Kolumna Draže Petrovića: Kako nas je tužila Natalija Dević

Pogledao sam naslovnu stranu prve tužbe u istoriji Nedeljnika. Osećao sam se ko Nil Armstrong kada je zakoračio na Mesec. Listanje je potrajalo, nigde kraja, zaključio sam da tužilac, ma ko to bio, može bez mnogo napora da popuni prvih devet strana Nedeljnika. Onda sam pogledao ko je tužilac: književnica i novinarka Dević Natalija, koja je avgusta u Danasu pisala kolumnu „Stranci u Beogradu“

Lalić je sedeo u predsoblju redakcije Nedeljnika i tajnovito se smeškao. Hm, obično ne sedi tu – bilo mi je sumnjivo odmah po ulasku – već obitava u prostoriji, druga vrata desno, u kancelariji gde ima neki sto sa točkićima koji non-stop pomera napred-nazad, u zavisnosti koliko ima nešto važno da vam kaže. Ako je mnogo važno, sto gurne ka vama, a ako nije važno, sto povuče ka sebi. Primetio sam i da ima neku kočnicu na stolu, pa ga zakoči kada nenametljivo želi da vam da do zdanja kako ste mu dosadili. Ako to sa kočnicom ne uspe, posle pet minuta panično oblači kaput i kaže: „Jao, čeka me onaj čovek u Maderi!”

Tog četvrtka u predsoblju nije imao sto sa točkićima, inače bi ga garantovano gurnuo ka meni. Delovao je kao da će svaki časprasnuti u glasan smeh i početi da se valja ispod stolice.

“Izgleda da je Apostolovski opet gostovao na televiziji”, pomislio sam u sebi posmatrajući Lalića, ali sam se pravio lud, jer Apostolovski je, ipak, moj drug. A koliko znam, i Lalićev. Čak se, nezvanično sam saznao, tajno sastaju nedeljom pre podne u jednom vračarskom kafiću na sada već tradicionalnom molitvenom doručku, koji je smišljen, kako mi prenose konobari iz “Smokvice” u Molerovoj, da bi me na miru ogovarali. Neki Vračarci, rekli su mi još anonimni izvori konobari, opravdano su zabrinuti jer obojica onako blago tamnoputi liče na preterano bogate i potencijalno bahate migrante — Apostolovski neverovatno podseća na odbeglog vlasnika menjačnice u Alepu, a Lalić na čuvenog televizijskog šoumena iz Damaska, voditelja emisije “Asada Rada”, koja nema veze sa emisijom “A sada, Rada”, već verovatno nešto sa Bašarom el Asadom.

Smeška se tako Lalić u predsoblju. Onda mi je doturio nekakav svežanj papira, podeblji, i dalje se smejao na ivici velikog praska, pa rekao: “Prva tužba u istoriji Nedeljnika!”

Bio je tako zagonetno srećan da sam samo čekao da do’vati onu flašu šampanjca sa police u kancelariji glavnog urednika koja mu tu stoji od pamtiveka pored neke sportske patike broj 52, maksimum 55, i da pampurom nacilja Rosića, koji se tog dana motao po redakciji kontrolišući da neko slučajno ne piše tekst o Ekatarini Velikoj. A da on to poslednji ne sazna u četvrtak ujutru, kao ono jednom prilikom kada ga je Lalić pozvao u kancelariju i ka njemu gurnuo sto sa točkićima. U istom broju kada je Miljana pisala o Ekatarini Velikoj, a Rosić to saznao u četvrtak ujutru dok mu se ivica Lalićevog pokretnog stola približavala nosu, i ja sam pisao neki tekst, samo u tom trenutku nisam mogao da se setim da li je glavna junakinja bila Kraljica Natalija ili je u pitanju bila neka slična, svakako istorijska tema.

