Jelena Drakulić Petrović: U Srbiji ne razumeju da su mediji biznis

Mali broj medija posluje sa ciljem da sam sebe izdržava, iako je finansijska nezavisnost najbolji čuvar slobodnog novinarstva, kaže Jelena Drakulić-Petrović za „Nedeljnik“ povodom 20. rođendana „Blica“

Jedna od najvažnijih stvari vezanih za dnevne novine „Blic“ jeste činjenica da je od samih početaka bio medij koji izdržava sam sebe, kaže za „Nedeljnik“ Jelena Drakulić-Petrović, generalni direktor kompanije Ringier Axel Springer, u razgovoru povodom dvadesetogodišnjeg jubileja dnevnih novina koje su nastale u turbulentna vremena demokratskih protesta 1996. godine, i iz kojih se izrodila najveća izdavačka kompanija u ovom delu Evrope. Ona za Nedeljnik govori o medijskoj slici Srbije, (ne)razumevanju medija kao biznisa, perspektivama, o tome koliko odnosi sa vlastima utiču na medijski posao…

– I kada je osnovan 1996. kao i sada, to je bila privatna kompanija usmerena na ono što se u privatnom sektoru zove pravljenje dodate vrednosti, a koja se u medijskom biznisu bazira na ostvarivanju profita. Sve naše aktivnosti, samo novinarstvo i novinarska etika kao komponenta našeg posla, na kraju se svode na medijski biznis. Često kažem da je najveća snaga ‘Blica’ što je finansijski samostalan. Za proteklih devet godina – a to je period ekonomske krize – mi smo svake godine isplaćivali jubilarne nagrade i 13. plate. A mi u medijima znamo ko isplaćuje plate i koliko su redovne. I mi u menadžmentu medija znamo koliko je teško zaraditi novac za te plate. Uz to ostvarujemo profitnu stopu iznad 15 odsto, što govori da je naš biznis stabilan.

Vi, dakle, imate utisak da u javnosti ne postoji dovoljno razumevanje medija kao biznisa, odnosno da su i mediji posao skoro kao svaki drugi?

– To se može razložiti na dva problema. Mali broj medija posluje sa ciljem da sam sebe izdržava, iako je finansijska nezavisnost najbolji čuvar slobodnog novinarstva. Većina medija su ili u državnom vlasništvu i uopšte ne vode računa o poslovanju, jer su na jaslama poreskih obveznika, ili su to privatni mediji u vlasništvu ljudi čiji je osnovni biznis i u nekoj drugoj industriji, bilo da je ona politička ili neka druga biznis sfera. Drugi vid problema dolazi iz samih esnafskih krugova. To je novinarstvo radi novinarstva, bez jasne slike da novinarstvo ima svoju publiku i da taj posao, nazovimo ga kreiranjem sadržaja, nema smisla ako za to nema publike.

U kompaniji ste se često hvalili projektom prve integrisane redakcije kod nas, za koji se govorilo da je eksperiment koji nije uspeo u mnogim zemljama. Da li ste zadovoljni tim projektom?

– To je integrisani pristup rada. Stojim iza toga da ne postoji nijedan drugi uspešniji metod rada. Nemamo više taj luksuz da budemo staromodni i da se ne menjamo u vreme ubrzane tehnološke revolucije. Integrisani pristup omogućava da proizvodimo brže i više – bez obzira na to da li se radi o redakciji ili o drugoj industriji – i da proizvodimo različite sadržaje. Kao takav, to ne može da bude eksperiment koji nije uspeo, u bilo kojoj industriji u svetu, pa tako i u medijskoj. To je deo naše strategije kojom pratimo tehnološku revoluciju i pratimo našeg krajnjeg korisnika. Apsolutno manji broj krajnjih korisnika je u štampanom kanalu informacija, ali zato se naš sadržaj konzumira kroz digitalne forme. Jedan od izazova za medijsku industriju je kako da istovremeno uz tradicionalne kanale razvija nove digitalne kojima će krajnjem korisniku što brže i lakše ponuditi što raznovrsniji lako dostupan sadržaj.

Ali kod nas ne postoji razumevanje da je i „onlajn sadržaj“ nešto čija proizvodnja košta i nema spremnosti da se plati za to. Kakva je onda budućnost medijskog biznisa?

