Kako je „pinkovana” TV B92

Uklanjanje Olje Bećković je bilo neka vrsta signala za gašenja kultne beogradske televizije koju su, u zavisnosti od političkih i ideoloških opredeljenja, neki smatrali prethodnicom Šeste flote dok su mnogi gledali taj program kao lučonošu slobodnog novinarstva i glas savesti demokratske Srbije. Uspeh i uticaj te televizije sastoji se upravo u tom paradoksu. I jedni i drugi su, naime, u pravu.

Najpre je Olja Bećković otkrila šta znači novinarska teorija relativiteta u Srbiji. Kada je upoznala Ajnštajna, shvatila je da se zvezde u srpskom novinarskom univerzumu gase za jedno leto. Gospodin Ajnštajn je predstavnik kapitala koji je većinski vlasnik Televizije B92 i TV Prve, zadužen da ponudi voditeljki „Utiska nedelje” transfer na info-kanal devedesetdvojke.

Uklanjanje Olje Bećković je, zapravo, bio signal za gašenja kultne beogradske televizije koju su, u zavisnosti od političkih i ideoloških opredeljenja, neki smatrali prethodnicom Šeste flote ili horom trbuhozboraca američke ambasade, dok su, s druge strane, mnogi gledali taj program kao lučonošu slobodnog novinarstva i glas savesti demokratske Srbije.

Uspeh i uticaj te televizije sastoji se upravo u tom paradoksu. I jedni i drugi su, naime, u pravu! S takvom kontroverzom i gotovo pažljivo raspoređenim obožavanjem i omrazom, devedesetdvojka je postala najuticajniji politički televizijski kanal.

Ali, usud Televizije B92 je zapravo taj što je postala žrtva vrednosti koje je sve vreme promovisala. Opstanak u liberalnoj tržišnoj utakmici, ispostavilo se, bio je nemoguć s programskim konceptom kojim je započela putanju u galaktičkom haosu srpskog medijskog kosmosa.

Ali, usud Televizije B92 je zapravo taj što je postala žrtva vrednosti koje je sve vreme promovisala. Opstanak u liberalnoj tržišnoj utakmici, ispostavilo se, bio je nemoguć s programskim konceptom kojim je započela putanju u galaktičkom haosu srpskog medijskog kosmosa.

Najpre je uključena u struju kao andergraund Radio omladinska stanica, osnovana daleke 1989. godine, tek naslućujući subverzivni angažman koji je Sloba prepoznao, kvaseći preko svojih ljudi koaksijalni kabl, čime je iznenada taj radio dobio cenzorske smetnje na vezama.

Zbog antimiloševićevskog angažmana, 1998. godine, Radio 92 dobija MTV nagradu za borbu protiv Miloševićevog režima. Tek 2000. B92 počinje da uplovljava u kanale beogradskih televizija, dobacujući dometom negde do Vojvodine i Čankovih ušiju.

A tek posle šest leta, dobija nacionalnu frekvenciju. Njen šef Veran Matić je, doduše, frekvenciju tražio mnogo ranije, ali mu je tadašnji premijer Zoran Đinđić ladno preporučio da, umesto frekvencije, kao surogat za „partizansku spomenicu”, od petooktobarskih vlasti zatraži orden. Da je još malo bio ciničan, Zoran bi orden okitio s nekoliko antena i mikrofonom.

Novinari B92 nisu podlegli pritisku, tako da se ponovo dogodio svojevrsni paradoks, koji je samo nabacio još jednu kontroverzu na tu televiziju. Naime, mnogi zatočenici „Sablje”, u svom dojučerašnjem protivniku našli su najvećeg saveznika, svojevrsni megafon kroz koji su mogli da iznesu svoje stavove.

Možda je 2003. godine, kada je uvedeno vanredno stanje posle ubistva Zorana Đinđića, Televizija B92 pokazala i najveći integritet. Naime, tadašnja oštrica „Sablje” nije zaobilazila ni medije, a vanredno stanje je značilo strogu zabranu da se istražuju razlozi za uvođenje vanrednog stanja.

Novinari B92 nisu podlegli pritisku, tako da se ponovo dogodio svojevrsni paradoks, koji je samo nabacio još jednu kontroverzu na tu televiziju. Naime, mnogi zatočenici „Sablje”, u svom dojučerašnjem protivniku našli su najvećeg saveznika, svojevrsni megafon kroz koji su mogli da iznesu svoje stavove.

Ali, sledeći idolopoklonički postulate globalizma, kao osnovnu granu neoliberalne misli, ekipa devedesetdvojke prolazi kao svako dete revolucije. Ono, naime, bude smazano!

