Ko primitivizam seje decenijama, Parovi mu na kraju rode

Naša i ministrova “iju” reakcija na Parove malo je licemerna. Da je taj rijaliti šou na Televiziji Happy samo izolovan slučaj, ne bi bio nikakav problem seći mačem i takvu i sve slične emisije zabraniti dok je sveta i veka. Međutim, mi ne živimo život grofice s habzburškog dvora, već živimo u zemlji gde skela na zgradi Narodnog muzeja stoji deceniju i po. Ovde su Parovi prisutni u svakoj pori društva

Kad ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac reši da se oglasi i pritom određeni sadržaj kvalifikuje kao „dno dna“, onda po tom dnu vredi zariljati i kazniti mozak i oči gledanjem jedne epizode najnovijeg rijaliti šoua Parovi, koji se emituje na Televiziji Happy.

I zaista, Parovi zaslužuju sve pogrdne epitete iz Vujaklijinog rečnika, od A do Š. Gomila, mahom nepoznatih ljudi, iz nekog razloga pod oznakom VIP, svoje vreme ispred kamera provodi jedući, pijući i spavajući za nagradu od sto hiljada evra.

Pošto je cilj primamljiv, sredstva za njegovo ostvarenje se ne biraju: prave se klanovi, svi se međusobno svađaju, ogovaraju jedni druge, devojke ponosno pokazuju najnovije trendove iz oblasti estetske hirurgije, a stariji gospodin sa estrade predstavlja se kao relevantan faktor u oceni ženske estetike, ali preferira taktilnu percepciju.

Kad ste poslednji put čuli da se iko oglasio jer estradna zvezda u emisiji Pinkove (Grandove ili koje već) zvezdice kinji desetogodišnju devojčicu i govori joj kako nikad neće biti pevačica? Kada se prvi put to desilo, bio je skandal, sada se na to i ne obraća pažnja

Skandalozno, doista. Vredno toga da ministar Tasovac pripreti prstom, a REM izrekne meru javnog upozorenja i naredi kačenje bedža sa brojem 16 u ćošak ekrana i termin emitovanja pomeri za posle 22 sata, jer deca tada valjda spavaju.

Problem je, međutim, mnogo dublji.

Parovi su samo ko zna koja po redu inkarnacija rijaliti šoua kod nas od sredine prošle decenije. Za deset godina televizijom su protutnjali: Sve za ljubav, Jednostavan život, Menjam ženu, 48 sati svadba, Dvor, Farma, Veliki brat i još kamara drugih gluposti koje su arhivirane u mračnim odajama podsvesti.

Treba podsetiti, u tim programima su više puta viđene scene seksa, penzionisani pop muzičar pokazivao je polni organ u prajm tajmu, jedan drugi član estrade hvalisao se odnosom sa devojčicom osnovnoškolskog uzrasta, a pobrojati sva javna priznanja preljuba i raznih krivičnih dela u emisiji Trenutak istine –  nemoguće je. I da, ljudi su za te stvari dobijali sasvim pristojan novac.

Iz navedenog se da zaključiti da je naša (i ministrova) “iju” reakcija na Parove malo licemerna. Parovi ne daju nikakvu novu dimenziju neukusu i nemoralu, već jedino postojeće dimenzije šire. Uostalom, ako su Parovi moralni sunovrat, šta tek reći za svetski popularne rijaliti programe kao što su “Boy meets boy” (lažni gejevi zavode prave gejeve i ako uspeju, dobiju novac) ili “Who’s your daddy?” (usvojeno dete treba da pogodi svog biološkog oca od ponuđenih)? Ceo koncept rijaliti šoua zapravo i jeste takav da u svakoj iteraciji bude još provokativniji, izopačeniji i morbidniji, jer gledaocima stalno rastu apetiti. Ono što je pre pet godina bilo strašno, sada više nije.

Uostalom, kad ste poslednji put čuli da se iko oglasio jer estradna zvezda u emisiji Pinkove (Grandove ili koje već) zvezdice kinji desetogodišnju devojčicu i govori joj kako nikad neće biti pevačica? Kada se prvi put to desilo, bio je skandal, sada se na to i ne obraća pažnja. Upravo je taj dinamički razvoj grotesknog glavni razlog što se retko koji šou na programu zadrži duže od nekoliko sezona.

Gotovo svi imaju stav da su takvi programi katastrofalni, ali oni su ipak gledani… Nekome je to beg od napornog radnog dana i porodičnih razmirica. Drugima je zamena za život, trećima hranjenje ega, pa tako vide da su pametniji, kulturniji i moralniji od nekih drugih ljudi. Četvrti to iskreno preziru, ali ponekad bace voajersko oko, jer eto… ni sami ne znaju

Gledaoci sa Parovima i sličnim emisijama brzo dožive neki oblik stokholmskog sindroma. Gotovo svi imaju stav da su takvi programi katastrofalni, ali oni su ipak gledani, izveštaji o njima u štampi su čitani, dok na internet vestima bude po nekoliko stotina komentara. Ljudi se prosto sažive s tim. Nekome je to beg od napornog radnog dana i porodičnih razmirica. Drugima je zamena za život, trećima hranjenje ega, pa tako vide da su pametniji, kulturniji i moralniji od nekih drugih ljudi. Četvrti to iskreno preziru, ali ponekad bace voajersko oko, jer eto… ni sami ne znaju.

Uopšte, Parovi nisu tako crno-bela priča kao što se na prvi pogled čini. Da, jesu dno dna kao apsolutni pokazatelj, ali ako postavimo neke repere, oni će se kameleonski sasvim prilagoditi široj društvenoj slici. Možemo se čuditi zbog čega takav program obitava na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, a onda se zapitajmo da li smo bilo kad nešto gledali na Happy TV, i sve će biti jasno. Da li bilo koja druga televizija sa nacionalnom frekvencijom pravi značajnu distinkciju u pogledu kvaliteta programa? Ne. Filmovi, serije, muzika, putopisi, dokumentarci… sve se to danas traži ili na specijalizovanim kanalima ili, mnogo češće, na internetu.

Ode li se korak dalje, situacija je ista. Kulturna slika Srbije odavno je karikatura sebe same. U bioskop se ide kad je Fest i na još poneki blokbaster, red za pozorište postoji kad se cena karte spusti na nivo pola pakle cigareta, a koncerti dobre muzike mahom su skupi, pa je pevaljka u jeftinoj kafani na Ibarskoj kakva-takva zamena. Knjižare jesu posećene, ali sa vrhova top-liste vrebaju ostvarenja voditeljki tok šoua i bezglutenska ishrana jednog sportiste.

Da su Parovi samo izolovan slučaj, ne bi bio nikakav problem seći mačem i takvu i sve slične emisije zabraniti dok je sveta i veka. Međutim, mi ne živimo život grofice s habzburškog dvora, već živimo u zemlji gde skela na zgradi Narodnog muzeja stoji deceniju i po. Ovde su Parovi prisutni u svakoj pori društva, a poslovica o setvi i žetvi nikad ne može da pogreši.