Onda sam pogledao naslovnu stranu prve tužbe u istoriji Nedeljnika, pa krenuo ubrzano da listam ovlašno merkajući te povijesne stranice. Osećao sam se ko Nil Armstrong kada je zakoračio na Mesec. Listanje je potrajalo, nigde kraja, zaključio sam da tužilac, ma ko to bio, može bez mnogo napora da popuni prvih devet strana Nedeljnika, svojeručno, što nije uspelo ni Apostolovskom u trenucima najvećeg nadahnuća.

“Bog te mazo”, uzdahnuo sam iznenađen obimnošću tužbe, “ili nas je tužio Apostolovski ili smo Marko Prelević, Nedeljnik i ja optuženi za genocid u Srebrenici”.

POVUČENA NASLOVNA

„Taman sam se spremao da povodom Dana žena napišem „Natalija, izvini“, koji bi Lalić raspucao po celoj naslovnoj crnim slovima na beloj podlozi, kada je sudski pozivar zakucao na Nedeljnikova vrata“

Onda sam pogledao ko je tužilac: hej, bio sam zapanjen, u onom broju kada je Miljana pisala o EKV, a Rosić to saznao u četvrtak ujutru, ja jesam pisao o temi koja je bila istorijska. Istina, ne u tom trenutku, 27. avgusta prošle godine, ali je postala istorijska 25. februara ove godine, kada je na vrata Nedeljnika zakucao sudski pozivar i doneo prvu tužbu u istoriji tog malog radnog kolektiva. Utvrdio sam i da tema nije bila Kraljica Natalija, već istoimena književnica i novinarka Dević Natalija, koja je tog avgusta u Danasu pisala kolumnu “Stranci u Beogradu”, gde je izrazila zabrinutost zbog bahatih, bogatih, tamnoputih migranata koji se motaju po vračarskim kafićima i traumiraju nju i njenog kućnog ljubimca, nepoznate rase, pošto do danas nisam precizno saznao da li je u pitanju “engleski špringer španijel”, “patuljasti pinč”, “vračarski himler” ili nešto sasvim osmo.

Tek, u međuvremenu sam shvatio da je Natalija bila u pravu: po Vračaru zaista bauljaju bogati, bahati tamnoputi migranti, jer je u onom kafiću u Ulici Molerovoj garantovano srela Apostolovskog i Lalića na tradicionalnom nedeljnom molitvenom doručku, samo ja u trenutku nastanka teksta to nisam znao (što će sud valjda uvažiti kao olakšavajuću okolnost).

I taman sam se spremao da povodom Dana žena napišem “rodićevski” tekst “Natalija, izvini”, koji bi Lalić raspucao po celoj naslovnoj crnim slovima na beloj podlozi, kada je onaj sudski pozivar zakucao na Nedeljnikova vrata, posle čega je Lalić satima sedeo u predsoblju i zagonetno se smeškao. Gledajući u moju malenkost od 192 centimetra, koja je takođe satima čitala tužbu u predsoblju i nezagonetno se smejala, vidno ljubomorna na advokata privatne tužilje, koji, priznajem, piše mnogo bolje satirične kolumne od mene. Bar kad je tema Natalija Dević.

Čitam tu pravosudnu satiru, ljubomoran na odvjetnika, shvatam da nikada ne bih mogao da napišem tako dobru rečenicu, poput: “Tužilac je cenjen i respektovan novinar sa dugogodišnjim iskustvom, priznat autor, a pre svega humanista.” Ili: “Tokom svih tih godina, i hiljada tekstova koje je napisala, nije imala nijednu tužbu i nijedan spor. Njeni tekstovi i human ljudski stav koji je zauzimala kroz svoje teme, kao i pozitivan pogled na ljudske, kulturne i društvene probleme, obeležili su njenu novinarsku karijeru i učinili je prepoznatljivom upravo po pozitivnom stavu i zalaganju za zaštitu ljudskih prava.”

