Kršenje Kodeksa ili buđenje savesti političara i onih koji šire mržnju prema izbeglicama?

Da li je objavljivanje fotografije mrtvog dečaka u krupnom planu na naslovnoj strani Politike tabloidizacija i kršenje etičkih standarda? Ili se radi o želji da se na ovaj način konačno probudi savest onih koji imaju moć odlučivanja, ali i onih koji šire mržnju prema nevoljnicima izbeglim s Bliskog istoka?

Fotografija mrtvog sirijskog trogodišnjaka (stradalog nadomak Bodruma u pokušaju da se na pretovarenom brodu, zajedno s porodicom, dokopa grčke obale), koja je 2. septembra preplavila internet, našla se već sutradan na stranicama vodećih svetskih dnevnih listova, ali i na naslovnoj strani „Politike“ – u najvećem mogućem formatu, sa svim jezivim i potresnim detaljima.

Da li je objavljivanje ove fotografije tabloidizacija, neka čudna vrsta nekrofilije, kršenje novinarskih standarda i Kodeksa? Ili je pak reč o želji da se, grafičkim prikazom posledica zla i evropske neorganizovanosti, konačno probudi savest onih koji imaju moć odlučivanja, ali i onih koji šire mržnju prema nevoljnicima izbeglim s Bliskog istoka?

Formalno-pravno, prizori mrtve dece ne bi trebalo da se nađu u dnevnoj štampi, ili makar ne na naslovnim stranama, gde su dostupni najširem krugu kako čitalaca, tako i onih koji „samo prolaze“ pored kioska. Po uzoru na etičke kodekse međunarodnih novinarskih organizacija, i Kodeks novinara Srbije u tom je smislu vrlo eksplicitan:

„Novinaru je zabranjeno da koristi neprimerene, uznemiravajuće, pornografske i sve druge sadržaje koji mogu imati štetan uticaj na decu.“ (Kodeks novinara Srbije, Poglavlje IV, tačka 4)

Isti dokument osvrće se i na dostojanstvo žrtava, pozivajući novinare da „poštuju i štite prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa“.

Formalno-pravno, prizori mrtve dece ne bi trebalo da se nađu u dnevnoj štampi, ili makar ne na naslovnim stranama, gde su dostupni najširem krugu kako čitalaca, tako i onih koji „samo prolaze“ pored kioska

Isto tako, ako se uzme u obzir veliki broj odredaba koje se tiču zaštite privatnosti odraslih, dece, pa i mrtve dece, jasno je da je objavljivanje ove fotografije u punom formatu „hodanje po tankoj žici“, ako ne i čisto kršenje Kodeksa.

Međutim, medijska etika nije tako crno-bela i jasno razgraničena oblast kao što možda na prvi pogled izgleda. Fotografija mrtvog deteta jeste kršenje novinarskih kodeksa, u šta se u više navrata mogla uveriti i domaća javnost.

Jedan od najdrastičnijih primera bilo je objavljivanje fotografije mrtvog E. B. snimljenog u otvorenom pogrebnom kovčegu u martu 2012. Iako su fotografiju listu „Blic“ ustupili roditelji deteta, odnosno objavljena je uz njihovu saglasnost, Komisija za žalbe Saveta za štampu odlučila je tada da je u pitanju kršenje Kodeksa.

Nesporno je da novinari i urednici „Politike“, za razliku od mnogih drugih, i te kako vode računa o tome. List kojem se mnogo šta može zameriti u ovom trenutku, jedan je od retkih koji, recimo, nije objavio fotografije poginulih u nedavnom terorističkom napadu u Turskoj, i koji izveštavajući o tragedijama praktično nikada ne objavljuje ništa više od pokrivenih tela.

Ako se to ima u vidu, jasno je da mrtav dečak Ajlan Kudri nije osvanuo na naslovnoj strani zato što urednici ne znaju šta se sme, a šta ne sme. Naprotiv.

Spor u kojem su svi u pravu

Istog dana kada i „Politika“, fotografije utopljenog sirijskog dečaka objavio je i britanski „Indipendent“, koji tu svoju odluku obrazlaže već u naslovu „Ako ovi neverovatno moćni snimci mrtvog sirijskog dečaka nasukanog na obalu ne mogu da promene stav Evrope prema izbeglicama, šta može?“

Ako se uzme u obzir veliki broj odredaba koje se tiču zaštite privatnosti odraslih, dece, pa i mrtve dece, jasno je da je objavljivanje ove fotografije u punom formatu „hodanje po tankoj žici“, ako ne i čisto kršenje novinarskog kodeksa. Međutim, medijska etika nije tako crno-bela i jasno razgraničena oblast kao što možda na prvi pogled izgleda

