Kako sam radila u tabloidima u Srbiji

Novinarski rad u tabloidima nepravedno smatraju dnom žurnalistike. Iz iskustva tvrdim da je to pogrešno mišljenje

Napisati tekst o nečijim sisama ili međunožju mnogi drže za lak posao, u skladu sa lakom zabavom, ali i nivoom čitalaca koji to konzumiraju. Tako sam i ja naivno mislila, dok se nisam posle decenije rada u takozvanim ozbiljnim medijima –Politici, Dnevnom telegrafu, Blicu, Frankfurtskim vestima, Novostima, Plejboju… prihvatila i toga.

Iskustvo iz dnevnika Alo mi je delovalo kao laka pešadija posle koje idem u marince. Sumnjala sam u sebe i svoje „ekskluzivističke“ kapacitete.

Moji tadašnji poslodavci su, pak, smatrali da ja, kao iskusno pero, i to mogu. Ponuda je bila odlična, sa svim uslovima koji bi trebalo da se podrazumevaju kada je ovaj posao u pitanju.

U tom momentu bez konkretnog angažmana, želeći da pobegnem iz medija gde sam videla da se moj rad ne ceni onako kako sam smatrala da treba, prihvatila sam i sada sam zahvalna što mi se pružila takva prilika.

U početku sam imala tremu, ne shvatajući kako je moguće da se tabloidan način posla sastoji uglavnom od odabira pogodnih faca, ili naslova koji bi „prodale novinu“. Danas i nekada „ozbiljne“ novine ne rade na istraživanju, već preferiraju žutu vrstu štiva, dok su se portali sa „nećete verovati“ naslovima, nadovezali i razradili ih do sitnih crevaca.

Ovaj pristup je postojao i ranije, to – dodatno zabiberiti, smisliti, upakovati, izrežirati. Poput slučaja s početka moje karijere u Ekspres Politici, kada je moj tadašnji kolega, radi bolje priče, smislio nekoliko anonimnih „očevidaca“ neke pucnjave. Ništa strašno, ali bilo je baš taman kako treba da bi priča dobila potrebnu dramatizaciju. Da dočara situaciju, umesto uštogljenog policijskog izveštaja.

U tabloidima je opet, ovako. Fali nam izvor? Ma, nema veze, smislićemo ga i povezati sa onim što smo čuli. Izjava je suviše dosadna? Ma, malo pretumbaj, dodaj nešto iz neke ranije, prepričaj i ona će dobiti novu dimenziju. Još ako pljusneš neki odličan naslov? Milina.

Dok sam tako iz nedelje u nedelju smišljala strategiju da ne uprskam to suludo poverenje mojih novih šefova, pokušavala sam da shvatim zašto je bitno da baš sad imamo na naslovnoj neku javnu ličnost. A ne to što je uradila ili joj se dogodilo? Zapravo, šta je to toliko zanimljivo u većini slučajeva nameštenih paparaco fotki. I koja bi to škakljiva tema mogla da privuče čitaoce da odvoje malo para i kupe novinu?

Na sastancima smo uglavnom analizirali konkurentske medije, smišljali nove poglede na nešto što je već napisano, dogovarali šta dalje. Sve se svodilo na to kako prodati proizvod.

Autentične pikanterije su retke, ali uvek bombastične. Seks i svađe prodaju, tu je i smrt, ali i skandali u vezi s opijatima raznih vrsta. Takvih top-tema ipak nema previše. Verujem da je slična situacija i u stranim medijima.

Jedna koleginica mi je ispričala da je njoj, i to prilikom prvog susreta, jedan od još uvek aktuelnih pevača folk muzike, na sto bacio punu kesu belog praha i reko da se slobodno posluži i izvuče crtu. Često su i intervjui zavisili od toga da li im se dopada vaša reakcija koja je najčešće trebala da bude „normalna“, kao da vam se baš to svakodnevno dešava. O alkoholu da i ne govorim. Ponekad bi se sagovornik toliko razvalio da nije znao o čemu i s kim razgovara. Ukoliko smo bili u cajtnotu, morali smo da „cedimo suvu drenovinu“ i od desetak minuta nekakve priče, pravimo dve strane intervjua sa dovoljno bombastičnim naslovom za naslovnu.