Shvatam da je gre’ota da ova topla ljudska tužba ne bude prevedena na arapski zajedno sa toplom ljudskom pričom “Stranci u Beogradu”, pa predlažem Laliću da štampa podlistak za Bliski istok, kad već može da štancuje New York Times, Le Monde, kojih, istina, nema na spisku novina za koje je radila Dević Natalija (u tužbi piše da je prvo radila u Demokratiji, pa onda u Svedoku, pa onda u Kuriru, pa u Gloriji, pa onda bila prvi glavni urednik Storija, pa zamenik glavnog urednika magazina Hello, “a objavljivala je i u ostalim najtiražnijim srpskim medijima od NIN–a do televizije Pink”). Šta li je objavljivala na Pinku, pitam se u sebi, a Lalić prestaje zagonetno da se smeška i otkriva mi da je malo falilo da u biografiji iz tužbe Natalije Dević stoji i — “objavljivala u Nedeljniku”.

Nad mojom glavom Rosić je u tom momentu primetio natprirodni znak pitanja.

Lalić mi otkriva da se Natalija, posredstvom jednog poznatog komentatora, poslednjih mesec dana nudila da piše kolumne za Nedeljnik, ali je on (Lalić) to odbijao, pa je odjedanput stigla tužba. I onda je Lalić otišao u onu kancelariju sa stolom koji ima točkiće da se konsultuje sa odvjetnikom: da li je to možda bila ucena, jer ako nekog ‘oćeš da tužiš, ne nudiš mu na tacni svoj raskošni spisateljski dar?

Sunce ti žareno, razmišljam, ko bi pomislio da će ovde biti posla i za Herkula Poaroa! I da će se kao i u svakom romanu Agate Kristi, na sredini priče, kada najmanje očekuješ, pojaviti jedan poznati komentator.

Nemam pojma kako je posredovao da Natalija piše kolumne za Nedeljnik, jer Lalić sve vreme šapuće sa advokatom i pomera sto sa točkićima unazad, a kad ja planiram da uđem unutra, gura ga unapred.

Ali zamišljam kako je to bilo, stojeći u predsoblju:

“Ćao, Bing, kako brat!?”, već vidim starog dobrog sportskog komentatora kako zaustavlja Lalića na ulazu u Maderu: “Zanimaju li te tekstovi jedne cenjene i respektovane novinarke, priznatog autora, a pre svega humaniste?”, maštam kako komentator opseda Lalića tonalitetom iz poslednjih sekundi prenosa utakmica.

Tu shvatam da Lalić nikada ne bi u svoju biografiju stavio da je cenjen novinar, ali će možda ubuduće navoditi: “Ucenjen novinar, pre svega humanista.”

Nastavljam da čitam tužbu 27. put, bolja je od uvodnog dela “Maestra i Margarite”, ono kad đavo stiže u Moskvu. S tim što smo ona dvojica plus mačor, pljunuti Prelević, Lalić i ja.

Vidi ovo, čitam opčinjeno tužbu: “Tužilac je autor tri romana: ‘Žena sa crnim šeširom’, ‘Sve je to ljubav’ i ‘Igra zavođenja’, izdatih u periodu od 2009. do 2014. godine. Roman ‘Žena sa crnim šeširom’ je ušao u uži izbor za NIN–ovu nagradu 2014. godine.”

Bez ikakve sumnje, čvrsto ubeđen da je Natalijin roman zaista ušao u uži izbor za NIN–ovu nagradu, posredstvom Lalićevog prijatelja Gugla, nalazim spisak autora & romana koji su te godine ušli u NIN–ov uži izbor. Kad ono — nigde Natalije i njenog kultnog romana! Zapanjen sam odlukom žirija…

Čitam spisak užeg izbora NIN–ovog žirija: Oto Horvat — “Sabo je stao”, Nikola Malović – “Jedro nade”, Slavoljub Stanković — “Prvaci sveta”, Ivan Tokin – “Najnormalniji čovek na svetu”, Milovan Marčetić — “Knjiga o Beuku”, Mileta Prodanović — “Vitiligo”, Tanja Stupar Trifunović — “Satovi u majčinoj sobi”, David Albahari – “Životinjsko carstvo”, Vukašin Štreker – “Zabrana upotrebe vatre i vode”, Laslo Blašković – “Razbrajalica” i Filip David — “Kuća sećanja i zaborava”.

