Ko bi danas rekao „Ja sam Šarli”

Možda je pisac Paolo Koeljo najbolje objasnio karikature koje se poigravaju osećanjima Evropljana i izbegličkom golgotom, zaključivši: „Kako glup način da se bude duhovit”

Kad iz „Šarlija” poručuju da je motiv dolaska u Evropu banalan, poput potrage za Mekdonaldsom, kao simbolom potrošačkog društva, to je slično Kameronovoj tezi da su migranti prevalili toliki put samo zbog „priključenja” na socijalne fondove. Postoji stara izreka: Kada se publika smeje, to je humor. Kada je publika ozbiljna, onda je u pitanju satira. Ako je bilo razumljivo kada se svet, šokiran masakrom u pariskoj redakciji satiričnog lista „Šarli ebdo”, zbog karikatura koje su ismevale proroka Muhameda, solidarisao sa redakcijom, uzvikujući „Ja sam Šarli”, pitanje je ko bi danas izgovorio tu borbenu parolu, pošto je francuski magazin objavio niz karikatura sirijskog dečaka Ajlana Kurdija.

Na jednoj od njih, mrtvi dečak prikazan je kako leži na pesku, uz potpis: „Tako blizu cilja”, a iznad njega je reklama za restoran „Mekdonalds” i tekst: „Dva dečja obroka po ceni jednog”. I kada je na drugoj karikaturi mrtvo dete prikazano pored narandžastog dinosaurusa Kazimira, uz tekst: „Dobro došli na Dečje ostrvo ka Evropi”, ko je u pravu u ocenjivanju, odnosno, moralisanju povodom novog provokativnog eksperimenta pariske redakcije?

Možda je pisac Paolo Koeljo najbolje objasnio karikature koje se poigravaju osećanjima Evropljana i izbegličkom golgotom.

„Kako glup način da se bude duhovit”, prokomentarisao je slavni pisac, uključivši se  u pravi globalni verbalni rat koji je rasplamsan na društvenim mrežama. Začudo, na francuskoj internet magistrali, nisu zabeležene polemičke vožnje između poklonika i kritičara „šarlovaca”.

Ako se humoristi slažu da se humor i crni humor razlikuju, baš kao i satira i crna satira, pripadaju li najnoviji crteži –crnoj satiri? Možemo raspravljati i o tome, da li „šarlijevci” zapravo savršeno vešto trguju ne samo tragedijom koja je lično pogodila njihovu reakciju, kada je pobijeno 12 ljudi u blizini, već i smrću dečaka Ajlana, simbola događaja epohe.

Ili je, po naški, u pitanju najprizemnija  namera magazina da zaradi novac i publicitet, na račun mrtvog sirijskog deteta koga su talasi izbacili na obalu. Verovatno ni najbriljantniji umovi i cinici, kakav je bio Bernard Šo, ne bi mogli da smisle igrokaz reči i crteža koji bi se poigravali sa Ajlanovom sudbinom. Verovatno bi i klasik poput Šoa odbio da se svojim retoričkim marifetlucima poigrava sa simbolikom dečakove smrti.  Ili, da budem precizniji, verujem da bi radije raspalio po koji plotun svog cinizma ka „Šarliju”.

Silovanje satire ili ukazivanje na lažno moralisanje nove Evrope, koja se stvara na virtuelnim kapijama kroz koje prolaze ljudi ili horde, zavisno iz kog ugla se posmatra, ima i svoje branioce. Nije malo intelektualaca koji smatraju da se „Šarli” zapravo ne ruga detetu, već reakciji Zapada na fotografiju Ajlana Kurdija, oličenom, recimo u britanskom premijeru Dejvidu Kameronu koji o migrantima pre tragične fotografije govori kao najezdi. Po objavljivanju fotografije, izjavio je kako je Ostrvo spremno da primi više hiljada migranata. Uzgred, poslednji koji je ljude upoređivao sa insektima, bio je Lenjin, uz preporuku šta se inače radi s insektima. Kameronu te metafore niko nije naročito zamerio, a kamoli ga uporedio sa vođom Crvenog oktobra.

Misle li onda „šarlijevci” da su u pravu kada porede današnju indiferentnost Evrope prema migrantima sa indiferentnošću prema stradanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata? Ili sumnjaju da se evropska politika može smatrati ne samo smislenom već i jedinstvenom, imajući u vidu pucačke sklonosti novohrišćanina Viktora Orbana na jednoj, i majčinske brige Angele Merkel na drugoj strani?

Francuski tvorac teorija zavere, analitičar Tijeri Mensan, tvrdi tako da će migrantska kriza trajati godinama. Mensan, naime, predviđa da je put izbeglica teledirigovan, kako bi se Nemačka popunila mladom i jeftinom radnom snagom. Mensan se tu ne zaustavlja već ide korak dalje, nagoveštavajući kako je NATO lansirao Ajlanove fotografije da bi probudio emocije Evropljana i  olakšao propuštanje talasa migranata. Mensan je inače poznat i po svojoj teoriji da 11. septembar nije teroristički napad Al kaide, već da iza rušenja Kula bliznakinja stoji desna, radikalna Amerika. Mensan kao da zaboravlja da je u to vreme bilo teško pronaći moćnijeg političkog jastreba sa jatom saradnika od predsednika Džordža Buša i njegovog najbližeg saradnika Dika Čejnija.

Teorije o teledirigovanim izbeglicama, lažnoj izbegličkoj krizi i stvaranju haosa na tlu Evrope nisu specijalnost samo Mensana. I ovdašnji geopolitički proroci u takvoj globalnoj papazjaniji traže opravdanje za orbanovski pristup migrantskom pitanju u Srbiji. Valjda bolje orbanovsko, nego ljudsko, kakvo su pokazali građani Srbije, i makar za izvesno vreme, ulogu loših momaka zamenili dobrim. Malo li je, na ovu skupoću, bez ijedne plaćene reklame na Si-En-Enu?

Karikature su pokrenule još neka pitanja: kritikuje li „Šarli” zapravo potrošačko društvo koje se, ne samo migrantima sa Bliskog istoka, prodaje kao san. Nisu li, zapravo, Evropa, probuđeni rasizam i kapitalizam, prave mete tih karikatura?

Kad iz „Šarlija” poručuju da je motiv dolaska u Evropu banalan, poput potrage za Mekdonaldsom, kao simbolom potrošačkog društva, to je slično Kameronovoj tezi da su migranti prevalili toliki put samo zbog „priključenja” na socijalne fondove.

Tako se satira izopačila u banalnu priču o Meku. O big meku. Koji verovatno nikada nije probao Ajlin Kurdi. Nije se, valjda, čitav njegov narod pokrenuo u veliku seobu da bi naručio pomfrit i koka-kolu.