikuje afere kako bi prikrila od javnosti da ne radi ništa značajno na pitanjima reforme društva i države. Jer, ako ovu tvrdnju pokušamo da uzmemo za ozbiljno, to bi značilo da verujemo da vlast, da bi izvukla nekakvu korist za sebe, sama izaziva slučajeve „cenzure“, obara sajtove i skida tekstove, proglašava plagijate da bi ih onda osporavala, da iz nekog razloga mazohistički želi da bude optuživana za cenzuru u domaćoj i međunarodnoj javnosti, kao i da se zatim inscenirano brani, jer je tobože sve to politički isplativije nego li raditi ono što je obećano u ekspozeu. Ali šta se, pak, ovde najednom desilo sa ‘Okamovim brijačem’? Kako to da je princip najjednostavnijeg objašnjenja bez ikakve najave, prilično kontinualno smenila nategnuta scenografija spiralnih teorija zavere? Nije li to pravi primer preigravanja? Onog u kojem sve što vidimo postaje samo ono što javno lice, subjekt čini samom sebi?

Ne završava li se na sličan način svaki tekst sa bloga Saše Radulovića, ili uostalom sve što uopšte produkuje bivši ministar, zaključkom da je Vučić jedan običan prevarant, da od reformi nema ništa, u jednoj totalnoj anulaciji svega što se politički zbiva, i da onda ispada da sve ono rečeno ili napisano pre toga, a obično su to značajni detalji, služi samo da bi se izveo jedan takav kritizerski zaključak? On ne radi ništa dobro, a ja bih sve drugačije? Nije li to upravo po čemu se prepoznaju jeftini politički pamfleti poput onih redovno početničkih iz Nove stranke? Nije li to posve prizeman način da se iole stručno znanje strovali u obično politikanstvo?

Iako je Tviter osmišljen pre svega kao informativna društvena mreža, a ne toliko radi dopisivanja, razglabanja i razgovora koji imaju sve kvalifikacije privatnog, većina novinara i intelektualaca danas je migrirala na nju i zaposela je u smislu svog malog poseda na kojem kao da je sve dozvoljeno – upravo sve ono što bi se drage volje prikazalo u javnosti da ipak bar malo ne urušava integritet ličnosti. Neverovatan je broj ljudi koji je uobrazio da ih ova mreža, čije sadržaje mogu videti i oni koji nemaju otvoren nalog, izuzima od odgovornosti za sve napisano, koji se uživeo u jedan okvir perverznog, ali i fatalnog užitka koji im dozvoljava da se ponašaju kao da više ne egzistiraju kao javne ličnosti, iako to jesu.

Nije li to u konačnom prava slika današnjih novinarskih stremljenja; da se u transgresiji bez granica vređa, omalovažava, podsmeva, psuje do mile volje, bez da nam neko visi nad glavom? Ratosiljati se za tili čas svih kodeksa, pravila poštovanja, i sve to u jednom infantilnom uverenju da se to, skriveno od očiju javnosti, čini meti iza leđa, da ona to ne može da vidi? Tviter postaje „telefonska slušalica“ za instantno pražnjenje najgorih osobina javnih ličnosti poput Svetozara Rakovića, Dušana Mašića, Bobana Karovića, Bojana Cvejića, Nikole Tomića, Slaviše Lekića, Vesne Pešić, Ratka Femića, Dragana Janjića, Biljane Srbljanović, Milana Antonijevića, Tatjane Vojtehovski, Zorana Živkovića, Marka Somborca, Bojane Maljević, Dragana Popovića, Dimitrija Vojinova, Jelene Milić, Jovane Gligorijević, Darka Mitrovića, Slobodana Georgijeva i mnogih, mnogih drugih…

Pogledajmo samo na šta liče osnovni režimi rada dveju renomiranih voditeljki sa B92 – Olje Bećković i Suzane Trninić. Ni jedna ni druga se već godinama ne ponašaju kao profesionalni novinari, dok postoje ozbiljne indicije da jedna od njih to nikada nije ni bila. Istovremeno, obe zloupotrebljavaju moć novinarske pozicije izigravajući u svojim emisijama običnog građanina koji samo želi da dobije odgovore na pitanja i u tome ne vidi nikakav drugi interes. Obe emisije, bilo „Utisak nedelje“ ili „Kažiprst“, u velikoj meri su instrumentalizovane jer se gosti u njima koriste kao sredstva za izražavanje već prethodno utvrđenih političkih ciljeva. Voditeljke često igraju i ulogu pukog medijuma, kada služe za što bolje otvaranje interesno pogodnih gostiju. Ali, u svakom od tih slučajeva, one su, pre svega drugog, sebično posvećene pocrtavanju i afirmisanju sopstvenih predrasuda i problema u razumevanju, što nema nikakvih dodirnih tačaka sa novinarstvom.