Tražim dalje: nema je ni u širem izboru od 30 romana. Jedino gde se na internetu pojavljuje ime Dević Natalije vezano za NIN–ovu nagradu jeste onaj najširi izbor od160 i kusur romana, koji su tu ušli samim činom slanja na konkurs do predviđenog datuma i ispunjenjem jednostavnih uslova: da je u pitanju roman napisan i prvi put objavljen na srpskom jeziku u periodu od 1. januara do 31. decembra protekle godine. Shvatam da bi na tom spisku sigurno završio i Lalić da kojim slučajem krene da piše romane na srpskom jeziku.

HVALA BULIĆU

„Poslastica teksta, naravno, jeste optužba za seksizam, tu fensi reč sa stručnih seminara o rodnoj ravnopravnosti u Vrnjačkoj Banji. U pitanju je rečenica: „Imam odbojnost prema kolumnama gde autor umesto anfasa postavi svoju ala Gloria fotografiju gde se u prvom planu vide noge.“ Tu sledi i obrazloženje, a i uobičajeno drugarsko zezanje Apostolovskog („nema neke noge, ali piše…“), koje shvata svako ko redovno čita Nedeljnik. Zašto je seksizam napisati tako nešto za autorku koja se javno ponosi titulom „najduže noge srpske književnosti“? E, tu smo, braćo Srbi i sestre feministkinje! Naime, na svom Tviteru (videti sliku uz tekst) Dević Natalija napisala je: „Dobila titulu: ‘Najduže noge srpske književnosti’ od Vanje Bulića, na promociji #zenasacrnimsesirom. Hvala Buliću :)“

Brinem se: šta neko ko izmisli da je bio u užem izboru za NIN–ovu nagradu, što je lako proverljivo, može još da izmisli u tužbi o jednom satiričnom tekstu, gde ništa nije baš tako lako proverljivo. I koji bi sigurno ušao u uži izbor za NIN–ovu nagradu, samo je Lalić tvrdio da tekst jeste dug ko roman, ali u suštini nije roman. Pa nije hteo da ga pošalje u NIN. Đubre!

Čitam dalje da je lice Dević Natalija “organizator brojnih kulturnih događaja, među kojima se najviše ističu humanitarne akcije. Najpoznatiji je bio 2010. godine za zemljotresom pogođeni Kragujevac”.

Prema podacima Republičkog seizmološkog zavoda 2010. je stvarno bio zemljotres snage 5,6 stepeni Rihterove skale, ali u Kraljevu. Gradu koji se nalazi 38 kilometara jugozapadno od Kragujevca, gde je prema navodima tužbe, Natalija slala humanitarnu pomoć. Ali dobro, humanosti se u zube ne gleda, pa makar završila 38 kilometara jugozapadno od epicentra.

Natalijin advokat, moj od četvrtka omiljeni autor, u svoj svojoj inspiraciji piše i da je Natalija trpela intenzivne duševne bolove, bla, bla, bla, kako se to obično navodi u ovakvom štivu, zbog svega i svačega, najviše, naravno, što su je svi živi prozivali za onaj njen fenomenalni tekst o migrantima. A mi smo je izgleda dotukli, jer smo naveli i činjenicu da više ne piše za list Danas, što je njoj “izuzetno teško palo, imajući u vidu da je za list Danas kolumne pisala dugi niz godina, te da je redakciju istog smatrala za svoju drugu kuću”.

U početku sam mislio da je advokat napisao da je Natalija list Danas smatrala za svoje drugo kuče, ali sam ipak proverio 38 puta — piše “za svoju drugu kuću”, a ne “za drugo kuče”. Kao urednik u listu Danas, nikada je tamo u njenoj drugoj kući nisam video, možda smo se svakodnevno mimoilazili u tom nevelikom potkrovlju, a lično poznajem bar još 50 zaposlenih kojima se dešavao isti fenomen.