Bilo je, naravno, slučajeva da vam neka od „zvezda“ i otvoreno ponudi intimno druženje: tu bih ostajala zgranuta, najviše zbog toga što sam sebe smatrala „službenim licem“ koje radi svoj posao.

Ponekad je trebalo razumno reagovati kada bi ti sagovornik otvorio vrata obučen samo u bade mantil, posle insistiranja da intervju ipak uradite kod njega u stanu. Da li sam imala ludu sreću, ili me je iskustvo vremenom naučilo kako da reagujem, tek, nisam imala ni jednu jedinu neprijatnu situaciju. Priznajem da sam se više mučila blejeći po višesatnim snimanjima turbo folk emisija, pokušavajući da saznam ko je s kim bio, ko koga mrzi i da li je neko finansijksi pukao, album, pesma? Koga to zanima… Posle takvih iskustava, trebalo mi je i višesatno resetovanje uz neki rok, haus ili dram-end-bejs zvuk. A sutra, nova borba iz početka.

Ipak, dešavalo mi se i da mi povuku tekstove, i to pred sama štampanja. Osobe o kojima je reč bile su ipak dovoljno uticajne da pretnjom ili molbom nekom „iznad mene“, spreče objavljivanje, iako su tekstovi bili novinarski korektno urađeni. Moj trud i rad, nekad i višenedeljni, tako bi pao u vodu, ali sam smatrala da je opet više od mog imena i prezimena ispod teksta, bitnija dobrobit novine u kojoj trenutno radim. Istinski sam se trudila da ne budem sujetna.

Postoje oni koji su nedodirljivi, ljudi koji se uglavnom korektno prikazuju u javnosti, i kad tu i tamo ispliva neki necenzurisani ili namerno smišljen tekst u cilju urušavanja reputacije, to se uglavnom događa onda kada se „zameri“ tabloidu.

Ali i za njih ispadne dobro, jer se posle nekog teksta ili više njih, poveća i broj „gaža“ ili honorar, kada je neka pevačica u pitanju. Ali je ipak najvažnije koliko te ima u novinama, na portalima ili TV-u. Jer svaka reklama je dobra.

Paparaco priče su zato i najzahvalnije za popunjavanje prostora u novini. Kad imaš tanak tekst, ti pukni sliku na što većem prostoru, em lepše izgleda, em je potrebno manje reči. Tokom praznika se insistira na novogodišnjoj kupovini jelki, namirnica, veša, alkohola… kasnije badnjih grana, pa čokoladnih srca za Dan zaljubljenih, ili zagrtanja starleta u zastavu kada su državne svetkovine.

Ono kako sam ja mogla da doprinesem je da nađem „svoje ljude“, čije sam detalje iz poslovnog i privatnog života znala, i plasirala ih uz njihovu saglasnost.

Ipak, toliko je strana trebalo napuniti dobrim sadržajem, da ne pominjem da je bar osam priča iz novine moralo da bude toliko žestoko, da bi završilo na naslovnoj strani. A naslovna je hajlajt novine.

Jer, svaki poznavalac je svestan da, u zavisnosti gde se stavlja tekst, vidiš i koliko je bitan. Ako je pri vrhu s leve strane, znači da je uber važan, sredina takođe, dok je dno rezervisano za neke stvari koje nisu baš pametne za najavu na naslovnoj, ali nisi izdržao, pa si i njih turio. U izvesnom broju slučajeva zaista i služe samo da popune rupe.

Iako sam brzo ušla u fazon, rad u tabloidu, za nekog ko je punih pet godina pisao o rok grupama u jednoj tiražnoj dnevnoj novini, bio je, jednostavno, pakao. Ali, unatrag gledajući, ono pre je bilo i pomalo dosadno. Čast izuzecima.

S druge strane, sa šmekerima poput Džeja Ramadanovskog, bila je milina raditi, jer je bio veoma kooperativan. I imao dobre ideje!

Recimo, zvala sam ga jednom povodom objavljene fotografije gde je izgledalo kao da ima bele nozdrve, i pitala „da li mu je to kokain u nosu?“ Džej mangupski, kako on to inače radi, reče: „Nije sestro, to su mi sline. Što me neko ne pita da li sam pročitao neku knjigu, a ne stalno ovako?“ Dodavši: „Dobro, nisam ništa pročitao barem 20 godina.“

Ovo je bio povod za paparaco sešn koji sam mu predložila.