U tekstu se potom navodi:

„Ovi snimci su podsetnik da, dok se evropski lideri sve upornije trude da spreče izbeglice i migrante da dođu u Evropu, sve više njih umire u očajničkim pokušajima da pobegnu od progona i budu na sigurnom. Odlučili smo da ih objavimo zbog toga što je u poplavi fraza o ‘krizi s migrantima’, lako zaboraviti realnost i situaciju u kojoj se nalaze izbeglice.“

Slična argumentacija pojavila se i na društvenim mrežama, gde je „šerovanje“ fotografije utopljenog trogodišnjaka izazvala izuzetno žučnu debatu. Dok jedni upozoravaju na kršenje dostojanstva i mogućnost da ljudi u jednom trenutku jednostavno postanu „imuni“ na snimke leševa, drugi napominju da je u atmosferi rastuće ksenofobije, pa i rasizma, ta nesumnjivo moćna fotografija simbol borbe jednog naroda i tragedije ljudi koji nigde nisu poželjni.

Koliko god to zvučalo nelogično, i jedna i druga strana su u pravu. Da, ovo je fotografija kojom se krši pravo Ajlana Kudrija da makar počiva u miru. On za sva vremena ostaje upamćen ne kao veseli trogodišnjak kakav je verovatno bio, nego kao dečak koji, uspavan za sva vremena, leži na bodrumskoj plaži u vodom natopljenoj odeći, lica položenog u pesak, s cipelicama u prvom planu.

Da, ovo je fotografija koja je neopisivo potresna, što ima raznorazne posledice po one do kojih je došla. Istovremeno, to je fotografija koja je simbol i koja bi zaista mogla da probudi uspavanu savest evropskih moćnika. U tom smislu, argumentacija koja ide u prilog objavljivanju i „šerovanju“ mnogo je jača, jer globalni javni interes i potreba da se promeni stav o izbeglicama, daleko nadmašuju čak i pravo na privatnost i dostojanstvo žrtve.

Sa šminkom ili bez nje

Tu, međutim, dolazimo do „Politike“ i njene naslovne strane. Fotografiju utopljenog dečaka objavio je i „Blic“, ali – kao i drugi svetski mediji – u mnogo manjem formatu, manjoj rezoluciji i nezumiranu, u trenutku dok dečaku prilaze turski vojnici ili dok ga jedan vojnik iznosi iz vode. „Politika“ se odlučila za direktniji pristup, bez mnogo „šminke“, sasvim u skladu s višednevnim pozivanjem tog lista na buđenje savesti evropskih zemalja ili kao „ispit ljudskosti za EU“.

Istog dana kada i „Politika“, fotografije utopljenog sirijskog dečaka objavio je i britanski „Indipendent“, koji tu svoju odluku obrazlaže već u naslovu „Ako ovi neverovatno moćni snimci mrtvog sirijskog dečaka nasukanog na obalu ne mogu da promene stav Evrope prema izbeglicama, šta može?“

Čudno je ipak to što se na ovu neulepšanu verziju odlučio baš list koji i te kako vodi računa o etičkim standardima i koji vrlo oprezno pristupa objavljivanju fotografija mrtvih ljudi. Čudno je takođe to što su o emocijama svojih čitalaca vodili računa kako najugledniji svetski mediji, tako i domaći tabloidi (inače nemilosrdni prema bilo čijim osećanjima), ali ne i „Politika“.

Bilo bi u najmanju ruku neumesno da se toj uredničkoj odluci „učitava“ značenje koje ona možda nema, ali je nesporna činjenica da je u pitanju diskutabilan potez – tim pre što se uredništvo „Politike“ nije otvoreno izjasnilo o razlozima objavljivanja tog snimka, kao što su to učinile kolege iz „Indipendenta“.

Konačno, ovaj potez „Politike“ svaki čitalac oceniće na svoj način – baš kao što je i svaki korisnik društvenih mreža imao stav o njenom prisustvu na Fejsbuku ili Tviteru. Ipak, kao ljudi koji imaju direktan uticaj na ono što će u njihovim medijima biti objavljeno i, kao takvo, direktno uticati na javno mnjenje, urednici bi u danima kada će se tragični snimci umnožavati, trebalo da povedu računa o granici do koje žele da idu.

Jer, nažalost, zla i nesreće sve je više, i samo je pitanje dana kada će na turskim obalama osvanuti neke nove cipelice, sasvim zgodne da ih tamo neki urednik, tamo nekih novina ili tamo neke društvene mreže, proglasi simbolom.