Ko uređuje Politiku – Vučić ili Rakić?

Zašto nema solidarnosti novinara Politike sa Dušanom Petričićem? Da li najstariji list u zemlji neguje obrazac „industrijskog novinarstva“, u kome ličnosti sa integritetom zamenjuju šrafovi? Groteskno je da se saveti kabineta o tome s kim će list sarađivati veličaju kao velikodušan gest

Ko uređuje Politiku? Kabinet premijera Aleksandra Vučića ili vršilac dužnosti glavnog i odgovornog urednika Politike Žarko Rakić?

Sudeći po slučaju Dušana Petričića, ovi prvi. Na takav zaključak, najzad, upućuje sam redosled poteza u kome je v.d. glavnog i odgovornog urednika najpre otkazao saradnju poznatom karikaturisti, da bi – posle saopštenja kabineta premijera da Politika treba da nastavi saradnju sa Petričićem – i sam najavio njeno produženje.

Tako munjevito usaglašavanje stavova s kabinetom, na uštrb sopstvene prethodno obznanjene odluke, ne može se, nažalost, drugačije tumačiti već potrebom da se udovolji vlastima.

Suština Petričićeve poruke je da u umetnosti nema kompromisa. Postoje samo dve mogućnosti: da govorite istinu ili da odustanete od posla. Nema trećeg. Listovi koji strahuju od karikature postaju i sami karikaturalni

Na to, najzad, upućuje izjava Petričića da mu je v.d. glavnog urednika savetovao da „proredi“ crteže sa Vučićem, da bi konačno naložio i prekid saradnje. Objašnjenje da je to učinjeno zbog kašnjenja radova i skupo naplaćenih usluga ne samo što je neubedljivo već je i smešno, jer se moramo zapitati da li su te mane bile ranije nevidljive.

Ako su pak i danas prisutne, kako se čovek od integriteta, makar negativnog, može miriti s njima samo zato što je kabinet premijera procenio da uklanjanje Petričićevih karikatura sa stranica Politike nije celishodno?

Kao što su prozirni pokušaji v.d. glavnog urednika da otkazivanje saradnje tumači lažnim razlozima, isto je tako neuverljivo nastojanje kabineta da premijera predstavi kao širokogrudog političara kome ne smeta čak ni javno ispoljavanje netrpeljivosti prema njemu.

Postoje, naprotiv, mnogi razlozi da se veruje da Petričić nije proteran sa stranica Politike zbog kašnjenja radova i visine naknade, već isključivo iz političkih razloga ili, još određenije, zato što mu je premijer bio omiljena tema. U prepoznavanju pravih pobuda, od pomoći je i trenutak koji je za to izabran, jer se Petričić u nedavnom intervjuu, kao i u karikaturama, uostalom, nije ustezao da o vlasti nepovoljno govori.

Groteskno je, najzad, da se saveti kabineta o tome s kim će list sarađivati veličaju kao velikodušan gest. Svuda u svetu, naprotiv, uplitanje politike u uređivačku politiku doživljava se kao gušenje slobode izražavanja. Potreban je zaista bestidan cinizam da se vlast koja ne trpi nikakvo osporavanje – kao u rokadi na šahovskoj tabli – predstavlja kao veći branilac pomenutih sloboda od medija kojima je to prevashodan posao.

U stvarnosti je, naravno, opet kao u rokadi, potpuno obrnuto ili, kako je u samo jednoj rečenici zgusnuo stanje u novinarstvu takođe karikaturista Predrag Koraksić Koraks: „Nema cenzure, ali nema ni Petričića“.

Po meri ličnosti ili po meri šrafova

Tako nešto ne bi bilo moguće da – kako pokazuje slučaj Petričić – u iskorenjivanju ono malo preostale kritičke svesti – urednici pretežne većine medija ne služe kao savršeni „izvođači radova“.

Dobili smo tako industrijski, takoreći konvejerski obrazac novinarstva, u kome ne postoje ličnosti, već šrafovi koji se – po potrebi – zavrću i odvrću. E pa, Petričić nije od tih, ne samo zbog toga što je šireg promera već i zato što je autonomna ličnost koja ne pristaje da se tek tako zavrće i odvrće. Potvrdio je to odbijanjem da sarađuje sa urednicima koji – po nalogu ­– svakih pet minuta menjaju mišljenje.

To se, najzad, i očekivalo od čoveka koji se uvek predano držao svojih uverenja. I ovde i u svetu, gde je bio podjednako uvažavan. U Kanadi je tako u dnevnim novinama Toronto star, protivno tadašnjoj uređivačkoj politici toga lista i zvaničnoj politici te zemlje, bespoštedno obezličavao i izlagao ruglu bombardovanje Srbije.

Groteskno je da se saveti kabineta o tome s kim će list sarađivati veličaju kao velikodušan gest. Svuda u svetu, naprotiv, uplitanje politike u uređivačku politiku doživljava se kao gušenje slobode izražavanja

Suština njegove poruke je da u umetnosti nema kompromisa. Postoje samo dve mogućnosti: da govorite istinu ili da odustanete od posla. Nema trećeg. Listovi koji strahuju od karikature postaju i sami karikaturalni.

Ako se sa stanovišta autoritarne vlasti potreba za iskorenjivanjem i najmanje mrvice nezavisnog i kritičnog mišljenja može razumeti, kako se može objasniti, a još manje opravdati odsustvo solidarnosti samih novinara?

Tim pre što u Politici, koja se diči svojom spoljnopolitičkom rubrikom i poznavanjem sveta, dobro znaju da su pokušaji podjarmljivanja novinara u Mondu i Nuvel opservateru uplitanjem u uređivačku politiku ili dovođenjem za glavne urednike podobnih urednika redovno nailazili na otpor i, na kraju, osujećivani.

Ako ovde jedan karikaturista bez griže savesti uskoči na mesto drugog, a novinari „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“ (što bi valjda trebalo da svedoči o njegovoj otmenosti ) ćute kao zaliveni, tada se ne mogu kriviti samo vlasti što će – kao u delima Hakslija i Orvela – imati sudbinu šrafova.

Lako će ih, drugim rečima, u „vrlom novom svetu“ budućnosti zamenjivati ne samo zbog jeftinoće već i zbog toga što će sa sigurnošću moći da računaju da će nove količine uvek istih šrafova biti na vreme isporučene.

Urednicima po meri vlasti na taj način će uveliko biti olakšan posao jer će biti lišeni obaveze da izmišljaju razloge za odstranjivanje iz novinarstva malog broja iz gotovo iskorenjene vrste nezavisnih ličnosti koje imaju dovoljno kritičke svesti i građanske odvažnosti da govore i slikaju istinu.