Videlo se to kada se Ljubica Gojgić s takozvanih krupnih političkih tema sve više vozila u rikverc – ka pijaci ili vremenskoj prognozi. Primetilo se to i kada je Jugoslav tražio prekomandu na televizijski „nosač aviona”, sienenovsku ekspozituru na istočnom limesu zapadnog Balkana, za sada tajanstvenu TV N1, čiji je vlasnik megakorporacija pod upravom bivšeg šefa CIA Dejvida Petreusa – generala, špijuna i, konačno, medijskog korporacijskog mogula.

Brankica Stanković je, s druge strane, uspela da učini gotovo nemoguće. Da se njeno porodiljsko odsustvo simbolički produži unedogled, kako „Insajder” ne bi čačkao mečku po crnim rupama srpskog društva i politike.

Razume se da niko od gore pomenutih nije idealan novinar. Poznajete li, uostalom, nekog takvog? Ali, svako od njih ostavio je za sobom trag, uticaj ili je makar, što je i najvažnije, pošteno iskidao živce gledaocima koji se nisu slagali s Veranovom uređivačkom politikom i novinarskim izrazom gore pomenutih novinarskih persona. Ali nisu menjali kanal na daljinskom.

Svejedno, establišment se plašio te televizije za koju se, još jednog li apsurda, verovalo da je uzor ostalim televizijama. Opet se dogodio preokret. Ispostavilo se, naime, da je, na kraju balade o TV B92, ona poražena od koncepta svog najljućeg protivnika. Devedesetdvojka je, zapravo, „pinkovana”.

I to onoga trenutka, kada je prihvatila da emituje globalni rijaliti-šou „Veliki brat”. Tako su Miki iz Kupinova i ostala bratija okupirali do tada, bar se tako verovalo, ostrvo ozbiljne i takozvane, kredibilne televizije.

Čak je jedan od kraljeva srpske žute štampe lepo i ironično, pun samozadovoljstva, primetio kako je legitimizacija pinkovanja devedesetdvojke učinjena upravo činjenicom da su najuglednije novinarke te TV stanice, beše li tu i Gojgićka, intervjuisale lika iz kaveza koji se kreveljio kao pobednik „Velikog brata”.

Preuzimanjem većinskog vlasništva od strane Grka, u vreme vlasti Borisa Tadića, informativni program televizije B92 postaje balast za vlast i s njima povezane marketinške agencije, kao i čitav tim takozvanih medijskih radnika. Najuticajniji čovek u bordu B92 (Stefanos Papadopulos) direktor je firme „Astonko” koja je većinski vlasnik B92 s 84,99 procenata udela.

Istovremeno, pomenuti biznismen je i suvlasnik grčke TV Makedonije, dela „Antena medija grup”, grčkog biznismena Minosa Kirijakua, vlasnika TV Prva. Grčki bogataši nemaju senzibilitet za istraživačko novinarstvo. Zašto bi se, kao došljaci u ovdašnju medijsku džunglu, zamerali lavovima, tigrovima i ostalim vrstama u političkoj i biznis menažeriji. Pošteno!

Otuda dolazi do šokantnih i istovremeno komičnih bulevarskih transfera Stanije i Sulejmana između dve bratske televizije, s tim da stara devedesetdvojka postaje sve manje prepoznatljiva. Ljubica Gojgić se povlači na Radio B92, a na kraju ove televizijske sapunice Olja Bećković se, umesto u studiju, pojavljuje na trotoaru ispred B92, zajedno sa svojim obožavaocima. Što iz medijskog sveta, što iz opozicije.

Ako je verovati medijima, jer Veran kaže da još nije dobio ništa zvanično, na papiru, od Nove godine Televizija B92 će zauvek nestati sa ekrana. Umesto nje će se roditi nova televizija OTV. Ili možda „nula TV”? Svejedno, ona će biti zabavnog karaktera, s tra-la-la uređivačkim konceptom.

Tako će se, konačnom banalizacijom javnog prostora, Srbija konačno integrisati u medijski globalni poredak čije su ikone Kim Kardašijan i njena gospođa mama. Ta gospođa je, uzgred, san svih kamiondžija Srednjeg zapada koja će, vremenom, osvanuti i na bilbordima duž Ibarske magistrale.

Kada se Soraja bude pojavila u šatoru Sulejmana, u jednom od nastavaka serije, to više neće biti sapunica, a ponajmanje komedija. To će biti zvanična verzija naše istorije koju će proučavati naša deca.

S takvim obrazovanjem, ukoliko ne prođu na audicijama za pevače, na Željkovom Pinku ili TV Prvoj, kojom već suvereno vlada Sale Popović, čekaće ih, valjda, neki novi rijaliti za klince na budućoj OTV.

Istorija će, razume se, tvrditi da smo svi ponikli iz tog harema.

I, to će biti to. Kakva deca, takve televizije.