Ono što ipak predstavlja nedeljivi ostatak u tom provizorijumu jeste njihov odnos prema gostima u emisiji, a tu se primećuju dva tipa ponašanja u zavisnosti od toga koji je gost u pitanju. Tip A pretpostavlja gosta koji neće biti mnogo prekidan, koji u emisiji neće imati nikakav sukob sa voditeljkom i pred kojim će pitanja biti takva da odgovaraju upravo onome zbog čega je pozvan da priča. Tip B je sušta suprotnost tipu A: To je gost koji je pozvan radi teme koja služi kao paravan da bi se ispitao o stvarima koje bi, da su zvanično predstavljene kao razlozi gostovanja, zvučale neprofesionalno, tendenciozno i lično. To je gost kojem se ne dozvoljava da poentira kako otpočne da govori ono što nije u skladu sa horizontom smisla voditeljke. Izbijanje iz pasivne pozicije i odgovaranje pitanjima tumači se kao agresija, napad na novinarsku slobodu uređivanja i samim tim izokreće u nemoć gosta i podsmeh onog odjednom nimalo običnog građanina.

Tretman koji je Vladimir Popović dobio 29. juna u „Utisku nedelje“ tako se ni po čemu ne razlikuje od onog koji je imao npr. Marko Blagojević, tek imenovani direktor Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima, 3. juna u „Kažiprstu“, jer je jedina prava tema obeju emisija bila: ‘Kako možete da sarađujete sa Vučićem? Zar vas nije bar malo sramota?’ Time, ove dve „autorske“ emisije, ne samo da su instrumentalizovane nego se nalaze i u nekoj vrsti paravlasničkog monopola, u uzurpacijama voditeljki koje osmišljavaju program u cilju lečenja svojih ličnih kompleksa prema aktuelnoj vlasti, gde ispucana sintagma „običan građanin“ nikada zapravo nije ni označavala nikog drugog do samo njih.

Što se raznolikog tretmana gostiju tiče, dovoljno je uporediti ponašanje Suzane Trninić samo dan ranije, 2. juna, u emisiji u kojoj je gost bio ombudsman Saša Janković, autor tvrdnje da su tokom poplava medijske slobode, a ne država, bile u vanrednoj situaciji. Kandidujući sebe za nastavljača tijanićevske propagande, ova Jankovićeva konstrukcija poslužiće Olji Bećković da na sličan način zameni teze i nazove Popovića „najvećim cenzorom na ovim prostorima“ zbog uvođenja vanrednog stanja nakon atentata na premijera Zorana Đinđića. Trninićeva će, pak, demonstrirati nezapamćen neprofesionalizam u emisiji od 18. juna, kada već u drugom minutu bude bez ikakvog pokrića iznela sud u pitanju upućenom Miletu Novakoviću, nekadašnjem načelniku UKP. „A jeste li očekivali da će se mediji i javnost upecati (na navode Darka Šarića da ga je Rodoljub Milović ucenjivao)?“, sugerisala je pre nego što je gost stigao da formuliše ikakav stav, otkrivši celokupan karakter svoje emisije.

Konstruišimo sad hipotetički scenario, bez obzira što mu verovatnoća realizacije teži nuli, da Veran Matić – isti onaj koji je 2001. godine smatrao da B92, na osnovu zasluga u borbi protiv Miloševića, treba da dobije nacionalnu frekvenciju mimo zakonske procedure – danas raskine saradnju, suspenduje, ili makar profesionalno dokvalifikuje pomenute voditeljke. Uprkos svim naporima da se možda objasne pravi razlozi, da li bi bilo moguće ovakav presedan, s obzirom na postojeću atmosferu u javnosti, razumeti bilo kako drugačije nego kao skandalozan slučaj cenzure? Tatjana Mandić Rigonat svojim prilogom unapred nam je odgovorila baš na ovo pitanje.

Autor je saradnik Instituta za javnu politiku