Odmah je pristao da se slika u knjižari u kojoj su ga prodavci gledali otvorenih usta. Uzeo je najskuplju knjigu, izašao iz radnje a da je nije platio, napravivši omaž svojoj ličnosti Dorćolca šibicara i zajebanta.

Za njega, kao i za većinu matoraca s folk scene je standardno da budu kavaljeri, vode na ručkove, večere. Džeki je čak plaćao i taksi do kuće.

Druženje van posla je bilo poželjno, da bi te prihvatili kao pajtosa i tako vremenom davali sve više materijala. I oni su bili svesni toga, tako da se ta razmena obavljala na obostrano zadovoljstvo.

Priznajem da mi je više prijalo da se zarakijam s Divljanom ili Petrom Božovićem, ali posao je posao. Tako da sam se trudila da ipak obiđem sve te proslave rođendana, slavlja i žurke.

Uprkos egzotici i za mene do tada neviđenim likovima i scenama, posle nekog vremena, počela sam te nategnute sadržaje da osećam kao balast, kao nešto što moram po svaku cenu da smislim. U tome me je sputavalo moje višegodišnje prilično rigidno bavljenje novinarskim zanatom.

Šta bi mogli da smislimo za tu i tu, toga i toga? Bilo je to jedno od klasičnih pitanja od kojih mi se dizala kosa na glavi. Samo zato što nisam baš imala toliko bujnu maštu da osmislim neki scenario, neku priču koja bi skrenula pažnju na baš tu osobu. Tu sam se uvek mučila, diveći se kolegama koje su, čini mi se, iz malog prsta, sipale razne predloge.

Zavidna na njihove sposobnosti, ja sam za to vreme cimala ljude telefonom, pitala šta ima, blejala po raznoraznim događajima, i saznavala stvari koje su, ako me akteri nisu slagali, bile autentične.

Bar nisam bila u strahu od tužbe, zahvaljujući iskustvu da napravim intrigantnu priču, a opet i dovoljno korektnu da niko ne može da se uhvati za nju na sudski način.

Ali, tabloidno novinarstvo, donelo mi je još nešto osim veštine da od govana napravim pitu.

Dok sam se muvala po raznim folk i rijaliti emisijama, stigla mi je i „nepristojna ponuda“ da učestvujem u rijalitiju „Farma“. Na glasu kao „osoba koja ima stav i sve kaže“, našla sam se na spisku odabranih za višemesečno TV giljanje, sa sve okopavanjem, spavanjem u istoj sobi sa 30-tak stranaca, i ogoljavanjem intime 24 časa ispred kamera.

Većina mojih kolega je zdušno pozdravila ovu vest, dok sam ja bila u dilemi šta da uradim. Nisam baš takvim zamišljala „vrh“ svoje karijere, uz to sam se pitala šta ću dalje, kao žena srednjih godina, uslovno rečeno – ozbiljnog zanimanja, a ne starleta i pevačica u pokušaju.

Grozila sam se od pomisli da će sada neko mene da prepoznaje na ulici, u Srbiji, gde je svaki pokušaj normalnog života „osobe s ekrana“ veoma težak. Možda bih pristala na to, ali za neke baš velike pare, što sam, realno, smatrala da neću dobiti. Pa ih nisam ni tražila. I na kraju odbila taj, finansijski, solidan angažman.

Moji prijatelji su se čudili, čak i i oni iz sveta medija, govorili kako sam luda što ne uđem i uzmem lovu. Uveravali me da bi posle pljuštale ponude za posao. Od svog stava nisu odustajali ni kada sam im objašnjavala da je to 24 sata „arbajt“ i da sam pred kamerama non-stop, i dok jedem, prdim, plačem, psujem. Svako ima svoju cenu. Smatrala sam da vredim više, šta ću.

Ponuda za rijaliti je stigla još jednom, baš u momentu između dva posla. Ipak, gledajući učesnike prethodnih, uverih se da tako nešto ipak nije za mene, i da bih sigurno završila u „Lazi“ da sam kročila nogom na to čuveno seosko imanje.

To je jedna od odluka na koju se ponosim. A nema ih baš mnogo. Osim odbijanja uredničkih mesta jer, čini mi se da nisam rođena da nekog de(p)resiram, već da budem novinar.

 Foto: Vice