Kako je Vučić intervjuisao samoga sebe

U novinarskom zanatu postoji prilično jasna hijerarhija tema. Najvažnije su vesti koje govore o gubitku ljudskih života. Što je više ljudi poginulo, to je tema važnija i zaslužuje više mesta, vremena i istaknutiji položaj u novinama, odnosno mesto u radio ili TV emisiji bliže njenom početku. A što je tema važnija, to se od novinara traži više prethodnog rada: više pripreme, upoznavanja s temom i rada na formulaciji pitanja na koja je potrebno naći odgovor. I to se više upornosti u traženju tih odgovora očekuje od novinara.

Ništa od toga nije se moglo videti preksinoć u emisiji Radio-televizije Srbije Upitnik, u kojoj je gost autorke Olivere Jovićević bio premijer Aleksandar Vučić.

Kada Vučić autorku emisije pita: „Zašto neko mora da bude kriv?“, umesto da iskoristi tu priliku, Olivera Jovićević odgovara: „To nije pitanje za mene“, a zatim ga pušta da sam odluči kada će da završi politički govor, da bi potom brže-bolje prešla na sledeću temu, protest prosvetnih radnika

Za analizu cele emisije nema mesta u jednom tekstu Cenzolovke, pa ćemo se pozabaviti samo onim delom koji je bio posvećen temi koja ovih dana najviše zaokuplja pažnju javnosti: helikopterskoj nesreći u kojoj je poginulo sedam ljudi.

Intervju je počeo razgovorom o Železari Smederevo (tačnije, premijerovim asistiranim monologom, ali tako je uvek, zar ne?).  Onda je voditeljka pitala Vučića za preliminarne rezultate istrage o nesreći. Već samim pitanjem voditeljka je pretpostavila da je predsednik Vlade, kad već po navici uzurpira ovlašćenja koja mu po zakonu ne pripadaju, sigurno prisvojio i ovlašćenje da vodi istragu o ovom događaju. Ta pretpostavka se tokom razgovora pokazala kao tačna, ali savestan novinar morao bi da ukaže na tu činjenicu, a ne da preko nje olako pređe.

Jovićevićeva je nadalje pustila premijera da sam sebe intervjuiše. Posle početnog minuta ovog bloka, u kojem je zaista govorio o istrazi, on skreće s teme i drži politički govor od puna četiri minuta pre nego što ga Olivera Jovićević bojažljivo vrati na temu.

Premijer poseže za transkriptom razgovora pilota helikoptera sa komandnim centrom, i nastupa kao da on lično vodi istragu, na šta voditeljka ni na koji način ne reaguje. Naprotiv, pita ga, kao da razgovara sa postupajućim tužiocem, šta će biti ako se utvrdi da je došlo do kršenja procedura, a Vučić na licu mesta izriče i presudu: nije bilo kršenja procedura. Olivera Jovićević ne reaguje

Aleksandar Vučić potom sam isključi spekulaciju da je helikopter ostao bez goriva, voditeljka ga pita za eventualni kvar. Tada premijer poseže za transkriptom razgovora pilota helikoptera sa komandnim centrom, i nastupa kao da on lično vodi istragu, na šta voditeljka ni na koji način ne reaguje. Naprotiv, pita ga, kao da razgovara sa postupajućim tužiocem, šta će biti ako se utvrdi da je došlo do kršenja procedura, a Vučić na licu mesta izriče i presudu: nije bilo kršenja procedura. Olivera Jovićević ne reaguje.

Premijer se potom ponovo upušta u političku tiradu, doduše samo dvominutnu, začinjenu kratkim preuzimanjem novinarkinog posla, kada on autorku emisije pita: „Zašto neko mora da bude kriv?“ Umesto da iskoristi tu priliku, Olivera Jovićević odgovara: „To nije pitanje za mene“, a zatim ga pušta da sam odluči kada će da završi politički govor, da bi potom brže-bolje prešla na sledeću temu, protest prosvetnih radnika.

Sve u svemu, razgovor o helikopterskoj nesreći trajao je 12 minuta, a polovinu tog vremena Vučić je govorio o nečem sasvim drugom. I ono što se govorilo o samom događaju ticalo se samo poslednjih 15 minuta leta, a ono što je tome prethodilo – nije ni pomenuto.

Pošto je premijer sam tog dana govorio o helikopterskoj nesreći i neslaganju sa zahtevima da se utvrdi odgovornost ministara odbrane i zdravlja („Ne dam Lončara i Gašića“), a u samoj emisiji je pokazao da raspolaže podacima iz istrage, onda je Olivera Jovićević imala ljudsku i profesionalnu obavezu prema građanima Srbije da postavi sledeća pitanja i insistira na odgovorima:

1. Ko je, zašto i kako doneo odluku da helikopter ne sleti u Kragujevac ili Kraljevo, budući da su oba grada daleko bliža Raškoj od Beograda, da predstavnici zdravstvenih ustanova iz tih gradova ovih dana tvrde da su one imale uslova da zbrinu bolesno novorođenče, da je meteorološka situacija tamo bila bolja (u Kragujevcu i Kraljevu nije bilo magle), da neosvetljenost mesta za spuštanje ne može biti razlog za ovakvu odluku jer je helikopter te večeri bez problema sleteo u krug kasarne u Raškoj, a s postojećim osvetljenjem na pogodnim mestima (kasarne, veliki parkinzi, stadioni, heliodrom napravljen za predsednika Nikolića u obližnjoj Bajčetini), uz dodatak improvizovane rasvete, ovaj problem se mogao otkloniti?

2. Da li u istrazi učestvuje javni tužilac, kao u slučaju svakog drugog događaja u kojem postoji mogućnost da je izvršeno neko krivično delo?

3. Na koji način je premijer došao do podataka iz istrage i nije li način na koji ih koristi protivzakonit?

4. Nisu li izjave o „nedavanju“ ministara zapravo nedozvoljen uticaj na istražne organe?

5. Zašto Kragujevac nema helidrom, a Bajčetina ga ima?

Ima toga još, ali su ova pitanja najvažnija. Olivera Jovićević nije ni pokušala da ih postavi. Zašto? Nije bila dovoljno pripremljena za temu? Neprofesionalno i nemarno. Nije smatrala da su važna? Potpuno neshvatanje svrhe posla kojim se bavi. Htela je da ih postavi, ali se u poslednjem trenutku uplašila agresivnog nastupa premijera, i odustala?

Moguće, mnogi novinari ustuknu kada treba da pitaju nešto što znaju da se sagovorniku neće svideti (a neretko im to sagovornik jasno stavi do znanja pre nego što se kamere upale), pogotovo ako je osoba sa kojom razgovaraju na visokom položaju. Ali, posao autora „političkog tok šou programa“ u udarnom terminu na prvom kanalu javnog servisa, u zemlji sa ovoliko ozbiljnih problema, nije za strašljive.