– Greška je napravljena u samom startu, pre petnaestak godina, što je sadržaj dat besplatno. Veoma je teško vratiti proces unazad. Na nama je da pronalazimo nove i drugačije sadržaje koji se mogu monetizovati. Nalazimo se u istoj situaciji kao svi svetski mediji. Ova kuća je deo velike evropske kuće i na našim okupljanjima mene iznenađuje koliko mi zapravo pričamo o istim problemima, bez obzira na to da li se radi o našem tržištu od sedam miliona, ili o nemačkom od osamdeset miliona ljudi. Imamo iste izazove i zajednički radimo na rešenju. „Blic“ je daleko snažniji portal od drugih čak i u regionu, i tu svoju snagu trenutno koristimo kroz video-strategiju. Nama je video-potencijal zaista ogroman. Znate da nemamo zaštitu novinarskog sadržaja i da to zakonom nije regulisano. Ali video-sadržaj jeste zaštićen i to je jedna od naših strategija monetizacije. Ova firma ne bi imala ovaj značaj i veličinu na tržištu da nema ovakve vlasnike. Tu ne mislim samo na činjenicu da su to stranci nego i na konkretne kompanije Ringijer i Aksel Špringer, dve izuzetno profesionalne kompanije, obe su porodične firme koje su osnovali novinari i medijski radnici. Najvažnije je što dobijamo neprocenjiva iskustva iz inostranstva, i to je naša prednost. Često se suočavamo sa zlonamernim komentarima da to što ima strane vlasnike podrazumeva da „Blic nije srpski“. Apsolutno tvrdim da se za 13 godina koliko sam u firmi strani vlasnici nisu mešali u uređivačku politiku. Svi mi u kompaniji smo ovde zato što delimo iste vrednosti, i naše vrednosti su nesporne: želimo Srbiju u EU, želimo tržišnu ekonomiju i nesporno je da ćemo se boriti protiv svih vrsta nasilja, protiv nacionalizama, šovinizama i svega što smatramo nazadnim. Tako smo odabrani, tako se družimo, i tako i radimo u ovoj firmi.

Mislite li onda da je „strano vlasništvo“ jedno od rešenja za sređivanje medijske slike u Srbiji?

– Strano vlasništvo ne može biti rešenje. Integritet onoga ko stoji iza medija je jedini garant. Bilo je drugih stranih vlasnika medija koji su bežali glavom bez obzira sa ovog tržišta, ali poslovanje Aksel Špringera i Ringijera u Srbiji je pokazatelj da je Srbija sjajno tržište, da ovde može odlično da se posluje. Imamo odličnu firmu, ovde radi vredan, talentovan, kreativan svet. Oni su veoma zadovoljni poslovanjem u Srbiji. I na takav način širimo bolju sliku Srbije.

Da li je pitanje „tabloidizacije medija“ uopšte faktor koji utiče na menadžerski deo vođenja medija?

– Tabloid u srpskom društvu ima negativnu konotaciju, a u inostranstvu to nije pogrdna stvar, već je u pitanju samo jedan format. Mi smo počeli 1996. sa izdanjem koje se zove „Blic“, i ono je po formatu bilo popularan masovni proizvod. „Blic“ je po svom DNK popularni proizvod koji je imao težinu i političko-društvenu odgovornost nametnutu borbom protiv Miloševićevog režima, ali je imao i formu koja je zabavna i koja ima cilj da bude lako svarljiva, da uživaš u njoj i da ti prekrati dan. Meni smeta tabloidizacija u najpogrdnijem smislu, koja je izvitoperila vrednosti novinarstva. Nažalost, takvi medijski proizvodi su pronašli svoju publiku. Bez obzira na to da li su isplativi – njihov profit je u nekoj drugoj strukturi ili nekom drugom interesu – ali ti proizvodi postoje i urušavaju sliku o novinarstvu u Srbiji, o vama novinarima i o nama medijskim menadžerima. Sve se svelo na to da nije bitno šta je, bitno je da se dobro prodaje. Kod nas svakako nije tako. Raspon naših proizvoda je različit, ali nijedan od njih ne ide za ostvarivanjem profita po svaku cenu.

Kako su na vašu kompaniju uticale promene vlasti u prethodne dve decenije?

– Kod nas vlada princip „posle mene potop“, i oni koji dolaze ruše ono što je bilo iza njih, tako da te promene utiču na svaku vrstu poslovanja, a ne medijski biznis posebno, jer svi politički akteri zavise od nas medija. Prva velika promena je bila Petog oktobra, kada je preko noći „Blic“ od opozicionog tiražnog lista postao zaista demokratski establišment i veoma dugo predvodio demokratski blok. Velika promena je svakako bila 2012, kada su se na vlasti smenili DS i SNS. Tu smo imali veoma specifičan odnos sa čelnicima SNS-a, koji je tokom ove četiri godine evoluirao. To je još jedna velika pobeda „Blica“. Pobedio je stav da mediji poput „Blica“ moraju imati kritički stav, koji je najčešće i konstruktivan. I to je promena u odnosu na početke 2012. godine.

Često govorite „kao i u svakoj industriji“. Ima li razlike u vođenju medijskog biznisa i nekog drugog?

– Sami procesi upravljanja su isti. Razlika u odnosu na neki drugi vid proizvodnje je što u vođenju medijske kuće imate zadovoljstvo da radite sa visokoobrazovanim svetom, inteligentnim kolegama i povezanim i informisanim ljudima. A informacije su, kao što se zna, sve. Važno je da ljudi koji vode kuće razumeju i vole novinarstvo. Pre svega, jer će onda znati da ga zaštite i neće sve gledati kroz finansijske izveštaje i ćelije Eksela.