Poslastica teksta, naravno, jeste optužba za seksizam, tu fensi reč sa stručnih seminara o rodnoj ravnopravnosti u Vrnjačkoj Banji. Toga se najpre setilo parfeministkinja, osoba koje su napadnije od prodavačica “dormeo” jastuka i Jehovinih svedoka, zajedno. One, izgleda, poput TV kritičara koji umesto TV programa gledaju televizor, satirične kolumne čitaju po rišeljeovskom receptu: “Dajte mi bilo koji tekst, a ja ću naći rečenicu da autora javno linčujem zbog seksizma.” Pa su neke tekst čitale u kraćim izvodima na sajtu Nedeljnika, neke ga nisu ni čitale, a neke jednostavno traže način da po svaku cenu opravdaju svoju fensi “profesiju”.

U pitanju je rečenica: “Imam odbojnost prema kolumnama gde autor umesto anfasa postavi svoju ala Gloria fotografiju gde se u prvom planu vide noge.” Tu sledi i obrazloženje, a i uobičajeno drugarsko zezanje Apostolovskog (“nema neke noge, ali piše…”), koje shvata svako ko redovno čita Nedeljnik. Zašto je seksizam napisati tako nešto za autorku koja se javno ponosi titulom “najduže noge srpske književnosti”?

E, tu smo, braćo Srbi i sestre feministkinje! Naime, na svom Tviteru (videti sliku uz tekst) Dević Natalija napisala je: “Dobila titulu: ‘Najduže noge srpske književnosti’ od Vanje Bulića, na promociji #zenasacrnimsesirom. Hvala Buliću :)”

Uz taj tvit ide iskadrirana slika dve noge i dve knjige Natalije Dević. Srećom, ne ide i tužba protiv druga Vanje Bulića za seksizam.

Žene smatram potpuno ravnopravnim sa muškarcima, pa o njima tako i pišem. Pa ako neko kao svoj adut ističe zvanje “najduže noge srpske književnosti”, kao novinar to nikako ne smem da prećutim, učio me je još odavno Lalić na časovima žurnalizma, gurajući onaj sto sa točkićima ka meni.

Najbolji deo tužbe je cifra — Nedeljnik, Prelević i ja solidarno da isplatimo Nataliji pola miliona dinara, plus sudske troškove, koje će ona uplatiti, kako je van tužbe izjavila za sajt UNS–a, ni manje ni više Centru za zbrinjavanje migranata. Mada bi bilo bolje da tu svotu uplati Centru za zbrinjavanje migranata koji ne lutaju po Vračaru, jer će pare završiti u rukama Lalića i Apostolovskog.

Lalić je još šaputao s advokatom, a ja sam shvatio da ako Natalija dobije tužbu, a to je u tom trenutku (četvrtak 25. februar, oko 13 sati), činilo mi se, bilo ravno mogućnosti da Dikaprio osvoji Oskara, postaću vekovni Lalićev rob: teraće me da pišem sedam tekstova nedeljno, da perem sudove i konobarišem u Maderi, uvešće uz Prustov upitnik i rubriku Prokrustova postelja, čiji ću glavni junak biti ja. Moraću da pomažem Rosiću u kontrolisanju da neko slučajno ne piše tekst o Ekatarini Velikoj, da budem sagovornik u svim Zoričinim tekstovima o muškarcima u krizi srednjih godina, da popravljam točkiće na Lalićevom stolu i da na sebe preuzmem Medeničin kredit u švajcarcima…

Opet, u ovom trenutku (utorak 1. mart, oko dva sata ujutru) ubeđen sam u još nešto: ako Natalija dobije ovu tužbu zbog satirične kolumne kojom uz niz “uvredljivih i netačnih tvrdnji i kvalifikacija” navodno osporavamo njene “intelektualne sposobnosti, dugogodišnji rad i profesionalni ugled”, Dikaprio će dobiti i Oskara za glavnu žensku ulogu.

Aj se kladimo!

 Foto: Nedeljnik